Svako malo u medijima Srpskog sveta osvane neki tekst Aleksandra Dugina, ruskog imperijalnog stručnjaka za sve u vaseljeni i okolini, i još ponešto. Do sad je objavljeno na stotine njegovih smatranja o raznim temama, budući da ovdašnja putinoidna javnost Dugina doživljava kao mudraca, mislioca, učenog čoveka renesansnog tipa, čoveka koji vidi i zna mnogo više od drugih.

Takva reputacija u obeznanjenoj javnosti je dovoljna da dotičnu persnu razumna osoba zaobiđe u širokom luku, te da bez ikakve provere zaključi da se radi o šarlatanu koji luepta preispoljne budalaštine. Ako tome dodamo da ruskokolonaški mediji Dugina predstavljaju kao Putinov Mozak, Putinovog Raspućina, vodećeg ruskog ideologa i filozofa – to samo može da nas učvrsti u pomenutoj dijagnozi.

Totalitarna svest

Koga ne mrzi, može lako da se uveri kako je unapred doneti zaključak, donet samo na osnovu ugleda koji Dugin uživa među publikom koja ne razlikuje glavu od donjeg dela leđa, sto posto tačan. Iz Duginovih tokova nesvesti i beslovesnosti koji se lažno predstavljaju kao tekstovi svašta čovek može da sazna. Na primer kako je “specijalna vojna operacija filozofski rat”, ili da u Rusiji “sve treba militarizovati”, da je “neophodna militarizacija svakodnevnog života”, kao promena “svakodnevne psihologije prosečnog čoveka”.

Takođe, Dugin propoveda zavođenje čistog totalitarizma: “Svaka kritika države, heroja Rusije, vlasti, crkve i predsednika, kao i napadi na patriotizam, rusku ideju i ratnu propagandu treba da budu strogo zabranjeni, a bilo koji medij i društvene mreže koji emituju takvu agendu treba odmah staviti van zakona”. Ruku na srce, stanje sa slobodom govora u Rusiji je već prilično nalik na totalitarne sisteme, ali nikad nije zgoreg malo pojačati represiju.

Buzdovan u ljudskom obliku

Ima Dugin i čisto rasističke ideje, propoveda on i rusku supremaciju nad svim ostalim narodima, baš kao nacisti onomad. I sve to mirno prevode i objavljuju domaći poklonici Putinove čizme. Veli Dugin: “‘S nama je Bog, shvatite, inoverni i pokorite se, jer s nama je Bog’. To je o Rusima! O našoj Crkvi, Narodu, Državi. O našem Caru ili o našem vođi. A protiv nas je – đavo. Ne metaforički, nego konkretni. Ko je protiv nas, Putina i Rusije? Vašington, Evropska unija, Evromajdan. Dakle, to i jeste đavo. Ne figurativno. Sam đavo. Običan i drevni. Kakav i jeste”. A s đavolom nema pregovora, đavole naprosto treba potamaniti, baš kao što su nacisti onomad tamanili Jevreje.

Uzalud naši nazovi mediji Dugina predstavljaju kao nekakvog intelektualca, sve što on piše i govori naprosto je mlataranje toljagom, apologija sile i moći, propovedanje nasilja i rata. Ukratko – pokorite se sami, da vas ne bismo sve pobili. To što Dugin bulazni nema nikakve veze ni sa mišljenjem, ni sa filozofijom, ni sa sociologijom, kad bi buzdovan nekim čudom dobio moć govora – izgovarao bi Duginove reči. Dakle, čovek nije nikakav mislilac, nego buzdovan koji se zagonetnom greškom sudbine otelovio kao ljudsko biće.

Totalno drugačiji od drugih

Dugin je ipak najzabavniji kad pokušava da piše o umetnosti, filozofiji, kulturi. I inače su njegova pisanija gola besmislica, ali u pobrojanim oblastima posebno dolazi do izražaja njegov specifičan talenat za nerazumevanje svega na svetu. Tako je pre neku godinu objavljen Duginov tekst pod naslovom “Rusiji je neophodan suvereni jezik”, u kojem se zalaže za stvaranje posebnog jezika kojim bi se izrazila autohtona predstava ruske civilizacije o čoveku, kosmosu i svemu ostalom, čime autor razrađuje Putinove teze o “duhovnom, kulturalnom, civilizacijskom suverenitetu”. Jednostavnije rečeno, Rusi se toliko razlikuju od svih drugih nacija na svetu da im je neophodan potpuno različiti jezik da bi tu onotološku razliku izrazili.

