Septembar je 1988. godine i na Piazza Maggiore u Bolonji su gužva i svečanost. Proslavlja se 900. godišnjica od osnivanja Univerziteta u Bolonji (1088) kao prvog univerziteta na planeti Zemlji. Oko 430 rektora iz Evrope i sveta tada su potpisali Magna Charta Universitatum, važan dokument koji je isticao principe akademske autonomije i integriteta za budućnost. Lideri evropskih vlada potvrdili su krucijalni značaj i funkciju univerziteta za razvoj čitavog društva. Jedanaest godina kasnije, potpisana je famozna Bolonjska deklaracija (1999) čime je započela najobuhvatnija reforma visokog obrazovanja u Evropi. A u Novom Sadu 2025, gradu-žrtvi i gradu-heroju, na studente i profesore je bačen suzavac uz izdašnu upotrebu pendreka.

Drugim rečima, Univerzitet je stariji i od naroda i od moderne države (1878). I od Srpske pravoslavne crkve (nastale 1219. ili pak 1920). Stariji je i od feudalne države Nemanjića u Raškoj (1166-1371) i čitavih 300 godina stariji od Boja na Kosovu (1389). Zamislimo cara Lazara (ili Miloša Žutića) i Miloša Obilića (Žarka Lauševića), te sultana Murata (LJubu Tadića) i Bajazita (Branislava Lečića) kako se mlate na Kosovu polju.

E pa, čitavih 300 godina pre toga, Evropljani su se takođe tukli po svojim poljanama. Ali su i osnivali – univerzitete. Dakle, amfiteatre, profesore i studente, koji nešto uče, zapisuju i polažu ispite kao i danas, 900 godina kasnije. Nakon Rimokatoličke crkve (1054), univerzitet (1088) je druga najstarija institucija sa neprekinutim trajanjem na tlu Evrope. A duga istorija univerziteta može da osvetli i današnje univerzitete kao nepovredive prostore autonomije, slobode, pa i pobune.

Kako ističe pedagoškinja visokog obrazovanja Biljana Lungulov (2022), univerziteti se kao posebna vrsta obrazovnih ustanova i specifična forma društvene organizacije prvo (i isprva neopaženo) pojavljuju na tri mesta u srednjovekovnoj Evropi: u Bolonji, Parizu, i Oksfordu. Svoje postojanje, načine rada i tradicije, univerziteti duguju kombinaciji slučajnih i neobično povoljnih okolnosti.

Prema Žaku Le Gofu, u Evropi u 12. veku dolazi do porasta trgovine i gradova, te uvećane potrebe lokalnih, državnih i crkvenih vlasti za obučenim kadrovima. Uprkos modernim predrasudama o „mračnom“ i verski zatucanom srednjem veku, česte su bile i mnoge vulgarne pesme ispunjene ironijom i parodijom na račun crkve, kralja i verskih praksi. A 11. i 12. vek bili su period velikih društvenih transformacija i stanovništvo Evrope se od 1050. do 1200. godine udvostručilo.

Ovaj porast stanovništva izazvao je i nove forme okupljanja, udruživanja i pokretljivosti ljudi (pa i zbog zaštite od kriminala).

A brzo rastući gradovi mogli su da obezbede i stanovništvo i objekte, odnosno mogućnosti i konkurentna tržišta za novu akademsku karijeru. Školarine i crkveni resursi omogućili su nesmetano poučavanje ili nastavu, i koja je prvobitno imala da dodatno podstakne religijsku veru u čitavom društvu, ali i da proizvede bolje obrazovane sveštenike. Već u ranoj modernosti, narastajući sekularizam, pa Naučna revolucija iz 16. i 17. veka, te ideje prosvetiteljstva i politički pluralizam vremenom dovode u pitanje mnoge religijske pretpostavke, i univerziteti gradualno prihvataju nove oblike kritičkog i naučnog mišljenja.

A kako je sve počelo? Univerzitet u Bolonji nastaje oko 1088. godine kao organizovana gilda, korporacija ili udruženje studenata, odnosno organizacija mladih ljudi u procesu školovanja. Preciznije, u pitanju je bio savez udruženja inostranih učenika na školovanju u Bolonji.

Prvi podsticaj za to udruživanje bila je zaštita od diskriminacije, odnosno gradskih zakona koji su propisivali kolektivnu kaznu za strance ukoliko samo jedan njihov sunarodnik počini neko krivično delo. Bili su to i prvi udruženi „studenti u blokadi“, takoreći. Međutim, oni su zatim angažovali predavače iz postojećih bolonjskih sekularnih i crkvenih škola kako bi ih dodatno i na višem nivou poučavali pravu, teologiji i „slobodnim veštinama“. Zato ubrzo formiraju i jedno veće udruženje: prve „Opšte studije“ (Studium generale), odnosno – prvi univerzitet.

