U Domu kulture u Bujanovcu trebalo je da bude održana premijera dva kratkometražna igrana filma “Tišina ubija” i “Neverni”, ali ova dela sedme umetnosti nisu uspela da se probiju do publike. Više javno tužilaštvo u Vranju je odlučilo da narečene filmove prvo pogledaju njihovi stručnjaci, kako bi utvrdili da li u njima ima nečeg spornog i protivzakonitog. Policija je dobila anonimnu prijavu da dotični neprikazani filmovi podstiču na međunacionalnu i versku mržnju. Zbog toga su obavljeni informativni razgovori sa direktorom Doma kulture u Bujanovcu Jetmirom Ismaljijem i producentom filmova Ganijem Veseljijem.

Veselji kaže da je tužilac odmah odlučio da spreči prikazivanje filmova, te da mu je zaplenio USB kako bi “mogao direktno da se bavi ovim pitanjem”. Producent kaže i da filmovi ne propagiraju mržnju, zasnovani su na narodnim pričama. “Tišina ubija” govori o mladim ljudima koji tokom pljačke ubijaju svog ujaka, a to ubistvo se otkriva nakon dve decenije. U filmu “Neverni” reč je o dvojici junaka, jedan je strastveni ljubitelj oružja, a drugi njegov bliski prijatelj koji ga prijavljuje policiji. Dakle, u pitanju su klasične filmske priče, čak nisu tematizovani ni rat, međunacionalni odnosi ili bilo šta slično.

Represija nad kulturom različitosti

Čitav slučaj je bizaran iz mnogo razloga, a ponajviše zato što je reč o filmovima koji uopšte nisu prikazani, publika ih nije videla, niko ne zna njihov sadržaj osim filmske ekipe koja ih je snimila. Zar stari dobri cenzorski običaji ne nalažu da film prvo bude prikazan pred gledalištem, pa tek onda bunkerisan? Ili smo se vratili u ono lepo doba kad su umetnička dela morala da dobiju dozvolu državnog cenzora da bi bila prikazana?

Jedini albanski poslanik Šaip Kamberi rekao je da će o celom slučaju obavestiti međunarodne institucije i objasnio šta je tu sve problematično: „Nejasan je motiv policije u Bujanovcu da na informativni razgovor privede direktora Doma kulture i producenta filmova i zabrani premijeru. Još je nejasniji strah od sadržaja filmova koje nisu ni gledali. Sprečili su premijeru zbog tvrdnje o sadržaju, umesto da o sadržaju saznaju iz premijere. I zato, da nas tišina ne bi ubila, moramo govoriti o ovom slučaju i reagovati“.

Pa da, bilo bi logično da se nadležni organi obaveste o sadržaju filmova na premijeri ili nekoj redovnoj projekciji. Ovako se postavlja pitanje da li su svi filmovi unapred sumnjivi i treba da prođu proveru tužilaštva i policije da bi uopšte bili distribuirani. Helsinški odbor za ljudska prava ocenio je ovaj slučaj kao “represiju nad kulturom različitosti”. U svom saopštenju su izneli i logičnu pretpostavku o pravim uzrocima zabrane: “S obzirom na sve veću radikalizaciju unutar zemlje i opšti kontekst, imamo ozbiljne sumnje da su filmovi zarobljeni samo zato što su na albanskom jeziku u produkciji nacionalnog Saveta Albanaca i uz finansijsku pomoć Vlade Kosova. Strahujemo da će se ovakva praksa nastaviti”.

Osnovane sumnje u državne organe

Biće da je Helsinški odbor na dobrom tragu. U najnovijem krugu raspirivanja nacionalističke paranoje naprednjačka mašinerija proglasila je kosovske Albance, Vladu Kosova i premijera Aljbina Kurtija za arhineprijatelje vaskolikog srpstva, pa je logično da sve što oni finansiraju treba da bude zabranjeno. Tužilaštvo je saopštilo da su reagovali jer za inkriminisane filmove “postoje osnovi sumnje da se u njima zagovara, podstiče diskriminacija, mržnja zbog pripadanja odnosno nepripadanja nekoj rasi, veri, etničkoj grupi”. A osnovi sumnje se zasnivaju na prijavi NN lica koje nije ni videlo filmove, jer nisu nigde prikazani. Vaistinu ubedljiva priča.

Tužilaštvo je saopštilo i da “Zakon o kinematografiji zabranjuje stavljanje u promet i javno prikazivanje kinematografskog dela koje podstiče diskriminaciju i širi nacionalnu, rasnu i versku mržnju i propagira sadržaje koji mogu da naškode moralnom, fizičkom i mentalnom razvoju maloletnog lica”.

Takođe su obznanili i koje konkretne korake preduzimaju kako bi zaštitili pomenuta maloletna lica i naličja, kažu ovako: “Obratili smo se Ministarstvu kulture Republike Srbije za vršenje inspekcijskog nadzora”. S druge strane, Ministarstvo kulture demantuje njihove navode, kažu da nemaju pojma o čemu se radi, nikad čuli, “niti tako nešto postoji u Ministarstvu kulture”. Aman, ljudi, pre nego što krenete u neku cenzorsku akciju, mogli biste za početak bar da se koordinišete, ovako ispadate smešni.