Kaže Dugin: “Potrebna nam je predstava ruskog čoveka, utemeljenje ruskog čoveka, a to je Dostojevski, to je naša filozofija, to je Florenski, to su slovenofili, to je Solovjev, to je i Berđajev”. Vaistinu golem posao, ali Dugin samo takve rabote i preduzima, megalomanske, bar na rečima, pregaocu Bog daje mahove. Daje Putinov dvorjanin i konkretne predloge, evo jednog: “I, naravno, delovanje – glagol. Ako govorimo o jeziku, mi delovanje razumemo potpuno drugačije od zapadnoevropske tradicije. To gotovo da je aristotelovski praksis, a ne tehne. To je filozofija zajedničkog delovanja Sergeja Bulgakova, zato što Rusi ne deluju tako, kao ostali. Odgovara nam aristotelovska ideja, da je praksa rezultat slobodnog stvaralaštva gospodara, a ne tehničko izvršenje nečijeg naloga”.

Mnogo hteo, mnogo započeo

Auh. Prvo, delovanje nije glagol, nego imenica. Nije prevodilačka greška, proverio sam i original, i tamo stoji imenica (dejstvije), a ne glagol (dejstvovat). Drugo, ako već planira da pravi posve drugačiji jezik od zapadnog, radikalno različitu verziju civilizacije i pojmovnika, potpuno drugačije predstave o svemu na svetu – otkud pozivanje na Aristotela? Otkad je to Aristotel Rus? Na kraju, ali ne najmanje važno – autor filozofije zajedničkog dela (a ne delovanja) nije otac Sergej Bulgakov, nego Nikolaj Fjodorov, to su elementarne stvari. Otprilike kao kad bi neko kod nas napisao kako je Vukov Rječnik sastavio Dositej Obradović.

Uglavnom, kad celokupno znanje preslovi na rusku verziju, sledi novi korak: “Sve udžbenike iz sociologije, antropologije, politologije, psihologije treba ponovo napisati na ruski način”. Šta znam, ako već znalac i mudrac ima nameru da se upusti u poduhvat čije džinovske razmere ljudski mozak ne može ni da zamisli, ako planira da presazda vaskoliko znanje čovečanstva, ako već misli da stvori nešto što nikad nigde nije postojalo – možda ne bi bilo loše da ume da razlikuje glagol od imenice, da ne odustaje odmah od početne ideje i poziva se na Aristotela, te da bar elementarno ume da poveže naslove i autore ruskih filozofskih knjiga. Ovako liči na čoveka koji bi šoljicom za kafu da zahvati okean.

Mitja, Platon i Plotin

Pre neki dan je Kusturičin portal Iskra objavio najnoviji Duginov uradak na temu odnosa etike i estetike (ni više ni manje), a na osnovu nekoliko rečenica Fjodoroa Mihajloviča Dostojevskog. Nije zgoreg proći bar kroz jedan deo tog teksta naslovljenog “Dobra lepota” (u prevodu Želidraga Nikčevića), pošto ga je napisao vrhovni autoritet naše mahnite putinoidne javnosti.

Idemo redom: “Često citiramo reči Dostojevskog o ‘đavolu koji se bori protiv Boga’. One su u celini dirljive i precizne, i savršeno u skladu sa duhom hrišćanstva”. Dotične reči nisu ništa originalno, samim tim ni dirljivo ni precizno, jer se radi o najopštijem od opštih mesta koje se može pronaći bar u 10.000 spisa hrišćanske teologije. Dugin nastavlja: “Međutim, u romanu ‘Braća Karamazovi’ govorilo se o nečemu sasvim drugom. Evo celog citata: ‘Ima li lepote u Sodomi?… Strašno je to što lepota nije samo strašna stvar, već i misteriozna! Tu se đavo bori protiv Boga, a bojno polje su srca ljudi’”.