Novoformirano „studentsko“ udruženje ili universitas u Bolonji je u tom periodu imalo samo jedan „fakultet“ – Pravni fakultet. Ključno je što mu je Sveti rimski car Fridrih I Barbarosa, posebnom poveljom (Authentica habita) iz 1158, dodelio značajne privilegije, odnosno prava i slobode (Privilegium Scholasticum).

Među njima je najznačajnija zaštita bolonjskih studenata od hapšenja, kao i pravo na suđenje unutar univerziteta, tj. od strane porote koju čine samo njihove kolege. Zvuči poznato? Zato i danas milicija ne sme na univerzitet. Univerzitet u Bolonji je od tada počeo da privlači nastavnike i studente zainteresovane za građansko i crkveno pravo iz cele Evrope, a procenjuje se da je školovao i do nekoliko hiljada studenata do kraja 12. veka.

Bitno različit od Bolonje bio je Univerzitet u Parizu (1150) koji je postao model za potonje evropske univerzitete. On je već bio universitas ili udruženje profesora (sa studentima) i obuhvatao je četiri fakulteta (slobodne veštine, medicina, pravo i teologija) umesto jednog. Povelju o autonomiji dodelio mu je sam papa.

Osnivanje Univerziteta u Parizu bio je kompromis između vladajućih sekularnih i crkvenih moćnika u gradu, što je omogućilo da se profesori teologije organizuju u zasebnu i autonomnu gildu ili esnafsko udruženje, odnosno u zajednicu posvećenu jedino visokom obrazovanju. Pariski studenti u „Latinskoj četvrti“ su među prvima nosili akademske odore i brijali glavu na temenu, što je simbolizovalo specifičnu papsku zaštitu, odnosno činjenicu da nisu pod jurisdikcijom državnih i lokalnih vlasti. Važno je reći i da su tadašnji studenti imali značajnu društvenu moć, a studentske pobune, protesti i blokade bili su krajnje uobičajeni.

U mnogim gradovima u Evropi narasta shvatanje da je svrsishodno da biskup dopusti grupama nastavnika da organizuju zasebne visoke škole ili postškolske studije za buduće sveštenike, ali i pravnike, lekare itd. Suština je bila u ideji da buduće vođe ili društvene elite moraju da razumeju hrišćanska verovanja i svete tekstove na veoma naprednom nivou, i da ih zatim prenose ili predaju manje obrazovanim individuama. Ovako „licencirani“ nastavnici i njihovi studenti tada bi imali i određene privilegije kao grupa ili zajednica, što bi im omogućilo da autonomno obavljaju svoje poslove i istraživanja bez uplitanja civilnih vlasti.

Ubrzo nakon Bolonje (1088), Pariza (1150) i Oksforda (1192), u srednjovekovnoj Evropi pojavljuju se mnogi univerziteti u sledećim gradovima: Kembridžu (1209-1225), Padovi (1222), Napulju (1224), Tuluzu (1229), Orleanu (1235), Lisabonu (1290), Avinjonu (1303), Rimu (1303), Peruđi (1308), Trevizu (1318), Grenoblu (1339), Pizi (1343), Pragu (1347), Firenci (1349), Sijeni (1357), Krakovu (1364), Beču (1365), Pečuju (1367). Do 1378, ukupno 31 univerzitet je postojao i radio u Evropi.

Prvobitni naziv za ovo „visoko“ školovanje bio je Studium generale, što je značilo (visoko)školsku instituciju koju je osnovao (ili joj potvrdio status) neki autoritet univerzalnog karaktera (poput pape ili, ređe, monarha). I čiji su članovi „udruženja radi učenja“ (universitas studii) uživali određena posebna prava, autonomiju ili privilegije koja nadilaze pojedinačne gradove, biskupije i države. I u tome je ceo kunst, a koji traje do dan-danas.

Upravo su koncepti autonomije, udruživanja i posebne pravne zaštite, te slobodnog mišljenja i istraživanja (p)ostali veoma dalekosežni i društveno značajni. Dakle, univerzitet kakav poznajemo ima poreklo u srednjem veku, i verovatno je u pitanju najvažnije otkriće ili najveća inovacija ovog istorijskog perioda. Kombinacija Povelje o autonomiji, ali i specijalizovane nastave i naučnog istraživanja visokog nivoa, predstavlja – univerzitet. I profesorku života, odnosno istoriju koju živimo, otelovljujemo ili oživljavamo danas.

(Danas/foto: Autonomija)