Umrla je Biljana Plavšić, ratna zločinka, žena koju je Haški tribunal osudio na 11 godina zatvora za zločine protiv čovečnosti, odnosno za progone na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi. Bila je optužena i za druge zločine, pre svega za genocid, ali je vešto uspela da izbegne kaznu, jer se nagodila sa tužilaštvom, dala lažno priznanje, glumila pokajanje, i prošla nekažnjeno za najteži zločin. Odslužila je dve trećine kazne, potom je puštena na slobodu, pa je mirne penzionerske dane provela u Beogradu, na Vračaru, gde je preminula u dubokoj starosti, u 96-oj godini života.

Dok je žarila i palila, kao članica ratnog Predsedništva Republike Srpske, za svoj zločinački rad dobijala je silne pohvale od vrha Srpske pravoslavne crkve. Kad je početkom 1993. godine rukovodstvo Republike Srpske odbilo Vens-Ovenov plan za okončanje rata u Bosni, Amfilohije je oduševljeno pozdravio ovaj čin: “U ovom trenutku našu dušu, kao što je naš jezik čuvao Vuk Karadžić, jedan njegov prezimenjak, sa Plavšićkom, novom Kosovkom djevojkom, sa Krajišnikom – čuvaju nas i našu dušu, jer su ove noći krenuli svetolazarevskim putem. Opredijelili su se kao i car Lazar za carstvo nebesko”. To je ona ista Biljana Plavšić koja je govorila: “Srba ima 12 miliona, neka ih šest miliona pogine. Opet će ona druga polovica uživati u plodovima rada i borbe”. Vaistinu Kosovka devojka, odmah se vidi.

Crkva protiv Božjih zapovesti

Plavšić je umrla neposredno nakon smrti Ratka Mladića, koji je sahranjen uz najviše crkvene počasti, opelo mu je držao sam patrijarh Porfirije, koji je za počivšeg ratnog zločinca imao samo reči hvale i razumevanja. Zaista je dirljiva ta odanost rukovodstva SPC-a zločincima i njihovim zlodelima, koja traje sve vreme, nepretrgnuto, još od ratova, etničkih čišćenja i genocida. Što reče Radovan Karadžić, početkom 1994. godine: “Naše sveštenstvo je prisutno u svim našim razmišljanjima i odlukama, a glas Crkve se sluša kao glas najvišeg autoriteta”.

Prisetimo se samo još Vasilija Kačavende i njegovog pozdravnog govora Ratku Mladiću prilikom ulaska u Srebrenicu, u kom je praktično blagoslovio genocid koji je potom usledio: “Krv vapije za osvetom. Sveteći se, srpski narod rušio je najmoćnije srpske imperije. I, evo, dočekujemo radosne dane, polako se približavajući onom trenutku kada će se ponovo poslije Kosovske bitke ujediniti i vaspostaviti srpska država”. Potom je Kačavenda služio liturgiju u crkvi i održao propoved u kojoj je rekao da je “čudo božje” što su “hrabri srpski borci” oslobodili “srpsku zemlju okupiranu od Osmanlija, da tamo gdje je časni krst sijao postavili su ruglo od polumjeseca”.

Istinski vernici, ali i ateisti i agnostici, gledaju nesrećnu SPC već decenijama i čudom se čude kako jedna bar nominalno hrišćanska institucija može baš toliko da ogrezne u zlo, da daje podršku najgorim zločincima, da navija za one koji čine najstrašnija zverstva nad nevinim ljudima, nad ženama, starcima, decom, civilima, a pride im daje i nebesku sankciju za sve užase koje počine. Kako ljudi koji bi trebalo da služe Hristu tako lako, bez trunke dvoumljenja, staju na stranu onih koji bi Hrista razapeli, da se kojim slučajem među njima pojavio? Kako se tako lako prenebregavaju i bagatelišu Božje zapovesti, na primer “Ne ubij!” ili “Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe”?

Rušilački pohod

Navikli smo da crkva nimalo ne liči na Hristovo telo, na lađu spasenja, ali ipak je tako radikalno odstupanje od hrišćanskog učenja pomalo začuđujuće. Međutim, nije ta crkvena sklonost nasilju pala s neba, niti je izuzetak u crkvenoj istoriji. U prvim vekovima crkva je bila proganjana, mnogi hrišćani su postradali kao mučenici, u to vreme su obraćenici u novu veru uglavnom trpeli nasilje. Ali, čim je crkva zadobila naklonost rimskih careva, nasilje je promenilo stranu. Nije bilo potrebno ni da hrišćanstvo postane zvanična religija Rimskog carstva, dovoljno je bilo da dobije pravo građanstva, da se okončaju progoni, pa da hrišćani krenu u napad na pagansku religiju, hramove i vernike. Istini za volju, hrišćanstvo jeste religija ljubavi, bar po jevanđeljima, ali u istoriji hrišćanstva nije u crkvi bilo baš mnogo prostora za trpeljivost.

