Prošao je 29. novembar, Dan neprežaljene Republike Jugoslavije. Na društvenim mrežama mnogi su čestitali praznik svima koji još uvek slave, drugi su se bunili protiv jugonostalgičara, kukali nad tamnicom naroda u kojoj su Srbi bili ugroženi, ponovo se rasplamsao rat oko počivše države, po ko zna koji put.

Jugoslavija je mrtva već 34 godine, od trenutka kad su Slobodan Milošević i njegova zaverenička grupa doneli Ustav Srbije kojim se srpska republika praktično otcepila od savezne države, ali njenim protivnicima to nije dovoljno, pa nastoje da je ponovo ubiju, da im avet prošlosti ne ometa uživanje u ovom nacionalističkom paklu na zemlji koji su stvorili na ruševinama nekadašnje SFRJ.

Zato se jugonostalgija često koristi kao pežorativan termin, kao uvredljiva oznaka za sve one izgubljene slučajeve koji nisu u stanju da se snađu u novonastalim okolnostima, pa sa uzdahom prizivaju davno prošla vremena, po pravilu bolja, humanija i pravednija.

Zaokret strele vremena

Fenomen jugonostalgije je slojevit i kompleksan, o tome je detaljno pisao verovatno najposvećeniji istraživač ove pojave Mitja Velikonja. U jednom od eseja posvećenih jugonostalgiji, naslovljenom “Nostalgija ili bilo, pa došlo”, Velikonja kaže: “Jugonostalgičari zapravo imaju potrebu za vizijom prijateljstva u vreme kad su stara prijateljstva izdana, maštaju o bratstvu i jedinstvu sada kada više nemamo ni jedno ni drugo, o socijalnoj pravednosti u današnjoj situaciji kad nikakve socijalne solidarnosti nema, oni traže nadu usred sveopšteg očaja nanovo pauperiziranih širokih slojeva stanovništva zemalja nastalih na tlu Jugoslavije i sećaju se nekadašnjeg ugleda te bivše zemlje u situaciji kada su sve ove sadašnje Suverenije maltene u neokolonijalnoj poziciji. Bitno je u svemu tome — bilo da su nostalgičari toga svesni ili ne — utopijska čežnja za idealnim društvom. Slaveći Jugoslaviju, oni u stvari slave ‘Yu-topiju’”.

Fenomenom jugonostalgije bavio se i Vuk Perišić u knjizi “Pojedinac i povijest” u kojoj je prepleo priču o životnoj sudbini pojedinca, Daniela Ivlina sa istorijom obe Jugoslavije. Perišić takođe analizira različite aspekte jugonostalgije, odbacujući njene najnametljivije pojavne oblike kao što su nostalgija za državom, titoizmom ili socijalističkim poretkom. S druge strane, Perišić kaže da jugonostalgija kao žal za državom koja je, poput Hobsovog Levijatana, sprečavala mržnju i nacionalne sukobe – zaslužuje svako poštovanje.

Međutim, njega interesuje jedna druga forma jugonostalgije, s onu stranu politikoloških i drugih razmatranja ovog fenomena. Prema Perišiću, postoje apsolutne, neupitne vrednosti koje se ne smeju dovoditi u pitanje, a to su “ljudski život i mir”. Iz perspektive tih bazičnih vrednota objavljuje se jedna vrsta jugonostalgije koja se “nameće kao moralni imperativ”. Moralni imperativi imaju apsolutne zahteve, etika ne mari mnogo za takozvanu realnost, ali ni nostalgija nije baš u prijateljskim odnosima sa svakojakim mogućnostima ovog sveta, ona otvoreno zahteva ono što biti ne može – povratak onog što je prošlo, zaokret strele vremena.

Poetika otpora

Ima ta pusta etika i mnogo nerealnije zahteve, o tome je pisao Žan Ameri, čovek koji je preživeo mučenja u Gestapou, a potom Aušvic. U knjizi “S onu stranu krivnje i zadovoljštine”, u poglavlju “Resantimani”, Ameri veli: “Znam da je kod čoveka kog je zarobio resantiman osećaj za vreme pomeren, uvrnut, ako hoćete, jer on traži dve nemoguće stvari: povratak u ono što je prošlo i ukidanje onoga što se dogodilo”.