Ako je već rekao da će navesti ceo citat koji sadrži ciglo četiri rečenice, nije lako shvatiti zašto je jednu izostavio. Odlomak potiče iz poglavlja “Ispovest vatrenog srca. U stihovima”, u kojem se Dimitrije Karamazov ispoveda bratu Aljoši. I nema mnogo smisla istrgnuti samo tih nekoliko rečenica iz dugog Mitjinog monologa za koji filozof Lav Šestov u eseju “Prevladavanje samoočiglednosti” kaže da ga se ne bi postideli ni Platon ni Plotin. Šestov stavlja solilokvije “pijanog, nerazboritog i neukog” oficira rame uz rame sa spisima velikih svetskih filozofa, genijalnih mislilaca. Biće da tu ima nečeg značajnog, te da se očigledno radi o stvarima pred kojima Dugin može samo da stoji i da trepće.

Čovek u dubokom poniženju

Dugin, očekivano, daje sasvim banalan komentar okljaštrenog citata. Lepota se može odvojiti od dobra i od Boga, iza lepote se može skrivati užas, pa i sam đavo, zlo u stvarnosti ne izgleda tako crno, već se “odeva u odeću lepote i privlačnosti”. Naravno, toga nema u Rusiji, već na zlom zapadu: “To je karakteristična odlika evropske Moderne: implicitna rehabilitacija zla kroz apsolutizaciju estetike, kroz odvajanje lepote od morala i etike”. Ne berite brigu: “Pravoslavlje je pozvano da odgovori na ovaj izazov”.

Na kraju Dugin daje očekivano promašen zaključak: “U svakom slučaju, oko lepote, njenog tumačenja, njenog sadržaja i njene prirode vodi se bitka između Boga i đavola. Postoji istinska lepota, koja vodi u raj, i postoji đavolska imitacija, koja čoveka vuče dole u vrtlog pakla”. Eh, da je sve u realnosti tako jednostavno kao u Duginovoj glavi, svet bi izgledao kao one distopijske vizije iz literature.

O nečemu drugom se radi kod Dostojevskog, mnogo komplikovanijem i strašnijem. Mitja se ispoveda mlađem bratu, pa citira Šilera:

Sa olimpijskih vrhova

silazi mati Cerera

za ukradenom Prozerpinom:

divlji svet leži pred njom.

Tamo nigde za boginju nema

ni skloništa, ni dočeka;

niti igde hramovi svedoče

o poštovanju bogova.

Poljski plodovi i slatko grožđe

ne blistaju se na gozbama;

samo se puše ostaci od telesa

na krvavim oltarima.

I kud god se tužnim pogledom

Cerera okrene –

ona svuda vidi čoveka

u dubokom poniženju!

Himna iz bezdana

Potom se jecanje otme iz grudi Mitjinih, on zgrabi Aljošu za ruku: “Prijatelju, prijatelju, u poniženju, u poniženju i sad. Strašno mnogo ima čovek na zemlji da trpi, strašno mnogo ima nevolja! Nemoj misliti da sam ja samo prostak u oficirskom činu, koji pije konjak i živi u razvratu. Ja, brate, skoro samo o tome i mislim, o tom poniženom čoveku, sem kad brbljam”. Potom Mitja nastavlja: “Ja idem, a ne znam da li sam u smrad pao i u sramotu, ili u svetlost i u radost. Eto gde je nevolja, jer sve na svetu je zagonetka”. Duginu i sličnim ideolozima teško da može da bude jasno kako to čovek ne zna da li je zabasao u svetlost ili u sramotu. Zar radost i pad na dno mogu da budu tako slični?

Mitja nastavlja ispovest: “I kad mi se dešavalo da tonem u najdublji sram razvrata (a meni se samo to i dešavalo), onda sam svagda tu pesmu o Cereri i o čoveku čitao. A da li me je ona ispravljala? Nikada! Zato što sam ja Karamazov. Stoga što kad ja jednom poletim u bezdan, onda letim pravce, strmoglavce, i sa stopalima naviše, i čak sam zadovoljan što baš u takvom ponižavajućem položaju padam, i smatram to za sebe kao nešto lepo. I eto, baš u samoj toj sramoti najednom počinjem himnu. Neka sam proklet, neka sam nizak i podao, ali neka i ja ljubim porub one odeće u koju se oblači bog moj: neka idem u isto vreme đavoljim tragom, ali ja sam ipak i tvoj sin, Gospode, i volim te, i osećam radost, bez koje svet ne može da postoji ni da bude”.

