Čuvanje kulturnog nasleđa – to je zvanično geslo naše kulturne politike. Bivša ministarka kulture Maja Gojković svako malo je ponavljala kako treba čuvati tradiciju, sadašnji ministar istog resora Nikola Selaković je i pre preuzimanja portfelja zborio kako “našoj deci moramo da prenosimo tradicije naše slavne prošlosti”. Ponosni su naši glavari na tradiciju, pretke, umetnička dela i ostale resurse za neumerenu eksploataciju, pa podižu megalomanske spomenike srednjovekovnim vladarima, gorde se manastirima, klanjaju se pred ikonama i freskama, i ne dozvoljavaju nikome da progovori štogod kritično na račun slavne prošlosti.

S tradicijom nema dijaloga, pred njom je dozvoljeno samo klečati. Zabranjeno je preispitivanje, sporenje, pa i samo mišljenje o nasleđu, to je kumir čiji kipovi stoje u panteonu, a ne živo zaveštanje koje nešto suvislo govori savremenicima. Ponosni su vladari na mnoge pisce, a ponajviše na Ivu Andrića, jer je dobio Nobelovu nagradu, a svako međunarodno priznanje ovdašnji mrzitelji sveta doživljavaju kao trijumf nad ostatkom planete.

Rođendanska čestitka

Budući da se čuvari nasleđa diče Andrićem do beskraja i nazad, bio je red da mu čestitaju rođendan, a nema boljeg načina za obeležavanje takvog jubileja od prigodne animacije na Kuli Beograd, najvećem reklamnom panou u Srbiji. Devetog oktobra mediji su o čestitanju izvestili ovako: “Emitujući lik slavnog pisca na Kuli Beograd, novom simbolu srpske prestonice, Belgrade Waterfront je nakon Nikole Tesle, Mihajla Pupina, Jovana Jovanovića Zmaja i Josifa Pančića ukazao ogromno poštovanje još jednom velikanu srpske istorije i putem inovativne animacije na nebu iznad Save podsetio zbog čega je Ivo Andrić ne samo genijalni hroničar Balkana u diplomatskom fraku, već i jedan od naših najboljih književnika svih vremena”.

Uz prigodnu vest citirali su i tekst sa Instagram naloga Kule Beograd koji počinje rečenicom: “Večerašnja animacija na media fasadi Kule Beograd posvećena je jednom od najvećih srpskih pisaca 20. veka – Ivo Andrić rođen je na današnji dan 1892. godine”. Potom slede biografski podaci, da bi nepoznat neko zadužen za kulturni program Kule na kraju zaključio: “Andrićeva dela i citati zasigurno će se pamtiti generacijama, a na najvišoj zgradi u regionu nastavljamo da odajemo počast svima koji su ostavili dubok trag u svetskoj i domaćoj istoriji”.

Portali su preneli i video sa Instagrama na kojem se vidi rođendanska čestitka. Uz animaciju na kojoj se smenjuju lik Ive Andrića, Nobelov medaljon, Andrićev rukopis i pročaja, išao je i prigodan čestitarski tekst: “Na današnji dan rođen je Ivo Andrić, srpski književnik i nobelovac, iz čijeg su pera potekle reči koje su očarale svet i ostavile trag u svetskom kulturnom nasleđu”. A potom su usledile Andrićeve očaravajuće reči: “Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti”.

Autor tuđe pesme

Sumnjičavom kakvog me Bog dao, navedene reči nisu mi ličile na Andrića, pa sam malo kopao po njegovom delu u potrazi za citatom, ali bez ikakvog uspeha. Onda ukucam citirani stih na Googlu, i vidim da razni fejsbuci, blogovi i nazovi mediji redovno objavljuju paket od tri pesme koje pripisuju nobelovcu – “Žeđ”, “Ne ruši sve mostove” i “Marijin san”. Dobro, prva i treća su poznate pesme, ima ih u sabranim delima, u tomu “Ex ponto, Nemiri, Lirika” u kojem su sabrani Andrićevi lirski tekstovi. Međutim, pesme “Ne ruši sve mostove” nema, pa nema.

A i svakom čitaocu koji je ikad čitao Andrića jasno je da se ne radi o njegovoj pesmi, dovoljno je navesti prvu strofu: “Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti / Ostavi jedan most između srca i mene / U samoći je lakše neshvaćeno shvatiti / Mogle bi te nazad nagnati uspomene”. Nije to Andrićev stil, nije on baš bio sklon rimovanju, a i ovo prosto nije njegov glas. Ma koliko to nekome zvučalo čudno, i drugi su pisali o mostovima, Andrić nema ekskluzivno autorsko pravo na ćuprijsku temu.

