Navršilo se punih 20. godina od takozvane „jogurt revolucije u Vojvodini”, oktobra 1988. godine, čina koji je praktično označio početak kraja SFRJ.
Režim u Srbiji, sa Slobodanom Miloševićem na čelu, zloupotrebljavajući evidentne probleme u društvu, u funkcionisanju države, porast nacionalizma na Kosovu, ali i na ostalim delovima zemlje, pod parolom za sređivanje stanja na Kosovu, a za jedinstvenu Srbiju i Jugoslaviju stao je načelo ekstremnih, primitivnih i rušilačkih snaga velikosrpskog nacionalizma i počeo na neustavan način, prisilno da menja odnose u državi. Organizovao je, uz pomoć, milicije, vojske, crkve, javnih glasila i dr. takozvane „mitinge istine” na kojima su prozivani, etiketirani, blaćeni, svi oni koji su se toj politici
suprotstavljali. O njima su iznošene neistine i laži i tražena je njihova smena, a veličano je rukovodstvo Srbije, posebno S. Milošević, koji je predstavljan kao „zaštitnik istorijskih interesa srpskog naroda”.
Ključni elementi krize
Tadašnje rukovodstvo SAPV, i pored ispoljenih slabosti i nesnalaženja, od samog starta jasno je indetifikovalo i rasvetlilo ključne elemente krize:
1. da se ne radi o spontanim protestima ljudi zbog stanja na Kosovu, već o zloupotrebi dobro organizovanih i režiranih grupa od strane rukovodstva Srbije za ostvarivanje svojih političkih ciljeva;
2. da se pored želje za drugačijim regulisanjem odnosa na relaciji pokrajina i Republike Srbije, žele i drugačiji odnosi u Federaciji;
3. da će jačanje nacionalizma i oslanjanje vlasti u Srbiji na njega neminovno izazvati i jačanje nacionalizma kod drugih naroda u zemlji;
4. da evidentno odstupanje od temeljnog principa na kojem se zasnivaju odnosi u Federaciji, a to je princip ravnopravnosti svih njenih republika i pokrajina, dovodi u pitanje njen opstanak.
Te ocene su dobile i svoju potvrdu u kontaktima predstavnika Vojvodine sa tadašnjim čelnicima SFRJ i CKSKJ (tu mislim na razgovore sa predsednikom Predsedništva SFRJ R. Dizdarevićem i predsednikom Predsedništva CKSKJ S. Šuvarom, na nekoliko dana pre 5. oktobra 1988. god.). Zatim, sa saveznim sekretarom za narodnu odbranu i njegovim zamenikom B. Mamulom i V. Kadijevićem u leto 1988. i dr.
Događaji koji su ubrzo usledili pokazali su međutim, da su se odgovorni pojedinci u SFRJ kao i u većini republika, ponašali dvolično, neprincipijelno i nedosledno. Na jedan način u razgovorima sa predstavnicima Vojvodine a drugačije u praktičnom delovanju. Najočitiji primer takvog ponašanja je odnos R. Dizdarevića u toku noći 4–5. oktobra 1988. za vreme protesta u N.Sadu i pred skupštinom SFRJ, kada je S. Milošević na organizovanom skupu obećao hapšenje Vlasija i dr.
Očigledno je bila, postignuta prećutna saglasnost među njima, da se rukovodstvu Srbije prepusti da na neustavan, prisilan i rušilački način u skladu sa lansiranim sloganom institucionalno i vaninstitucionalno, statutarno i nestatutarno, zakonito i nezakonito izvrši udar na Vojvodinu i Kosovo politički ih okupira, sruši legalna rukovodstva, uspostavi marionetske režime, koji će dati saglasnost za promenu Ustava Srbije. Ta promena, značila je praktično ukidanje autonomnih pokrajina. To je u Vojvodini značilo i smene, progon i zlostavljanje na desetine hiljada ljudi kroz „čuvenu” diferencinaciju a na Kosovu krvavi obračun sa pripadnicima albanske nacionalnosti, njihovo praktično proterivanje iz državnih institucija, u koje se oni nikada više nisu ni vratili. U gotovo svim opštinama na Kosovu imenovani su prinudni organi, koje su činili uglavnom Srbi jer je poslušnih Albanaca, poput Morine, Bajramovića, Azemija i sl. bilo sve manje, a njihovi paralelni organi i institcije sve brojniji.
