Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: Kada će se patrijarh i episkopi učlaniti u SNS?

Stav 07. avg 2022.
7 min čitanja

U Srbiji je crkva tako radikalno odvojena od države da se ne zna ko tu prinudnu, sekularnu razdvojenost teže podnosi: duhovne poslovođe ili svetovne delovođe. Mučno im pada međusobna odeljenost, i jedni i drugi izgaraju od čežnje, pa moraju počešće da organizuju susrete ovozemaljske i onozemaljske vlasti kako bi utišali ljutu buru svojih nežnih pravoslavnih duša. U poslednje vreme patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije i njegov vladičanski kor učestalo održavaju sastanke sa glavarima vaskolikog srpstva, i to na najvišem nivou.

Sreli su se patrijarh i članovi Sinoda sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i srpskim članom Predsedništva BiH Miloradom Dodikom. Na tom visokom skupu najviših Srba Vučić je sve prisutne obavestio o stanju srpske zajednice na Kosovu, međunarodnoj poziciji Srbije i sličnim državnim poslovima. Dodik je sa svoje strane izvestio duhovnu i svetovnu vlast Srbije o mukama i nevoljama srpskog naroda preko Drine. Nije precizirano o kakvim se teškoćama radi, ali je jasno da nije bilo reči o nezavidnom ekonomskom i svakom drugom položaju u koji je građane Republike Srpske upravo Dodik doveo tokom svoje vladavine.

Jedan narod, jedna crkva, jedan vođa

Porfirije i vladičanski hor su se usredsredili na suštinske probleme celokupnog srpskog naroda, gde god se njegovi pripadnici nalazili. Oni su “ukazali na neophodnost postojanja nacionalnog jedinstva i očuvanja vitalnih interesa srpskog naroda u celini”. Milozvučne su ove reči za Vučićeve i Dodikove uši, i oni misle da svi Srbi treba da se okupe pod njihovom vlašću, i da budu jedinstveni u podaničkom odnosu prema glavarima države i crkve.

Prosto je neverovatno sa kakvom lakoćom crkveni velikodostojnici pokazuju elemente totalitarnog načina mišljenja. Jedinstvo je vazda bilo ideal svih totalitarnih sistema, u tome nema ravnopravnosti svih građana, niti poštovanja njihovih individualnih prava i sloboda, naprotiv. U društvu zaista treba da postoji konsenzus oko nekih elementarnih normi, dok sve drugo treba prepustiti ličnim, slobodnim izborima svakog pojedinca, kako je u Ustavu i zakonima i zapisano. Kad već kler poziva na jedinstvo, mogli su da predlože prisutnim političarima da porade na okupljanju nacije oko Božje zapovesti “Ne ubij!” Ako takvog konsenzusa nema, teško da društvo može da funkcioniše. Međutim, kad bi se ta Božja zapovest koja je odavno deo legislative ozbiljno shvatila, morali bi Vučić i Dodik da izbrišu sve one silne murale posvećene Ratku Mladiću, morali bi da prestanu sa glorifikacijom ratnih zločinaca, morali bi – ukratko – da se odreknu sebe i onoga što im je najsvetije, a to je već malo verovatno. Ako je crkvenim poglavarima već toliko stalo do jedinstva srpskog naroda, eto im nesumnjive vrednosti oko koje se svi mogu složiti.

Ne padaju ovakve jeretičke misli njima na pamet, kao što im je od srca hiljadama milja udaljena ideja da ne postoji jedan jedini interes svih ljudi koji pripadaju jednoj naciji, da je svaka nacija sačinjena od mnoštva pojedinaca koji imaju sopstvene težnje, želje, vrednosti, ambicije, interese koje bi u političkoj sferi trebalo da zastupaju određene stranke ili udruženja građana. Njima je mnogo bliža srednjovekovna predstava o jednom vladaru koji samovoljno određuje šta je interes miliona ljudi, pa im onda to nameće pomoću sile kojom država raspolaže.

Ne shvataju da društvo nije složno, već složeno, po samoj prirodi svakog poretka sačinjenog od raznolikih ljudskih bića. Kada besede o jedinstvu, duhovnici ne misle na zajedničko stremljenje ka etičkim normama, već na nešto mnogo jednostavnije i prozaičnije. Kad vladike i političari govore o narodnom jedinstvu oni zapravo misle da građani treba da ćute, bespogovorno slušaju moćnike, rade šta im se kaže i ne ometaju poslove onih odozgo svojim zanovetanjima i težnjama za slobodom, dostojanstvom ličnosti i poštovanjem zakona. Da parafraziram davnu parolu: Jedan narod, jedna crkva, jedan vođa.