Pisac Damir Šabotić je još pre pet godina objavio tekst “Autor tuđe pjesme” na Školegijumu, gde je utvrdio da se navedena pesma po internetskim bespućima lažno pripisuje Andriću, ali i ko je njen istinski autor: “Zato je važno obavijestiti one koji bezrezervno vjeruju internetu, ali i blogere, urednike i tragaoce za Andrićevim stihovima da je ova pjesma djelo jednog od najplodnijih bosanskohercegovačkih pisaca koji nije nobelovac – Vladimira Čerkeza (Sarajevo, 1923 – Sarajevo, 1990), a može se pronaći u njegovoj knjizi Stihovi (Veselin Masleša, Sarajevo, 1969) na 85. stranici”.

Šabotić navodi da njegovo otkriće nije delovalo na ljubitelje Andrićevih stihova koje je napisao Čerkez, nisu se dali ubediti, uprkos uverljivim dokazima: “Nisam siguran da je moje nastojanje uvjerilo sumnjičavce kako je internetsko zapravo svačije. Štaviše, pobudio sam sumnju da je Čerkez možda samo prepisao Andrićevu pjesmu i da to urednici Čerkezove knjige nisu shvatili, kao ni Andrić sam, iako je još bio u životu kad je pjesnikova zbirka štampana. Stiče se dojam kako internetski ljubitelji književnosti vjeruju da je sve što je napisano o mostovima – Andrićevo djelo”.

Daj neki citat o ćuprijama

Anonimni internet-citaroši mogu da se glupiraju i mahnitaju o svom trošku koliko ih je volja, ali poruke sa Kule Beograd šalje država Srbija, odnosno vlastodršci koji se zaklinju u tradiciju, tu bi trebalo da važe drugi kriterijumi. Dakle, rešili su nadležni organi da obeleže Andrićev rođendan, sklopili na jedvite jade tekst čestitke, pa rešili da ga začine adekvatnim citatom.

O čemu je taj Andrić pisao? Je l beše o mostovima? Jeste, daj neki njegov citat o ćuprijama, iskopaj nešto na netu, ko je lud da traga po Andrićevim delima, debelo je to, preobimno, kako da nađeš nešto zgodno za Kulčinu u toj nepreglednoj šumi od rečenica. Uostalom, sve što čovek treba da zna iz Andrićeve literature nalazi se na Fejsbuku, u skraćenom izdanju, to je sasvim dovoljno za čuvare nasleđa.

Evo zgodne rečenice “Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti”, baš zvuči andrićevski, ima jaku poruku, što bi se danas reklo – brutalnu, sigurno je to Andrićevo, što bismo proveravali, na stotine korisnika interneta lepo pišu da je pesma Andrićeva, a i brojni portali su se tome pridružili.

Na Kvaju ćuprija

Prava je šteta što su se urednici Kulčine tu zaustavili. Pored Andrićevih stihova koje je napisao Vladimir Čerkez, mogli su da stave i neke druge poznate Andrićeve stihove o mostovima, jer – kao što lepo reče Šabotić – “internetski ljubitelji književnosti vjeruju da je sve što je napisano o mostovima – Andrićevo djelo”.

Mogli su da napišu kako je Andrić očarao svet rečima “Setim se kako beše lep, nad vodama dubokim nekim, kao Mesec beo, sa lukom tankim i mekim, jedan most”. To su stihovi Ive Andrića koje je napisao Miloš Crnjanski. Mogli su da navedu i Andrićeve reči koje su ostavile trag u svetskom kulturnom nasleđu: “Ispod mosta Mirabo teče Sena / I ljubav naša / Zar je sve uspomena / Patnja uvek radošću beše ispraćena / Sve nose dani osim mene / Nek sat izbija i noć krene / Sve nose dani osim mene”. To su znameniti stihovi Ive Andrića koje je napisao Gijom Apoliner.

