Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: Kad dželati glume žrtve

Stav 26. мар 2024.
5 min čitanja

"Za sve ideologe zločina i izvođače terenskih radova – činjenice su vekovni neprijatelji"

U Srbiji je 24. marta obeležena 25. godišnjica od početka NATO intervencije protiv SR Jugoslavije. Ove godine je na obeležavanju godišnjice učestvovao i general Vladimir Lazarević kojeg državotvorna i tradicionalno istinoljubiva „Politika“ predstavlja ovako: „legendarni komandant Prištinskog korpusa i Treće armije Vojske Jugoslavije u vreme ratnih sukoba na Kosovu i Metohiji i tokom agresije NATO-a na SR Jugoslaviju i Srbiju”.

Lazarević je govorio na otkrivanju spomen ploče Novim kosovskim junacima u kripti Hrama Svetog Vasilija Ostroškog u Nišu. U besedi je naglasio da je “pre 25 godina izvršena agresija na našu zemlju čiji je cilj bio monstruozna primena Hitlerove doktrine blic kriga”, te da je cilj NATO pakta “bio da ne ostave kamen na kamenu, da prisile Srbiju da kleči i moli”. Govorio je general još štošta u sličnom stilu, ali nema smisla navoditi njegove reči. Nema smisla jer je Lazarević osuđeni ratni zločinac.

Haški tribunal ga je osudio na 14 godina zatvora za zločine protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja ratovanja i druga nehumana dela. Zajedno sa njim, osuđeni su i Nikola Šainović, Nebojša Pavković, Dragoljub Ojdanić i Sreten Lukić. Svi su osuđeni zbog zločina počinjenih na Kosovu. Ono što je za Haški sud i ceo svet zločin, za srpski establišment je razlog za ponos, pa je zato Lazarević i uključen u svečanost. Ne uprkos počinjenim zločinima, već upravo zbog njih.

Zakasnela odbrana

Izbor generala za govornika pokazuje da naprednjački režim čuva kontinuitet sa Miloševićevim dobom, sa nacionalističkom ideologijom, sa etničkim čišćenjima i zločinima nad civilima počinjenim na Kosovu, sa hladnjačama i masovnim grobnicama. Drugim rečima, takvim izborom srpske vlasti samo potvrđuju da je NATO intervencija bila neophodna, kako bi vojska, policija i paravojne formaciji bili sprečeni da počine još veće zločine i potpuno očiste Kosovo od Albanaca i drugog nesrpskog stanovništva.

Ono što Lazarević zbori zapravo je zakasnela odbrana pred sudom. Sve što je imao da kaže o ratu protiv celog zapadnog sveta, trebalo je da izgovori tokom procesa. Nije general jedini koji je sklon takvom post festum iznošenju argumenata u svoju korist, čitava silesija ratnih zločinaca redovno gostuje po medijima, gde objašnjavaju kako oni zapravo ništa loše nisu uradili, da su samo branili svoju zemlju.

Postoji dobar razlog zašto svi ti povratnici iz kazamata glume da je srpska javnost nekakva porota. Za razliku od domaćeg javnog mnjenja, zatrovanog višedecenijskom propagandom, sudije nisu lakoverne i drže samo do činjenica. Optuženi ima pravo na fantazije, falsifikate, laži i bizarne mentalne konstrukcije, ali posao suda nije da klima glavom na te maštovanke, već da utvrdi činjenično stanje. A za nacionalističku bulumentu, za sve ideologe zločina i izvođače terenskih radova – činjenice su vekovni neprijatelji. Džaba sve lagarije, istina je zapisana u presudi.

Komadanje države

Na centralnoj ceremoniji u Prokuplju besedio je i neizbežni Aleksandar Vučić koji je, da se podsetimo, 1999. bio ministar informisanja u Vladi Srbije, dakle deo vlasti koja nam je na vrat navukla bombardovanje. Predsednik je pričao kako su “hteli da nam unište otadžbinu, da nam unište Srbiju, da je raskomadaju”. Nisu to hteli, već da spreče etničko čišćenje Kosova koje je bilo u punom jeku, pod komandom Slobodana Miloševića, čiji je Vučić bio ministar.

Ubacio je i redovnu tačku svog repertoara znanu pod kolokvijalnim nazivom “Srbi kao Gali”: “Ima jedan mali narod u Evropi, u jednoj maloj zemlji na jednoj maloj teritoriji, koji se i dalje ponosno i dostojanstveno drži, koji ne pristaje na okupaciju i naređenja sa strane“. Nije morao Vučić da se napreže, mogao je jednostavno da citira jednu izjavu svog partijskog šefa i potpredsednika Vlade Vojislava Šešelja.

Četnički vojvoda je na mitingu Srpske radikalne stranke 27. februara 1999. izvoleo izjaviti: “Ako dođe do bombardovanja NATO-a, ako dođe do američke agresije, mi Srbi ćemo prilično stradati, ali Albanaca na Kosovu neće biti”. Ruku na srce, i Šešelj i ceo režim dali su sve od sebe da ispune obećano, pa su proterali preko 850.000 Albanaca sa Kosova.

Mogao je Vučić da citira i Vlastimira Đorđevića koji je u vreme bombardovanja bio načelnik Resora Javne bezbednosti MUP-a Srbije. Na suđenju u Hagu Đorđević je priznao da je bio umešan u skrivanje 744 tela civilnih žrtava u masovnoj grobnici u Batajnici, kao i da je znao za bacanje leševa u jezero Perućac, te se izvinio žrtvama. Osuđen je na 18 godina robije zbog učešća u udruženom zločinačkom poduhvatu ubistava i proterivanja albanskih civila s Kosova 1999. godine.