Hrišćani su se još u vreme vladavine cara Konstantina obrušavali na paganske hramove, rušili su ih i uništavali, a kad je car Teodosije proglasio hrišćanstvo za oficijelnu religiju carstva, hrišćani su intenzivirali borbu protiv pagana. Paganske zajednice su proganjane, fizički napadane i pljačkane. Hramovi su pretvarani u senike, kipovi bogova bacani su na smetlište. Kako piše Lisjen Žerfanjon: “Prolazeći ulicama, poniženi pagani prepoznavali su čitave delove svojih hramova kao ostatke svojih osakaćenih života” – klesani kamen, obrađeno drvo, japija, stubovi, kapiteli bili su ugrađeni u crkve, javne zgrade i privatne kuće.

“Hrišćani su skrnavili i grobove, prelazeći preko poštovanja koje se ukazuje dušama mrtvih”, piše Žerfanjon: “Sarkofazi u kojima su počivali nečiji roditelji i preci krasili su rezidenciju nekog beskrupuloznog skorojevića”. Kako je ceo taj proces nasilništva prema paganima izgledao plastično je opisao Žak Lakarijer u knjizi “Ljudi opijeni bogom”.

“Episkop na čelu razularene gomile upada u paganski hram, ruši kipove, pokazuje kultne predmete čiji izgled pobuđuje opšte zgražavanje i, sve više uvereni u osnovanost svoje akcije, hrišćani se raspoređuju po ulicama i proteruju pagane. Kao kada je u Aleksandriji 361. godine Sveti Georgije, episkop aleksandrijski, pljačkao Mitrin hram i pokazivao gomili okupljenoj ispred svetilišta lobanje bikova koje su služile božanskom kultu; kao i kada je, takođe u Aleksandriji 391. godine, patrijarh Teofil pljačkao Dionisijev hram i bacao hrišćanskoj gomili itifalične figurine boga posle čega će se razularena gomila baciti na Serapeum i polomiti veliki idol boga Serapisa; kao i kada je, opet i konačno u Aleksandriji 415. godine, banda mladih hrišćanskih uličara – koje je nahuškao patrijarh Kirilo – provalila u kuću filozofkinje i matematičarke Hipatije – jedne od najvećih ličnosti paganskog mišljenja u V stoleću – vukla je po ulicama, mučki ubila, raskomadala njeno telo i njegove delove javno spalila”, piše Lakarijer.

Od religije ljubavi do mržnje

Tako je započelo ustoličenje novog boga koji je, doduše, zabranjivao bilo kakvo nasilje i propovedao sve obrnuto od onoga što su hrišćani radili svojim bližnjima, ali ubedi ti u to Hristove vatrene pristalice, osokoljene pobedom i carskom podrškom. Kako reče Emil Sioran u “Zlom demijurgu”: “Ako bi kojim slučajem neko čudovište blagosti, koje ne zna za jarost, ipak poželelo da je upozna, ili da barem sazna na šta ona liči, dovoljno bi mu bilo da pročita nekoliko crkvenih pisaca, počev od Tertulijana, najblistavijeg, pa sve do, recimo, svetog Grigorija iz Nazijanza, otrovnog a ipak bljutavog, čija nam beseda protiv Julijana Apostate daje želju da se odmah preobratimo u mnogoboštvo”.

Religija ljubavi se brzi izvitoperila u mržnju prema svakom ko nije hrišćanin. Nasilje se nastavilo i u kasnijim vekovima, kroz ukidanje helenskih filozofskih škola, progone takozvanih jeretika, spaljivanje još takozvanijih veštica, inkvizicijske progone svakog ko misli drugačije, verske ratove zavađenih hrišćanskih denominacija, progon ateista i agnostika, te razne druge oblike zlostavljanja slobode misli, govora i savesti.

I naša crkva je tom istorijskom procesu dala svoj doprinos, od samog početka je krenula istim stopama širenja hrišćanske ljubavi ognjem i mačem. A naši uzoriti hrišćani su se time i hvalili, nisu uopšte krili nepočinstva, već su ih smatrali dobrim delima i njima se ponosili.