Pali čovek koji priziva boga, prokletnik osuđen na pakao ipak voli tvorca i oseća radost postojanja? Malo je to previše protivrečno za sve dugine ovog sveta, oni bi najradije to pojednostavili, ili crno ili belo, ne može oboje, nikakva mešanja nisu dozvoljena, a kamoli neke druge boje. A život je uglavnom sačinjen od takvih čudnih mešavina, dok su ljudi nezgodan materijal za uklapanje u ideološke šeme i obrasce, tako šareni, komplikovani i nepredvidljivi.

Širok je čovek

Potom sledi odlomak o lepoti, čiji je kraj Dugin delimično citirao, evo celog citata: “Lepota – to je strašna i užasna stvar! Strašna zato što se ne da opisati, a ne da se opisati stoga što je bog zadao sve same zagonetke. Tu se obale sastaju, tu sve protivrečnosti zajedno žive. Ja sam, brate, vrlo neobrazovan, ali ja sam mnogo o tome mislio. Strašno mnogo tajni! Suviše mnogo zagonetaka pritiskuje na zemlji čoveka. Traži odgonetku kako znaš, i izlazi suv iz vode. Lepota! A osim toga, ne mogu da podnesem što po neki, čak srcem viši čovek, i sa umom visokim, počinje sa idealom Madone, a svršava sa idealom sodomskim! Još strašnije je kad se neko već sa idealom sodomskim u duši ne odriče ni ideala Madone, i od toga mu srce plamti, i vaistinu plamti, kao i u mladim neporočnim godinama. Da, širok je čovek, čak je i suviše širok – ja bih ga suzio! Što umu izgleda kao sramota, to je srcu samo lepota. Zar je u Sodomu lepota? Veruj da se u Sodomu lepota i nalazi za ogromnu većinu ljudi – jesi li ti znao tu tajnu? Strašno je to što je lepota ne samo strahovita nego i tajanstvena stvar. Tu se đavo s bogom bori, a bojno polje su srca ljudska”.

Lepota je strašna zagonetka, samo jedna od mnogih, jer je Bog svet ispunio sve samim zagonetkama. A u toj čudnovatoj lepoti obale se sastaju, tu sve protivrečnosti zajedno žive, koliko god to ograničenom ideološkom razumu delovalo nemoguće i fantastično. A tek čovek u kojem istovremeno, paralelno žive dva oprečna, nespojiva ideala – Sodom i Madona, pa to je prosto nedopustivo. Nije ni čudo što Mitja viče kako je čovek preširok i kako bi ga valjalo suziti, ali ga ne treba shvatiti ozbiljno, to on samo od muke tako govori, a kad bi mu neka nepoznata sila ponudila da se suzi, da se omeđi i ograniči, da bira između suprotnosti i da se pojednostavi – on bi na takvu ponudu s gađenjem pljunuo.

Suprotnosti me privlače i razvlače

Nije poenta u zlu koje se predstavlja kao dobro, to je suviše banalno, takvo lažno predstavljanje je karakteristično za Dugina, Putina i slične, mada oni ni dotle ne dobacuju, jer ne uspevaju svoj imperijalni, zločinački projekat ni da predstave kao dobro, svakom razumnom je jasno da je to demonski poduhvat. Oni prosto mašu toljagom i ućutkuju razum. Čovek dobro zna da je nešto zlo, pa ipak oseća neodoljivu privlačnost i prepušta mu se, jer je u tom zlu lepota.

A istovremeno ga istom magnetskom snagom privlači i suprotni ideal. I sve to postoji istovremeno u ljudskom biću, čija je širina za priproste ideologe nedopustiva. Suprotnosti čoveka ne samo da privlače, nego ga i razvlače, kao nekakvi nevidljivi konopci, to su sile koje ga vuku svaka na svoju stranu, i nije malo onih koji su u tom natezanju bivali rastrgnuti.

Nije poenta ni u tome da postoji jedna lepota, božanska, koja vodi u raj, i druga – đavolja imitacija lepote, koja vodi u pakao. Nema nikakve imitacije, lepota naprosto ima ambivalentnu prirodu, baš kao i čovek. Nisu ljudi nekakve formule, razlomci, brojevi, pa da ih se lako i jednostavno svrsta u određene pretince i pregratke. Pisao je o tome Mihail Bahtin, možda i najbolji tumač Dostojevskog.