Taj pomereni, uvrnuti osećaj za vreme karakteriše i jugonostalgiju kao etički imperativ. Vuk Perišić detaljno izlaže šta podrazumeva ova vrsta jugonostalgije, pa kaže: “Da je Jugoslavija opstala, rata ne bi bilo. Da je Jugoslavija opstala, Vukovar ne bi bio razoren, dubrovačke zidine i krovovi ostali bi neoštećeni, Sarajevo ne bi bilo rušeno i Sarajlije ne bi bile sadistički zlostavljane zločinačkom opsadom, knjige u sarajevskoj knjižnici ne bi izgorjele, granata ne bi pogodila šibensku katedralu, mostarski Most bio bi sačuvan onakvim kakav je bio u šesnaestom stoljeću, na Zadar, Gospić, Otočac, Karlovac, Zagreb, Sisak, Županju, Osijek ne bi pala niti jedna jedina granata, sve bi bogomolje ostale čitave i neoskrvnute, hrvatski policajci u Borovom Selu ne bi bili masakrirani, ne bi bilo Lore, Manjače, Morinja, Stajićeva, Dretelja, Heliodroma, Omarske i Keraterma…”

Nije tu kraj, nastavlja se nabrajanje šta se sve ne bi dogodilo da nacionalisti nisu ubili Jugoslaviju: “Svi izbjegli, prognani i raseljeni – njih preko četiri milijuna – živjeli bi u svojim domovima, svojim gradovima i selima. Ranjeni ne bi bili ranjeni, invalidi ne bi bili invalidi, mučeni ne bi bili mučeni, silovani ne bi bili silovani. Da nacionalisti nisu razorili Jugoslaviju i beskompromisno i slijepo ostvarivali svoje glupe ciljeve, svi ubijeni bili bi živi. Ubijeni ljudi iz Škabrnje i Saborskog, ubijeni u Ovčari, Pakračkoj Poljani, Stupnom Dolu, Ahmićima, Višegradu, Bijeljini, Račku, ubijeni u Srebrenici, obitelj Zec, Gordan Lederer, Josip Reihl-Kir, nenabrojive tisuće, deseci tisuća ubijenih u nenabrojivim stratištima i na svim frontama, bili bi živi, njihova egzistencija ne bi pripala, kako bi rekao Hitler, ‘besmrtnosti nacije’”.

Posle ovog nabrajanja konkretnih sadržaja jugonostalgije, Perišić izlaže logičan zaključak koji bi mogao sve da nas obaveže: “Život bi išao svojim tokom, ovakav ili onakav, banalan ili težak, dosadan i lijep, bolji ili gori, ali bi bio Život. Nemamo li kao razumna bića pravo, nemamo li kao moralna bića dužnost žaliti za situacijom, za okolnostima, za prilikom, šansom u kojoj su svi ti užasi, bolovi i patnje bili nezamislivi i nemogući? Zato je jugonostalgija samo prividno žal za državom. Ona je žal nad ubijenim ljudima i srušenim gradovima, ali i poetika otpora”.

Čežnja za mirom

Blisko mi je Perišićevo shvatanje jugonostalgije, kao uostalom i većina njegovih ideja. Čežnja za povratkom u prošlost i za ukidanjem onog što se dogodilo, žudnja za drugačijim razvojem događaja, za istorijom u kojoj ne bi bilo ratova devedesetih, ni silnih ljudskih žrtava – ima li ičeg ljudskijeg od toga? U mom slučaju, nostalgija za tim vremenom nije puka čežnja za izgubljenim rajem koji nikada nije postojao, niti zazivanje mita o detinjstvu kao zlatnom dobu, a ni žudnja za izgubljenom nevinošću i čistotom koje su takođe plod fantazije.

To je prosta ljudska čežnja za poretkom, koordinatnim sistemom, za razlikovanjem dobra i zla, za svetom u kojem postoje orijentiri, bove, svetionici, u kojem reči imaju svoja značenja. To je čežnja za mirnodopskim životom, za svetom koji ne glorifikuje masovne ubice, za zidovima na kojima se ne šepure murali ratnih zločinaca, freske jednog morbidnog, nakaradnog kulta smrti koji se lažno predstavlja kao patriotizam, srpstvo, pravoslavlje.

To je nostalgija za vremenom kada nismo znali da se može – kako veli Konstantinović – “živeti s čudovištem”. “Ne samo, dakle, što svakodnevno živimo usred ove normalne čudovišnosti i ne samo što smo se svikli na čudovišta, što smo se orodili s njima, nego, evo i sami se preobražavamo u čudovišta; živeti pod nasiljem totalitarističkog nacionalizma znači, iz dana u dan, sve više pristajati na to nasilje, ali i prihvatiti ga kao svoje – prihvatiti neprihvatljivo: prihvatiti čudovišno kao prirodno”, pisao je Konstantinović.

Nemirenje sa dogođenim

Prihvatiti čudovišno kao prirodno ne znači samo pomiriti se sa svakodnevnim divljačkim izlivima nacionalizma, masovnim obožavanjem dželata, iživljavanjem nad žrtvama, negiranjem genocida i sličnim manifestacijama zločinačke svesti. To znači potajno se pomiriti sa dogođenim, prećutno priznati da su raspad Jugoslavije, ratovi, zločini, ubistva, silovanja, nemerljiva patnja – bili neminovni, samo zato što su se dogodili. Ostati hipnotisan istorijskim događajima, omađijan njihovom neopozivošću. Prihvatiti čudovišno kao prirodno znači prihvatiti poredak istorije kao prirodan i normalan.