Progon bogumila

U “Žitiju svetog Simeona” koje je napisao Nemanjin sin Stefan Prvovenčani opisan je sabor protiv bogumila, kao i potonji progoni. Biograf ovako opisuje Nemanjino slanje vojske na jeretike: “Kao nekada prorok Ilija, koji je ustao na bestidne jereje, i on izobliči bezboštvo njihovo, i jedne popali, druge raznim kaznama kazni, treće progna iz države svoje a domove njihove, i sve imanje sakupiv, razda prokaženim i ubogim”. U komentarima “Sabranih spisa” Stefana Prvovenčanog priređivačica u fusnoti piše hladno, profesorski, strogo naučno: “Nemanja se očevidno surovo obračunao sa jereticima. Ovde su navedene sve kazne: spaljivanje imanja, progon, razdavanje imovine siromašnim i leproznim (prokažen, leprozan)”.

Nije se Nemanja tu zaustavio, već je nastavio u istom duhu: “Učitelju i načelniku njihovu jezik ureza u grlu njegovu, što ne ispoveda Hrista, sina božjeg. Knjige njegove nečastive spali, i izagna ga, zapretiv da se nikako ne ispoveda niti pominje trikleto ime. I sasvim iskoreni tu prokletu veru, da se i ne pominje nikako u državi njegovoj, nego da se slavi jednobitna i nerazdeljiva i životvorna Trojica: Otac i Sin i sveti Duh, svagda i sad i uvek na veke vekova. Amin”.

Pored progona i spaljivanja imovine, Nemanja pribegava dodatnim merama represije protiv onih koji – što bi se danas reklo – drugačije misle. Spaljuje “knjige nečastive”, dakle uništava kulturnu baštinu svog naroda, a bogumilskom načelniku, djedu, odseca jezik kako ovaj i bukvalno ne bi mogao da širi svoje učenje. Kasapljenje se vrši u Hristovo ime kao kazna za nečuveni zločin – nedogmatski pogled na Hrista. Ne sećam se da je Isus nekome odsekao jezik, ali ko zna, možda sam nepažljivo čitao jevanđelja, takvi sitni detalji umeju da promaknu rasejanim čitaocima.

Ruganje Hristu

Progone bogumila su nastavili i Nemanjini naslednici, Nemanjići su se istakli u toj popularnoj disciplini, a ta praksa je legalizovana par vekova kasnije u Dušanovom zakoniku, u članu 85. koji glasi: “O babunskoj reči: I ko rekne babunsku reč, ako bude vlastelin, da plati sto perpera, ako li bude sebar da plati dvanaest perpera i da se bije štapovima”. Teška je ta babunska reč, nije je lako podneti, pošto su se bogumili suprotstavljali crkvenoj i državnoj vlasti, da su negirali autoritete i hijerarhiju, da im nisu bili sveti ni vlastelin, ni župan, ni car, ni patrijarh.

Bugarski sveštenik poznat kao Prezviter Kozma u “Besedi na jeres”, nastaloj krajem X veka, piše da bogumili “uče svoje pristalice da se ne pokoravaju vlastima; oni vređaju bogataše, mrze vladare, podruguju se starešinama, napadaju boljare, smatraju da su mrski Bogu svi oni koji rade za cara; oni preporučuju slugama da ne rade za svoga gospodara”. Sveštenike zvanične crkve nazivali su “slepim farisejima”, “zmijskim porodom”, “slugama Mamona”, a službena crkva za njih je bila “sotonina crkva” i “bazilika đavola” – koja nema prava da se naziva hrišćanskom crkvom.

Kako bi rekao srpski narod u koji se crkveni oci kunu – što se grbo rodi, vreme ne ispravi. Hristova pojava na zemlji je radikalni rez u istoriji, a njegov život i učenje su možda i najsvetlija baklja u ovoj dolini mraka, u svetu koji u zlu leži. Međutim, nema tog uzvišenog učenja, nema te lepote i dobrote od koje ljudi nisu u stanju da naprave suštu suprotnost svemu dobrom, lepom i plemenitom. Kad se samo ovlaš pogleda bogata istorija progona i nasilja u Hristovo ime, nije ni čudo što danas imamo crkvu koja se ruga Hristu. Jer je ruganje Hristu jedna od najdrevnijih crkvenih tradicija.

(Antena M)