Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: Istina i laž, dva ekstremizma (1)

Stav 05. dec 2022.
5 min čitanja

Pre petnaestak godina grupa DSS-analitičara lansirala je tezu o dva ekstremizma u Srbiji. Prvi bi bio ekstremni srpski nacionalizam, a drugi nekakav građanistički ekstremizam. Ubili su se umnici objašnjavajući kako je reč o sličnim pojavama, o licu i naličju istog novčića, samo što je ovaj građanistički ekstremizam mnogo opasniji.

Ta paranormalna teza je na kraju dovodila do zaključka da su ratni zločinci i njihovi inspiratori podjednako ekstremni kao ljudi koji se bore protiv velikosrpskog nacionalizma, osuđuju ratne zločine i genocid. Nema razlike između Ratka Mladića i Nataše Kandić, između Radovana Karadžića i Sonje Biserko – to bi otprilike bio zaključak ovog zlostavljanja zdravog razuma.

Antifašizam i fašizam nisu dva ekstremizma

Ta dimna bomba je smrduckala jedno vreme po medijskoj žabokrečini, pa je vremenom isparila, jer se zaista radilo o neopevanoj gluposti, čak i po najnižim merilima koja vladaju u našoj javnosti. U međuvremenu su zločinci postali neupitni heroji, ratni huškači – prave patriote, a protivnici njihove sumanute ideologije koja je dovela do apokalipse, pokolja i raspada ostali su ono što su bili: izdajnici, autošovinisti, izrodi, domicilne ništarije i pročaja.

Logička neodrživost navedene propagandne teze je očigledna. Postojanje dve sukobljene strane, dva principa u agonu, dva sistema vrednosti koji se međusobno isključuju – ne znači da se radi o dva ekstremizma. U Ukrajini se bore dve strane, ali to nije sukob dva ekstrema: Rusija je agresor, Ukrajina je žrtva. Antifašizam i fašizam nisu dva ekstremizma. Dobro i zlo nisu dva ekstremizma. Istina i laž nisu dva ekstremizma.

Priča o dva ekstremizma bila je zgodno priručno sredstvo za difamiranje građanskih aktivista, kritičkih intelektualaca, malobrojne istinski demokratske javnosti, jedno od mnogih, ali nikome nije palo na pamet da tu somnambulnu tezu ubaci u neko zvanično istraživanje. A pogotovo nikome nije palo na pamet da protivnike velikosrpskog nacionalizma označi kao desničare i desne ekstremiste, to bi prosto bilo apsurdno i komično preko svake mere.

Ko je protivnik abortusa

Kao što smo videli, autorka BIRN-ove mape desnog ekstremizma u Crnoj Gori nema taj problem, kao ni nepoznate osobe koje su revidirale izveštaj. Nakon revidiranja, sve je ispalo mnogo gore nego što je bilo i pretvorilo se u čistu sprdnju i ruganje zdravom razumu. Tako u novoj verziji čitamo kako je Tijana Lopičić ,,prisustvovala protestu protiv abortusa“, noseći transparent sa sloganom „Pobacimo Svetosavlje, rodimo slobodu“. Dalje piše da su istom protestu prisustvovale i Kaćuša Krsmanović i Maja Miličković, koje su zajedno sa Lopičić nosile transparente na čelu grupe.

Od targetiranja i difamiranja novinarki, aktivista i boraca za ljudska prava stigli smo do čistog falsifikata. Kad već u delovanju osoba stavljenih na spisak ekstremista nema ništa ekstremno, onda to treba izmisliti, izvrnuvši realnost i činjenice naopačke. Protest nije bio usmeren protiv abortusa, nego potpuno obrnuto – protiv negiranja prava na abortus koje zagovara sveštenik SPC Gojko Perović i protiv uredništva RTCG koje dovodi u pitanje pravo na abortus.

U pravu je istraživačica, desni i verski ekstremisti širom sveta zaista su skloni ukidanju prava na prekid trudnoće, kontroli ženskog tela, tretiranju žena kao živih inkubatora i sličnim gileadskim vrednostima. Samo što to u ovom slučaju zagovaraju Gojko Perović i SPC, a ne učesnice protesta. Zašto onda na spisku verskih i desnih ekstremista nisu sveštenik Perović i vladike SPC-a?

Zabranjena kritika crkve

A i ja pitam svašta. Kad žene koje kritikuju verski ekstremizam i kleronacionalizam proglasiš verskim ekstremistima, onda je sve moguće. Usput budi rečeno, ovo je prvi i jedini slučaj u istoriji da neko ateistkinje proglasi verskim ekstremistima, zaista je to gigantsko otkriće, trebalo bi to podeliti sa čitavim svetom, na tome bi moglo da se napravi nekoliko naučnih karijera. Za verski ekstremizam neophodna je vera, što i sama reč kaže.

Zato govorimo o islamskim fundamentalistima, zato su avganistanski talibani i iranske mule ekstremisti, zato profesor Kirilo Hovorun sa Univerziteta Loyola Marymount u Los Anđelesu stavove patrijarha Kirila naziva “religijskim terorizmom”, zato je preko 1.500 pravoslavnih teologa potpisalo „Deklaraciju o doktrini ‘ruski svet’“ osudivši ovo lažno i jeretičko učenje koje je Putinu poslužilo kao ideološka osnova za rat.

