Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: Australija, najnoviji vekovni srpski neprijatelj

Stav 25. jan 2022.
5 min čitanja

Nakon vatikanske, judeo-masonske, zapadnoevropsko-američke, hazarske, turske, austro-ugarske, marsovske, svemirsko-kanađanske, venerijansko-neptunovske, belosvetske i crnosvetske zavere protiv Srba (čudom ih preživesmo), otkrivena je još jedna urota protiv našeg mnogostradalnog naroda, i to tamo gde smo se najmanje nadali.

Zaokupljeni borbom protiv vekovnih neprijatelja koji nam milenijumima rade o glavi i peti, uvek budni na polumrtvoj straži srpstva i jedinstva, pažljivo motreći na velike svetske sile koje su mobilisale sve raspoložive snage ne bi li naš slobodarski i slobodanski narod porobile, držeći na oku krupne kapitaliste koji bi od nas da naprave roblje i da nas sliste, baveći se isključivo neprijateljima koji su nas dostojni, dakle kapitalcima po meri naše grandiozno velelepne veličine, potpuno smo zanemarili sitne neprijateljske ribe na dalekim meridijanima koji možda čak i ne postoje.

Dok smo se bavili tradicionalnim srpskim neprijateljima iz prvog komšiluka (Crnogorci, Bošnjaci, Hrvati, Albanci i ostali Makedonci), te nešto daljim ali podjednako opasnim Nemcima, Englezima, Amerikancima i ostalim Norvežanima, zanemareni zaverenici protiv svega srpskog podmuklo su iskoristili našu neopreznost i prišunjali nam se iza leđa sa namerom da nam zabodu hiljade, tisuće i milione ubojitih milinoževa tamo gde nas najviše boli. U Novaka Đokovića, srpskog Isusa, Spartaka i vođu pobunjenog sveta sa ubojitim reketom u junačkoj desnici.

Novi objekat mržnje

Iznenadno otkriće da tamo daleko postoji nekakav kontinent koji se navodno zove Australija, te da su nam od danas Australijanci najveći neprijatelji izazvala je sveopšti pad u masovni zanos i histeriju, uz propratnu radost što smo najzad našli novu zemlju i narod koji mogu da nam posluže kao objekat mržnje i iživljavanja osvetničkih poriva.

I šovinisti imaju dušu, pa ne možemo doveka da sikćemo samo na susede i zli Zapad oličen u par NATO zemalja. I najupornija mržnja se izliže, naši tabloidni novinari koji žive od proizvodnje međuanrodnih urota protiv Srba su na ivici očaja, potpuno iscrpljene imaginacije, izmislili su sve što se moglo, ne mogu ni oni preko svojih mogućnosti.

Nema ništa lepše nego kad otkriješ novi objekat nenavisti, kad imaš skroz friškog krivca za sve nevolje na ovom svetu, pa možeš da daš oduška nagomilanim osećanjima nezadovoljstva, frustracije, opljačkanosti, uskraćenosti i svekolike ojađenosti.

Nisu krive samo zle komšije koje nas mrze samo zato što smo Srbi i nadmoćni nebeski narod, krivi su i opaki, podmukli Australijanci. U poslednjih nekoliko nedelja otkrili smo da su ti ljudi sa drugog kraja planete, na čije postojanje smo potpuno zaboravili zabavljeni sopstvenim jadima – rasisti, robijaška kolonija, potomci pljačkaša i ukoljica, ksenofobi, šovinisti, fašisti, nacisti, ropske duše, zlikovci, ološ s kraja sveta, takorekuć iz vukojebine ili klokanojebine, bednici, nepismene budale, robovlasnička deca, klošari, otpad od engleske civilizacije, neuračunjiva bagra, srbomrsci, potomci kriminalaca i prostitutki, đubrad preispoljna i narod bez istorije i identiteta.

Još nam samo koale fale

Otkriće novih vekovnih neprijatelja delovalo je osvežavajuće na pomalo umorne borce protiv najnovijeg svetskog poretka koji se ničim drugim i ne bavi osim što radi Srbima o glavi. Priliv sveže antagonističke krvi izazvao je lančanu reakciju raspaljene rodoljubne mašte koja se razvila u strelce i to u najrazličitijim pravcima.

Jedna škola mišljenja je protestovala gađajući australijsku ambasadu teniskim lopticama, drugi su pozivali državu Srbiju da protera ambasadora daleke, ali izrazito mrske Australije, treći su bili za protestnu notu, a jedna grupa se usredsredila na životinjski aspekt mahnitanja, pa je tako pokrenuta peticija da se kenguri proteraju iz zooloških vrtova u Beogradu i na Paliću.

O koalama nije bilo reči, ali nema sumnje da će ovim antisrpskim životinjama biti zabranjen ulazak u našu zemlju, a i tasmanijskom đavolu se smeši slična sudbina.

Još nam samo koale fale! Uobičajena mera osvete odsecanjem sopstvenog spolovila nije ozbiljnije uzimana u razmatranje, kao ni tradicionalni bojkot australijske robe, a ni logičan potez poput objave rata začudo nije stavljen na tapet dana u Ministarstvu odbrane i napada, niti u Generalštabu.

Verovatno je problem u tome što Australija ima redovnu vojsku i prilično opasne saveznike, a ovdašnji nacionalni heroji su navikli da ratuju protiv nekih drugih kategorija stanovništva, prevashodno protiv civila, staraca, žena i dece, ostala im loša navika iz devedesetih godina prošlog veka.