Sa brvnom u oku

To se videlo odmah posle citiranih reči o nacionalnom jedinstvu i očuvanju interesa. Kako veli saopštenje SPC-a: “U skladu sa tim, izrazili su zabrinutost za poziciju veronauke u srpskom prosvetnom sistemu i zatražili podršku od predsednika Srbije kako bi pozicija države po tom pitanju bila promenjena”. Patrijarh već neko vreme vodi kampanju za bolji položaj veronauke, optužio je direktore škola da učenike odvraćaju od ovog predmeta u korist građanskog vaspitanja, čak je zapretio i da će obelodaniti njihova imena, što bi u klerikalizovanoj atmosferi našeg društva dovelo do javnog linča. Prema istraživanjima sprovedenim krajem prošle godine, građansko vaspitanje pohađa nešto više od 30 posto đaka, dok ogromna većina ide na veronauku.

Međutim, izgleda da je u poslednje vreme počelo da opada interesovanje učenika za verska učenja, a krivicu za to patrijarh je pripisao narečenim direktorima. Nije mu palo na pamet da decu od veronauke odvraća licemerje sveštenstva, podrška koju crkva otvoreno pruža diktatoru, bahaćenje vladika, razne zataškane afere i slične antihrišćanske pojave. Naravno, nema nikakvog preispitivanja vlastite odgovornosti, uvek je kriv neko drugi.

Zaboravili su crkveni ljudi na Hristove reči: “A zašto vidiš trun u oku brata svog, a brvna u oku svom ne osećaš? Ili, kako možeš reći bratu svom: Stani da ti izvadim trun iz oka tvog; a eto brvno u oku tvom? Licemere! Izvadi najpre brvno iz oka svog, pa ćeš onda videti izvaditi trun iz oka brata svog”. Treba i naše duhovnike razumeti, retko čitaju jevanđelja, ne zato što ih ne zanima šta u svetim knjigama piše, već zbog problema s vidom: teško razaznaju tekst, zaklanjaju ga ona džinovska brvna koja su im se trajno nastanila u očnim dupljama.

Simfonija trona i oltara

Kakvu tačno podršku od predsednika traže duhovnici nije precizirano, ali je jasno da se obraćaju čoveku koji je u svojim rukama skoncentrisao svu političku moć u Srbiji, te da ištu privilegije za svoju organizaciju. Više moći, više uticaja na društvo, to je ono što zanima naše duhovnike, zato i traže asistenciju od onog ko raspolaže silom. Ne bi me čudilo da Skupština uskoro donese zakon po kojem veronauka postaje obavezan, a ne izborni predmet. A ni radikalniji scenariji nisu isključeni, dug je put do vizantijskog ideala simfonije trona i oltara, ali važno je da sve ide u dobrom pravcu.

Na kraju su članovi Sinoda zatražili od Vučića i Dodika “da istraju u vođenju samostalne i nezavisne spoljne politike”. Što će reći: da nastave da glume neutralnost dok daju podršku Rusiji i njenom zločinačkom razaranju susedne Ukrajine i masovnim zločinima nad Ukrajincima. Da budu Putinovi trojanski konji u Evropi, poslušnici ruskog hazjajina i zlikovca. Vladike koriste šifrovani jezik koji njihovi ideološki istomišljenici dobro razumeju. Kad kažu “samostalna i nezavisna spoljna politika”, to zapravo znači – politika nezavisna od Evropske unije i zapadnog sveta, a potpuno zavisna od Kremlja.

Malo je našim vajnim hrišćanskim vođama što je crkva bila stub zločinačkog poduhvata devedesetih godina, što i dan-danas Radovan Karadžić i Ratko Mladić slove za heroje i žive svece, već bi da ostvare kontinuitet i da pruže maksimalnu podršku aktuelnom zločinačkom pohodu Rusije koji se odvija pred našim očima. Lepo je videti ovakvo jedinstvo između političkih i crkvenih vođa, takoreći apsolutno jednoumlje.

Mi gradimo hram, sram gradi nas

Ne prođe ni nedelju dana od ovog časnog skupa, a patrijarh primi na kanabe ministra policije Aleksandra Vulina, dežurnog ratobornog huškača i najvatrenijeg zagovornika Srpskog sveta. O čemu bi s njim crkveni poglavar pričao ako ne o tome šta sve matica Srbija radi za sunarodnike koji su se pukim slučajem privremeno našli u nekim drugim državama. Saopštenje MUP-a navodi da je “Vulin upoznao patrijarha Porfirija sa nastojanjima državnih organa Srbije da se očuvaju mir i sigurnost na čitavom prostoru na kome živi srpski narod, a naročito na Kosovu i Metohiji”.