Nezavršenost i nerazrešivost

Po njemu, kod Dostojevskog “suprotnosti se spajaju jedna s drugom, gledaju jedna u drugu, odražavaju se jedna u drugoj, znaju i razumeju jedna drugu”. (…) Sve u njegovom svetu egzistira na samoj granici sa svojom suprotnošću. Ljubav egzistira na granici sa mržnjom, poznaje je i razume je, a mržnja dodirujući se sa ljubavlju i razumevajući je. (…) Vera egzistira na samoj granici sa ateizmom, gleda ga i razume ga, a ateizam na granici sa verom i razume je. Uzvišenost i plemenitost egzistiraju na granici sa padom i podlošću (Dimitrije Karamazov)”.

Bahtin piše da je za junake Dostojevskog karakteristična “duboka svest o sopstvenoj nezavršenosti i nerazrešivosti”, te da je Oskar Vajld umeo tačno da sagleda i definiše “unutrašnju nerazrešivost junaka Dostojevskog kao njihovu primarnu karakteristiku”. Junaci Dostojevskog, po Vajldovim rečima, „uvek nas iznenađuju onim što govore ili rade, i čuvaju u sebi do kraja večitu tajnu bića”. Za razliku od mrtvih objekata, nežive prirode, kamenja, minerala, prašine ili Aleksandra Dugina, čovek nije petrifikovan, nepromenljiv, reifikovan, podudaran sa samim sobom.

Bahtin piše: “Čovek se nikada ne podudara sa samim sobom. Na njega se ne može primeniti formula jednakosti: A jeste A. Po umetničkoj misli Dostojevskog, pravi život ličnosti upravo kao da se zbiva u toj tački nepoklapanja čoveka sa samim sobom, u tački njegovog izlaženja izvan granica svega što on jeste kao postvareno biće, koje se može posmatrati, odrediti i predskazati mimo njegove volje, ‘sa strane’”. Toga su svesni i sami junaci romana Fjodora Mihajloviča: “Svi oni živo osećaju svoju unutrašnju nezavršenost, svoju sposobnost da iznutra prerastu i učine neistinom svako određivanje koje ih prikazuje spolja i čini definitivno fiksiranim. Dok je čovek živ, on živi od toga što još nije završen i što nije rekao svoju poslednju reč”.

Nepostojanost je život i sloboda

Poslednja rečenica je na tragu ideje iskazane u Šestovljevoj knjizi “Na terazijama Jova“ (u kojoj se nalazi i pomenuti esej o Dostojevskom), u tekstu „Poznaj samoga sebe“: „Osnovno obeležje svakog čoveka jeste nepostojanost i on privilegiju nepostojanosti ceni iznad svega: jer je nepostojanost život i sloboda“. Silnici i moćnici ovog sveta, i njihovi ideolozi, propagandisti, dvorjani i ostala posluga, posednici novca, moći, medija, oružja, vojske, policije, sile i ostalih toljaga – ne priznaju ljudsku kompleksnost, nepostojanost, nezavršenost i slobodu.

Oni bi da sve ljude da svedu na svoju patuljastu meru, da ih osakate, reifikuju, da ih potčine i učine objektima svoje moći i samovolje. U tom smeru idu i svi napori Aleksandra Dugina i sličnih mrzitelja slobode, koji više liče na đavoimane, osobe posednute demonom uništenja, nego na slovesna bića. Koren njihovog nasilništva i totalitarnih težnji možda leži upravo u nerazumevanju ljudske kompleksnosti, u zbunjenosti pred tajnom čoveka, u strahu od zagonetki na koje nema odgovora.

U današnje vreme izgleda kao da su takvi silnici i nasilnici prevagnuli, da su preuzeli vlast nad svetom i da nas sve zajedno vode ka ropstvu i samouništenju. Međutim, kao što pokazuje neuki oficir, najstariji brat Karamazov, dok je čovek živ, on živi od toga što još nije završen i što nije rekao svoju poslednju reč. A čovek iznad svega ceni nepostojanost, jer je nepostojanost život i sloboda. Tome nas uči velika literatura, a ne ropskim banalnostima koje nam prodaju razni mahniti dugini i duginčići sa svih meridijana sveta. I u tome je naša nada da ćemo na kraju ipak poraziti sve one koji bi da nas porobe i iskoriste za svoje bezdušne, neljudske ciljeve. 

(AntenaM, foto: Gradski portal)