Mogli su urednici Kulčine da citiraju i neke druge Andrićeve reči koje su očarale svet. Na primer: O, na poljani širokoj lučni kameni most stoji, / Ljubi ga moja duša i do zla boga sam uzbuđen; / Prelaze tovari, ždrebac upregnutu kobilu doji, / Reka pod mostom teče, pod rebrom mladost smirena: / Pojurim, pojurim, gledam hukom matičnom probuđen. / Mostovi, mostovi, za vas koliko je lomljeno stena, / I koliko grbača svijeno, i koliko isplakano plena; / Na svodove mostovi, koliko vam žudim, i koliko uzbuđen / I toliko sam uzbuđen!” Doduše, te Andrićeve stihove napisao je Rastko Petrović, ali koga briga, sve je svačije i ničije, a sve što je iko ikada napisao o mostovima Andrićevo je delo.

Kako je moglo da bude, Andrić je još i dobro prošao. Mogli su da mu ubace u bibliografiju “Mostove okruga Medison”, “Most na reci Kvaj”, “Most svetog kralja Luja”, “Most preko večnosti”, “Most bez obala”, ili da mu pripišu autorstvo stručnih publikacija kao što su “Stari kameni mostovi: anatomija, patologija, zaštita, sanacija, konzervacija”, “Masivne konstrukcije i mostovi: za građevinske tehničke škole za omladinu i odrasle”, “Hronika Ćuprije”, “Vodoprivredna organizacija ‘Ćuprija’” ili “Samoupravni sporazumi interesnih zajednica Opštine Ćuprija”.

Poremećeni narod

No dobro, Sekretarijat za kulturu Kule Beograd imaće priliku da bibliografsku grešku ispravi sledećeg 9. oktobra. Za promenu bi mogli da citiraju i neku Andrićevu rečenicu koju je napisao Andrić, nije lako pronaći nešto zgodno što bi išlo uz animaciju, kratko, aktuelno, neke reči koje su očarale čitav svet i ostavile trag u svetskom kulturnom nasleđu, ali vredi se potruditi. Evo, malo ću da pomognem, šta mi teško.

Na primer, zgodan citat iz “Znakova pored puta”, lepa autošovinistička poruka narodu i svima koji se tako osećaju: “Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete”.

Iz iste knjige, samo za velikog vođu i njegovu dvorsku svitu, uključujući i ove nesrećnike s Kulčine: “Kod našeg čoveka, kad zaima ili kad misli da je čvrsto zaseo na vlast, ukratko: kad se osili, poraste podvoljak, proširi se podbradak, same od sebe isturaju se grudi; sve to usled stalnog zapovedničkog stezanja vilica i neprestanog ispršavanja, kao i usled ugojenosti koja redovno ide uporedo sa vlašću. U takvom čoveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o svojoj važnosti i veličini, uporedo sa sumnjom i bojazni da ljudi tu njegovu veličinu ne vide kako treba i ne cene dovoljno. To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno na svakom koraku”.

Nabujaće bol naš kao bujica

Nije loše za početak, dalje neka traže sami, ako ih ne očaravaju navedene reči koje su očarale svet. Usput budi rečeno, imao je Andrić nešto da poruči i uredništvu Kulčine, stanarima Beograda na vodi i drugih ekskluzivnih četvrti, celokupnoj vladajućoj oligarhiji koja se bogati na račun građana ove zemlje. Svima onima što otimaju pod naprednjačkim sloganom “Za našu decu”.

Evo Andrićevih mladalačkih reči koje neće očarati onaj deo sveta koji živi na tuđoj grbači: “Lijepo ste podijelili svijet: Sve je za vas, za vašu djecu, za djecu vaše djece i za vaše sluge. Dobro ste podijelili svijet: Sve što je svjetla i ljepote uzeli ste sebi, a sve što je mraka i tegobe ostavili ste nama, pa sad se svi rađamo sa jasno i neumoljivo predodređenim sudbinama, vi sa svijetlim a mi sa tamnim”.

Ostavio je Andrić i jedno proročanstvo koje se jednom već ispunilo, možda će opet, ko zna: “Već se primiče dan kada se svijet neće dijeliti na vjere i uvjerenja, nego kad će sva zemlja biti podijeljena u dva tabora: u siromahe i bogate, a to će biti i poslednja ura ove velike sramote koja se zove bogatstvo, jer nas siromaha ima toliko da bismo, kada bi svaki od nas digao desnu ruku, zasjenili ne samo sjaj vašeg bogatstva nego i samo sunce. A dotle, siromasi, trpite i snosite, jer što je veće poniženja naše, to je izbavljenje bliže, brže će se prepuniti mera i nabujaće bol naš kao bujica kojoj niko neće moći odoljeti”. Iz Andrićevog pera u narodne uši.

(Nomad)