Bombardovanje nije bilo neizbežno

Za razliku od Đorđevića, Vučić se nikada nije izvinio za svoje učešće u političkom krilu udruženog zločinačkog poduhvata u ratovima devedesetih. U nekoj drugačijoj zemlji odavno bi bio lustriran, pa ne bismo morali da slušamo njegove lagarije i prenemaganja. Priče o komadanju države bi bile komične da se ne odnose na strašnu tragediju za koju nema adekvatnih reči. Onu divnu zemlju, socijalističku Jugoslaviju, raskomadali su upravo Vučićevi saborci, a i on je tome dao skromni mladalački doprinos, u okviru svojih mogućnosti.

Slobodan Milošević i njegova klika izazvali su četiri rata, izvršili agresiju na susedne zemlje, počinili jezive zločine i genocid, a Kosovo su držali u stanju aparthejda, šikanirajući Albance na sve moguće načine. Zabranili su im školovanje na albanskom, kao i objavljivanje novina, štampanje knjiga, otpustili su na stotine hiljada Albanaca, i izložili ih represiji na nacionalnoj osnovi. Socijalisti, radikali i kompanija učinili su sve što je bilo u njihovoj moći da oteraju Kosovo iz Srbije, a sad se žale što su uspeli u svom pregnuću.

A ni bombardovanje nije bilo neizbežno. Da na vlasti nisu bili Milošević, Dačić, Šešelj, Nikolić, Vučić i ostali jahači apokalipse, nikada ne bi došlo do NATO intervencije. Mesecima je međunarodna zajednica pokušavala da privoli srpske vlasti na mirovni sporazum, Ričard Holbruk se svako malo sastajao sa Miloševićem, više puta je dolazio Vesli Klark, ali je crveno-crna koalicija ostajala neumoljiva. Na kraju su organizovali pregovore u Rambujeu kod Pariza koji su trajali 17 dana, ali džaba, Milošević i njegova klika nisu pristajali ni na kakav sporazum, iako su znali da to vodi u bombardovanje. Njima je bombardovanje Srbije bilo u interesu, a za živote običnih ljudi nikada nisu marili, za njih su ljudi obični pioni koji se mogu žrtvovati po potrebi.

Moneta za potkusurivanje

Prošlo je četvrt veka, a oni koji su odgovorni za rat sa NATO alijansom i dalje vladaju Srbijom. Oni koji su gurnuli građane u rat, drže patriotske govore, proklinju zli Zapad i glume žrtve. A za 25 godina se nisu setili da popišu poginule tokom NATO intervencije. Državu baš briga za mrtve, oni su dobri samo kao pogonsko gorivo za raspirivanje nacionalističkog ludila, kao moneta za potkusurivanje. Fond za humanitarno pravo je utvrdio tačan broj poginulih i napravio poimenični popis žrtava NATO bombardovanja.

Poginulo je 756 ljudi – 454 civila i 302 pripadnika oružanih snaga. Među civilima je 207 srpske nacionalnosti, 219 Albanaca, 14 romskih civila i 14 drugih nacionalnosti. Državni funkcioneri, režimski mediji, ali i većina drugih ne priznaju ove brojke, valjda im je premalo, šta li. Za 78 dana, koliko je trajao rat sa NATO alijansom, srpska vojska i policija pobile su 7000 civila.

Tek na potonju činjenicu se niko ne obazire, ne uklapa se u zvanični narativ po kojem su Srbi žrtve, a svi ostali zločinci. I te podatke negiraju upravo dželati, pretvarajući se da su žrtve. A za stvarne žrtve ih nije briga, ni za srpske, a kamoli za albanske. Što je sasvim u skladu sa dominantnom nacionalističkom ideologijom koja prezire ljudski život.

Brisanje prošlosti

Za Vučića i ostale nacionalističke vođe, kao i za ideologe i propagandiste ovog neljudskog svetonazora – ratovi devedesetih su počeli 24. marta 1999. godine. Prema oficijelnoj politici sećanja, nije bilo ni razaranja Vukovara, ni granatiranja Dubrovnika, ni zločina na Ovčari, ni četvorogodišnje opsade Sarajeva, ni etničkog čišćenja po Podrinju, ni silnih konc-logora za nesrbe, ni Korićanskih stijena, ni živih lomača u Višegradu, ni stotina porušenih džamija, ni preko sto hiljada mrtvih, ni masovnih silovanja, ni genocida u Srebrenici, ni raseljavanja miliona ljudi, ni svih ostalih nebrojenih zločina.

Miloševićev režim i njegovi sateliti godinama su razvaljivali po bivšoj Jugoslaviji, streljali, granatirali, mučili, proterivali, pljačkali, silovali, nanosili nemerljivu patnju nedužnim ljudima, ubijali žene, decu, starce, spaljivali sela i rušili gradove. To neshvatljivo zlo čije razmere je nemoguće pojmiti treba izbrisati sunđerom i ubice proglasiti za žrtve. U Srbiji su upregnute neverovatne intelektualne, političke, crkvene, medijske i sve druge snage kako bi uverile građanstvo u falsifikovanu sliku prošlosti. A ni građanstvo se ne buni, autoviktimizacija prija čoveku, udobna je pozicija žrtve, jer te čini apsolutno neodgovornim za bilo šta. Simbioza opsenara i dobrovoljno obmanutih savršeno funkcioniše, na obostrano zadovoljstvo.

(zurnal.info)ustupljena fotografija)