U potrazi za spornim sadržajima

Nego, kad su nadležni organi već krenuli u obračun sa širenjem raznih oblika mržnje i diskriminacije, mogli bi da se pozabave i onim što je dostupno javnosti, umesto što se zlopate sa delima koja publika nije ni imala priliku da vidi. Za početak bi mogli da pročitaju novine ili pogledaju programe nekih nacionalnih televizija. U režimskim medijima se svakog božjeg dana govori o nekakvim “Šiptarima”; čitava nacija se dehumanizuje i proglašava vekovnim srpskim neprijateljima. To dosta lični na onu, kako se beše zove, diskriminaciju i na širenje nacionalne, rasne i verske mržnje, pa eto posla za tužilaštva u izobilju.

A ako su već krenuli da propituju dela raznih umetnika, mogli bi da prelistaju knjigu dnevničkih zapisa Dobrice Ćosića “Vreme zmija” u kojem otac nacije piše o Albancima biranim rečima: “Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana”. Šta znam, možda to spada u sadržaje koji mogu da naškode moralnom, fizičkom i mentalnom razvoju maloletnog lica.

Ako ne bi baš da se kače sa piscem čiji zloduh vlada srpskim društvom, a njegove nazovi ideje čine osnovni sadržaj mentalnog Srpskog sveta, mogu da se vrate dublje u prošlost, pa da pročitaju ponešto iz knjige “Arnauti i velike sile” Vladana Đorđevića, političara i predsednika Vlade od 1897. do 1900. godine. Tu se o Albancima govori kao o “evropskim crvenokošcima” koji “spavaju u drveću za koje su okačeni repovima”. Ako im je ta epoha odveć daleka, mogli bi nadležni organi da skoknu koju deceniju kroz vreme, pa da zavire u spis “Isterivanje Arnauta”, memorandum koji je pisao Vasa Čubrilović za Vladu Milana Stojadinovića, u kojem se predlaže rešenje “albanskog problema” totalnim etničkim čišćenjem Albanaca sa Kosova. Pominju se tu razna prigodna sredstva kao što su “raseljavanje Arnauta u masi”, podela oružja kolonistima i otpočinjanje četničke akcije, kao i oprobano sredstvo “koje je Srbija vrlo praktički upotrebila posle 1878. godine – tajno paljenje sela i arnautskih četvrti po gradovima”.

Ima posla ko hoće da radi

Ako je činovnicima po našim tužilaštvima dosadno da se bave samo širenjem mržnje protiv Albanaca, neka predahnu otkrivajući diskriminaciju i mržnju prema drugim etničkim grupama, recimo Bošnjacima. Mogli bi malo da zavire u roman “Vaznesenje” Vojislava Lubarde koji je dobio NIN-ovu nagradu za najbolji roman objavljen u SFRJ 1989. godine. U tom nagrađenom zlodelu autor praktično priprema teren za genocid. Kako piše Nenad Veličković u maestralnoj analizi ovog romana-žice-haubice: “Srbi su zdrav narod, jedar, junački, utegnut u folklornu nošnju kao u viteški oklop; a muslimani su bolesni, iskompleksirani, frustrirani, genetski inferiorni. Da li igdje u svom romanu Lubarda suštinski nacističku tezu da su Srbi genetski superiorni nad Muslimanima dovodi u sumnju? Ne. Od pisca moderne proze dokazi se ne očekuju”.

To su samo neki primeri dela i autora kojima bi tužilaštvo moglo da se pozabavi, kad već službenici pravde vole da analiziraju umetnička dela i da se bore protiv nacionalne, rasne, verske mržnje i diskriminacije po raznim osnovama. Što bi rekao naš narod: Ima posla ko hoće da radi. Dobro, jasno je da čitav bujanovački slučaj nema nikakve veze sa poštovanjem zakona i zaštitom onih nesrećnih maloletnih lica od neprimerenih sadržaja, već da je reč o još jednom nasrtaju na Albance.

Doprinos ratnohuškačkoj atmosferi

Treba razumeti i naše državne organe, nije ni njima lako. Predsednik Aleksandar Vučić svakog dana sipa salve verbalne artiljerije na Aljbina Kurtija, njegovi mediji raspaljuju mržnju i neprijateljstvo prema kosovskim Albancima, sve moguće režimlije rade na stvaranju zatrovanog ambijenta u kojem vlada međunacionalna netrpeljivost, stalno se nejavljuje neki novi rat, a tužioci ćute i prave se da ih nema. Sve državne institucije dužne su da daju svoj doprinos ratnohuškačkoj atmosferi, u skladu sa svojim mogućnostima i profesionalnim ovlašćenjima.

Nije ni čudo što su se nadležni organi navrzli na filmove. Navikli su da Albance gledaju u nekim drugim kontekstima, obično u nekoj hladnjači, masovnoj grobnici, visokoj peći ili u izbegličkoj koloni. A i pre rata i zločina, tokom mnogih decenija, uvrežila se rasistička slika o Albancima kao nižoj vrsti, kao podljudima koji su u svakom pogledu inferiorni srpskom natčoveku. I sad odjednom treba radikalno menjati perspektivu i posmatrati Albance kao nekakve filmske reditelje, ljude koji se bave kulturom i umetnošću, uopšte – kao ljude poput svih drugih. Ne biva to preko noći. Pogotovo u društvu koje je toliko ogrezlo u osećanje niže vrednosti da je moralo da izmisli figuru “inferiornog Albanca” kako bi se bar u fantaziji nad nekim osećalo nadmoćno.

(Al Jazeera, foto: Pixabay)