Ministar zadužen za širenje histerije posebno je istakao ulogu Srpske pravoslavne crkve u zagraničnim delatnostima. Patrijarh je posebno, kako se veli u saopštenju, “zablagodario i dao svoj blagoslov inicijativi za izgradnju crkava i molitvenih mesta u objektima Žandarmerije i drugim jedinicama Ministarstva unutrašnjih poslova”.

Najpoznatiji među tim policijskim hramovima je crkva svetog Stefana Dečanskog, podignuta u blizini poligona Specijalne antiterorističke jedinice u beogradskom naselju Batajnica. Na taj poligon je 1999. godine sa Kosova doveženo nekoliko stotina pobijenih civila i zakopano u masovne grobnice. Na tom mestu nema ni pomena o masovnoj grobnici, ali zato na mestu nepojamnog zločina stoji crkva, uz blagoslov njenih velikodostojnika. Ni reč o tome nisu proslovili patrijarh i ministar, a bila je baš zgodna prilika, kad su već pokrenuli dotičnu temu. Između crkve i državnog vrha vlada potpuno jedinstvo, čak i u prećutkivanju zločina. Što bi rekao bend Klopka za pionira: “Mi gradimo hram, sram gradi nas”.

Ruka ruku mije

Ne prođe ni dva dana posle Vulinove posete Patrijaršiji, a javnost je saznala da je Vlada Srbije izdvojila iz budžetske rezerve još 5,1 miliona evra za izgradnju hrama svetog Save na Vračaru. Država je samo od 2017. godine za podizanje ovog džinovskog sakralnog objekta uplatila crkvi oko 68 miliona evra naših para, uključujući i najnoviju donaciju. Kad je u pitanju crkva, svetovni vladari se rukovode geslom: Ima se, može se. Kad su u pitanju socijalna davanja, tu nisu baš široke ruke, ali to treba razumeti: Srbija je siromašna država, jednostavno nema novca za sve, već samo za najprešnije potrebe.

A državni prioritet je plaćanje bezrezervne crkvene podrške, davanje miliona evra prebogatoj organizaciji koja nikome ne polaže račune. Patrijarh i episkopi zdušno podupiru Vučićev autokratski režim, a ni Vučić im ne ostaje dužan, ta podrška ima svoju cenu. Vladarima je neophodna potpora crkve, jer je reč o ustanovi koja uživa veliko poverenje stanovništva (bez ijednog vidljivog i opipljivog razloga), a za tu uslugu su spremni da se crkvi oduže davanjem privilegija i raznim finansijskim dotacijama. Fer trampa, ja tebi – ti meni, usluga za uslugu, ruka ruku mije. Kad je već tako, mogli bi patrijarh i većina vladika najzad da se kolektivno učlane u Srpsku naprednu stranku, kako bi izjednačili pravno i faktičko stanje. Da bar znamo na čemu smo.

Iako su navedeni događaji naša savremenost, oni ne odišu baš duhom svežine. Naš politički i društveni život odvija se pod geslom: U Srbiji ništa novo. Gotovo sve što se događa je već viđeno, to je doslovno prepisivanje loših, gorih i najgorih stranica davne istorije. Stavljanje crkve u službu političkih moćnika je drevna tradicija ove organizacije, trange-frange crkve i države traje već vekovima. I mnogi su o tome pisali, na primer veliki pesnik nadrealizma Aleksandar Vučo. Pre tačno 90 godina, Vučo je briljantno opevao narečeni protivprirodni blud crkve i države u poemi „Ćirilo i Metodije“. Na kraju poeme pesnik piše kako se “tom uspelom transakcijom između crkve i države / Procvetalom kroz žižu vekovnih religioznih iskustava / I sazrelom u klještima vekovnih ekonomskih prevlasti / Ne bi u krajnjoj liniji raznedrio sveključ recipročne telesne i duhovne trampe / Kojom se ekonomski faktori građanskog društva / I bogoosvetljeni bogoupodobljeni predstavnici hrišćanske crkve /Još uvek kao skotovi pomamno hrane“.

Civilizacijska propast našeg društva traje od kraja osamdesetih, bez izgleda da će se skorije okončati. Proces sunovraćivanja počeo je upravo onog trenutka kad smo se odrekli Aleksandra Vuča, nadrealista, antiklerikalne i emancipatorske tradicije, da bismo na njihovo mesto postavili crkvu, konzervativizam, nacionalizam, svetosavlje, četništvo, mračnjaštvo i šovinističku mržnju. Izlaz iz ponora se nameće sam po sebi: ako već prepisujemo prošlost, ugledajmo se na njene najsvetlije stranice.

(Al Jazeera, Foto: Gradski portal)