Vladimira Majakovskog koji je u “Oblaku u pantalonama” poručio Bogu: “A tebe, što si tamjanom opijen, / rasporiću odavde do Aljaske!” – niko pri čistoj svesti ne bi svrstao u verske ekstremiste. Tu možemo govoriti o antiteizmu ili mizoteizmu, ali kod Bogougodnica nije čak reč ni o tome, one prosto ukazuju na udaljavanje SPC-a od hrišćanske prakse, na skretanje crkve u ekstremni nacionalizam, desničarenje, šovinizam i slične pojave.

Kako bi onda trebalo okarakterisati Mirka Đorđevića koji je napisao čitave tomove kritičkih tekstova i eseja o zastranjenjima SPC-a, a pritom je bio pravoslavni hrišćanin? Da li bi to za istraživače BIRN-a bio verski ekstremizam? Šta li bi tek rekli kad bi pročitali poglavlje pod naslovom “Kulturno stanje duhovnih staleža” iz studije “Srpska književnost u XVIII veku” Jovana Skerlića? Taj Skerlić je bio težak verski ekstremista, samo se izvukao jer je umro na vreme. Izgleda da je famozni spisak napravljen iz teokratske perspektive, reklo bi se da je svaka kritika crkve i njenog nehrišćanskog delovanja – verski ekstremizam.

Tipični primeri verskog ekstremizma

Poređenja radi, evo jednog tipičnog primera verskog ekstremizma. Reč ima Nikanor, vladika banatski: “Da imam oružje i to bih upotrebio, i tu bih silu upotrebio, samo da ga imam, ali ga nemam. I verovatno nam ga neće niko ni dati i ako bih ga zatražio, sada kad čuju da bih izašao sa oružjem, a bih izašao”. Nikanorove pretnje oružjem i ubistvom odnose se na učesnike Evroprajda.

To je onaj isti vladika koji se divi Putinu i naziva ga “carem planete”, predsedniku zemlje koju je Evropski parlament proglasio državom sponzorom terorizma. Nikanor nije usamljen među episkopima SPC, oni su mahom privrženi Ruskoj pravoslavnoj crkvi i ruskom diktatorskom režimu. Nije ni čudo, s obzirom da podržavaju ratne zločince i da četničke koljače proglašavaju za svetitelje.

Za mitropolita Amfilohija je ratna zločinka Biljana Plavšić bila “nova Kosovka djevojka” koja čuva “nas i našu dušu” (pokoljima, etničkim čišćenjem i genocidom). Mitropolit dabrobosanski Nikolaj Mrđa je govorio da Srbi pod vodstvom Karadžića i Mladića “slijede trnovit put Isusa Hrista” i da general Ratko Mladić prihvata sve njegove predloge.

Na sednici Skupštine Republike Srpske 8. januara 1993. godine poslanici su jednoglasno doneli odluku da bošnjački narod ne postoji. Posebno se istakao poslanik Savo Knežević, pravoslavni sveštenik i član SDS-a, govorio je da su Bošnjaci “nekakva niža kategorija”. Što bi rekao Amfilohije – “lažni ljudi lažne vjere”. Ko je ekstremista? Onaj ko propoveda mržnju i rasizam, podržava politiku zločina i kreatore genocida ili onaj ko se protiv tog zla bori?

Percepcija i činjenice

Evropski parlament doneo je u martu rezoluciju kojom se osuđuju napori Rusije da iskoristi etničke tenzije na Balkanu zarad raspirivanja sukoba i podela. Kao instrument delovanja Kremlja navedena je i SPC. Evropski poslanici izrazili su zabrinutost zbog “pokušaja pravoslavne crkve u zemljama kao što su Srbija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina, posebno u entitetu Republika Srpska, da promoviše Rusiju kao zaštitnicu tradicionalnih porodičnih vrednosti i ojača odnose između države i crkve”.

Dodali su da se tako seje razdor među lokalnim stanovništvom, “razvija pristrasno pisanje istorije i promovisanje antievropskih programa”. Da li je i Evropski parlament organizacija koja širi desni ekstremizam? Da nekim nesrećnim, nemogućim slučajem EP ima sedište u Crnoj Gori, bio bi ozbiljan kandidat za BIRN-ovu listu ekstremista.

Dosadno je ponavljati truizme, ali očigledno je to neophodno. Da bi se neka organizacija svrstala u verski ekstremizam mora delovati u ime neke religije, pokušavati da silom nametne dogme te religije, zalagati se za poredak u kojem dotična religija ima glavnu ulogu u društvu. Ko se tome protivi, taj nije verski ekstremista, već sve suprotno od tog pojma. To nema nikakve veze sa famoznom percepcijom, kako ko sebe doživljava, kako ga drugi percipiraju – to su naprosto elementarne činjenice.

Kako vreme bude odmicalo, izveštaj o Crnoj Gori će delovati sve sramotnije i besmislenije. Vrh Ruske pravoslavne crkve na čelu s patrijarhom Kirilom stao je na stranu Putinovog genocidnog rata protiv Ukrajine. Vrh SPC vezao je svoju sudbinu za RPC i Putina. Srpski režim i srpska javnost takođe su na strani kremaljskih agresora i ubica. Kakav će u budućnosti biti status RPC-a nije teško pogoditi, a SPC će deliti sudbinu ruske centrale za koju se vezala kao satelit. Građanski aktivisti sa BIRN-ovog spiska nisu ekstremisti, već oni koji su na vreme prepoznali ekstremizam.

(Antena M)