Zato je jugonostalgija shvaćena kao moralni imperativ tako važna. Sve druge iteracije ovog fenomena su, naravno, značajne, i čežnja za uređenom državom, socijalnom pravdom, ekonomskim poretkom koji je štitio radnike, za prohodljivošću na socijalnoj lestvici, za društvom u kojem je kultura imala neuporedivo bolji status, jugonostalgija kao radikalno osporavanje aktuelnog sistema bezvrednosti itd. Međutim, sve njih nadrasta jugonostalgija kao “žal nad ubijenim ljudima i srušenim gradovima”, kao “poetika otpora” čudovišnom sistemu nasilja i mirenju sa tokom istorijskih događaja.

Ako ne računamo one izrode što se naslađuju patnjom drugih, što seire nad raspadom zemlje, zakopani u rovu nacije, svi drugi ljudi bi želeli da ratova nije bilo, da su se stvari odvijale drugačije, mirno, bez mržnje, nasilja i zla. Samo što nam ta želja izgleda detinjasto i naivno. Pa ratovi su se dogodili, Miloševićeva ubilačka mašinerija razorila je sve na šta je naišla, uz saradnju okolnih satelita, to se realno zbilo, kakvog sad ima smisla želeti da se to nije desilo?! Ta želja, međutim, nije detinjasta, nego moralna.

Moralni čovek traži ukidanje vremena

U citiranom eseju Žan Ameri piše, odbijajući da oprosti i zaboravi pod društvenim pritiskom: “Neko ko lažno i jeftino prašta, potčinjava se onom društvenom i biološkom osećaju za vreme koji se naziva i ‘prirodnim’. Prirodna svest o vremenu zaista ima korena u fiziološkom procesu zalečenja rane, i ona je ušla i u društvenu predstavu o stvarnosti. No, ona upravo stoga nema samo van-moralni, nego ima protivmoralni karakter. Čovekovo je pravo, čovekova je privilegija da se ne složi sa svakim prirodnim događajem, pa tako i da odbije biološku predstavu o progresiji vremena. Što se desilo, desilo se: ta rečenica je onoliko istinita koliko je protivna moralu i duhu. Snaga moralnog otpora sadrži protest, revolt protiv onog što je stvarno, a ono je razumno samo dok je moralno. Moralni čovek traži ukidanje vremena”.

Većina priča i rasprava o jugonostalgiji koje se mogu čuti u javnosti strogo poštuju granice stvarnog, njihovim autorima i akterima ne pada na pamet da zavire iza te nevidljive linije. Što reče onaj anonimni mislilac iz podzemlja, oni pred zidom iskreno ustuknu, “zid deluje nа njih kаo nešto umirujuće što konаčno oslobаđа, а moždа i kаo nešto mistično”. Što je bilo – bilo je: to je neprobojni zid, sveta dogma, božja zapovest uklesana munjom u kamen, vrhovno božanstvo. Otuda sva ta silna smatranja koja se iscrpljuju isključivo u društvenom polju. Takvo je vreme došlo, svi govore o mravinjaku, a nesrećnom pojedinačnom mravu niko se ne obraća.

Sva ta halabuka o uređenju zajednice, o preimućstvu kolektiva nad jedinkom uglavnom zvuči prilično logično, opravdano, pa i visoko moralno. Čim se čovek verbalno angažuje zarad boljitka čitave zajednice, a ne pominje svoje lične težnje, čežnje i ostale zaludice – taj je obezbedio neupitni status moralne gromade. Nije onda zgodno podsećati na Amerijeve reči: “Društvo se trudi da sebe obezbedi, ono ne mari za narušen život: ono gleda preda se, a u najboljem slučaju gleda da se nešto slično ne ponovi”. Maksimum za koji je društvo sposobno ne dobacuje ni do minimuma neophodnog jedinki.

Jugonostalgija se ne osvrće na te zamišljene granice, ne respektuje realnost, bez zazora pljuje na istorijske događaje, ruga se determinizmu, plazi se kultu dogođenog i njegovoj neopozivosti. Jugonostalgija otvoreno zahteva nemoguće – povratak u ono što je prošlo i ukidanje onoga što se dogodilo. Ukratko – drugačiju prošlost. Ako ste nam već razvalili zemlju i osudili nas na ovu antropološku katastrofu, pustite nas bar da sanjamo.

(Nomad.ba/foto: Autonomija)