Divljanje u miru Božjem

Orvelovska dva minuta mržnje prema zemlji kengura potrajala su par nedelja, po vizantijskom kalendaru, što se pokazalo kao dobra vest za regularne srpske neprijatelje. Najzad su susedni narodi mogli malo da odahnu, jer se fokus frustracije prebacio na drugi teren i daleku metu.

Pa ipak, uprkos zauzetosti nepravdom koju predstavniku svih Srba nanosi podla Australija samo zato što je Srbin, bilo je dovoljno dobrovoljaca koji imaju moć da istovremeno mrze na nekoliko frontova.

Pevanje prigodnih božićnih pesama tipa ”Božić je, Božić je, pucaj na džamije”, slikanje murala sa likom i nedelom masovnog ubice Ratka Mladića, uobičajene pretnje muslimanima povodom najradosnijeg pravoslavnog praznika i nezakonitog Dana Republike Srpske i ostala šovinistička divljanja prošla su u uobičajenom miru Božjem, kao da nam zločesti Australijanci uopšte ne rade o glavi.

Puče fudbal, rasturi se društvo

Nismo se pošteno ni oporavili od šoka zbog deportacije svetskog broja jedan, a dočekao nas je još podliji i mučkiji udarac iz Crne Gore. Zdravkova crkvena Vlada broji poslednje dane, Dritan Abazović rešio da pravi manjinsku Vladu, za šta izgleda ima i većinu.

Uskopistilo se vaskoliko uvređeno i povređeno srpstvo tabloidnog usmerenja, sa još nezaceljenim ranama koje su nam naneli klokani i koale, pa raspalilo iz svih oružja po odbegloj Srpskoj Sparti. Koliko juče, nacionalni bard Matija Bećković je besedio kako bi srpska omladina Dritana nosila na rukama, da kojim slučajem bane u Beograd, a danas se pokazalo da bi ga zaista nosili do masovne grobnice u Batajnici, kako je lepo Slaviša Lekić onomad prokomentarisao Matijin poetski zanos.

Koliko juče, Baja Mali Knindža je opevao Dritana u pesmi o litijama i ukararivanju Crne Gore u Srpski svet (”Postao je bitan / Abazović Dritan”), a već danas tabloidi, taj osnovni izvor Bajine pesničke misli, pišu sa ogorčenjem: ”Podli plan Dritana i Đukanovića: Žele da izvrše državni udar i uklone sve Srbe”.

Od najvećeg svetosavca među Albancima Dritan preko noći postade Vuk Branković, izdajica srpskog roda. Ništa mu ne pomaže ni što obećava potpisivanje Temeljnog ugovora sa Srpskom pravoslavnom crkvom.

Malo je to za velikosrpske apetitete koji se rukovode parolom ”Sve ili ništa”, pa na kraju uglavnom dobiju ništa. Nestade ljubav preko noći, prijatelj postade neprijatelj, što je sasvim prirodno, pošto nas Srbe niko ne voli, svi nam samo zabijaju nož u leđa, mrze nas i žele da nas satru. Puče fudbal, rasturi se društvo. Jedino je lepo što se sve vraća na staro, omiljeno stanje resantimana, ozlojeđenosti i ugroženosti u kojem se jedino osećamo kao svoji na svome.

Koga mrzimo ove nedelje?

Ta osećanja dominiraju u ovdašnjim zabludelim dušama i prethode iskustvu. Uskraćenost, uvređenost, osećaj da nam je naneta nepravda, da nas je istorija zaboravila, da nam ništa nije dato, da nam je svet učinio nešto nažao, da smo dežurni krivci za sve, da postoji nekakva međunarodna svetska zavera protiv nas – to se može naći na svakom koraku. Resantiman nema veze sa stvarnim zbivanjima.

Kad su ljudi obuzeti tim duševnim stanjem zapravo jedva čekaju da se dogodi nešto što mogu da protumače kao uvredu ili nepravdu nanetu čitavom kolektivu, kako bi najzad imali izgovor da se svom osvetničkom silinom obruše na vinovnika tog najčešće imaginarnog čina uvrede i nepravde.

Epizoda s Australijom pokazala je da ne moramo neprestano računati na jedne te iste neprijatelje, pomalo nas ubija ta jednoličnost, uvek ista priča sa istim akterima, dosadilo bi i najstrpljivijem ljudskom insanu. Australijanci su pokazali da su vrlo saradljivi sa našim osećanjem uvređenosti i opljačkanosti, na čemu im treba iskreno zahvaliti. Pitanje je šta je sa silnim drugim narodima na planeti. Zašto ne obraćaju pažnju na nas i ne izlaze u susret našoj genuinoj potrebi da budemo oštećeni?

Toliko je naroda na svetu, a većina se ne uključuje u antisrpsku urotu. Barabe! To za empatiju i solidarnost nije ni čulo! Šta čekaju Papuanci, Omanjani, Madagaskarci, Trinidadoitobagoađani, Mikronežani, Samoanci, Barbadošani, Gabonci, Burkinafasoanci, Zambijci, Kiribaćani, Komorijanci, Beninjani, Beližani, Filipinjani, Čađani, Butanci, Džibutanci, Fidžijanci, Tajlanđani, Surinamci, Svetolucijanci, Sentkinsinevisijani, Svetovinsentigrenadijanci, Maršalskostrvljani, Antigvaibarbuđani?

Mogli bismo lepo da ih počastimo kakvom kampanjom buke i besa, samo kad bi nam dali povod. Nema smisla da nas tretiraju kao poslednju rupu na svirali i da nas ne zarezuju ni za suvu šljivu. Umesto da nam lepo pomognu da odgovorimo na ključno filozofsko pitanje nacionalnog bića i žića: Koga mrzimo ove nedelje?

(Antena M, ustupljena fotografija)