„Značajni potezi” rukovodstva Srbije
Stratezi srpske hegemonije, čiji je S. Milošević sa svojom klikom, bio glavni izvršilac osokoljeni ovim „uspehom” ocenili su da je prava prilika da se realizuje plan iz „Memoranduma SANU” o prekomponovanju SFRJ u „funkcionalnu federaciju”. Krenuli su sa organizovanjem rušilačkih mitinga u drugim republikama SFRJ, da bi narodu tamo „pokazali da njihovo rukovodstvo ne valja i da ga treba menjati” a sve pod parolom „obezbeđenja jedinstva Jugoslavije”. Lansirane su i tvrdnje da su „Srbi i Srbija neravnopravni u Juoslaviji”; da su oni „dobitnici u ratu a gubitnici u miru”; istaknuti su i zahtevi „svi Srbi u jednoj državi”; uvođenje principa „jedan čovek jedan glas”; izražena je sumnja „mi sa njima više ne možemo”, itd, itd.
Radi istine i celovitog sagledavanja tadašnjeg ponašanja rukovodstva Srbije moram podsetiti i na:
– upad Srbije u monetarni sistem decembra 1990.;
– uvođenje trgovinske blokade prema Sloveniji i Hrvatskoj;
– osporavanje nadležnosti Predsedništva SFRJ, sve dok u njemu nije obezbeđeno (prevratom u Vojvodini, Kosovu i Crnoj Gori) da četiri člana budu puki izvršioci stavova režima u Srbiji;
– onemogućavanje izbora predsednika Predsedništva SFRJ po unapred utvrđenom redosledu za jednogodišnji mandat;
– korišćenje JNA kao oružane snage srpskog naroda čime je ona osuđena na neminovni raspad;
– dirigovanje javnim glasilima (naročito televizijom) i stvaranje klime opšte konfuzije, destrukcije i rušenja;
– neposredno iniciranje, podsticanje i organizovanje takozvanih „paravojnih formacija” za delovanje na prostoru bivše SFRJ;
– razvijanje teze i afirmacija prakse da samo Srbi imaju pravo da oružjem brane svoja ognjišta;
– sve je to bilo u skladu sa otvorenim ratnim poklicima izgovorenim na Gazimestanu od „novog Vožda”;
Naveo sam samo deo onoga što je rađeno u Srbiji da bi se „sačuvala” Jugoslavija. To potvrđuje i očiglednu odgovornost za raspad SFRJ, rat među njenim narodima, iseljavanja ljudi sa vekovnih ognjšta, za etnička čišćenja, mnogo porušenih gradova i sela, velike ljudske žrtve.
U Srbiji u to vreme vlast je učinila sledece:
– prevara građana sa zajmom za preporod Srbije;
– pljačka građana preko Jezde i Dafine i dosada nezabeleženom hiperinflacijom 1993. godine;
– prazne prodavnice, nedostatak osnovnih životnuh potrepština,
– ponižavajući redovi, siromašenje, beda i gladovanje većine stanovništva;
– višesatne rekstrikcije struje i grejanja, prodaja naftinih derivata, na ulicama;
– pljačka poljoprivrede preko narušenih pariteta cena na njenu štetu;
– potpuna centralizacija vlasti i imovine u zemlji;
– jačanje svih vidova organizovanog kriminala u kojem prednjače istaknuti pojedinci iz vlasti;
– stalne prisilne mobilizacije vojnih obveznika i odvođenje u rat „u kojem Srbija ne učestvuje”;
– na hiljade poginulih i invalida sa trajnim oštećenjima, kao rezultat „sačuvanog mira na ovim prostorima i mirotvorne politike”;
– na desetine hiljada mladih, obrazovanih i časnih ljudi, ne želeći da u prljavom ratu učestvuju za hegemonističke ciljeve neiživljenih vlastodržaca, napustilo je svoju zemlju i otišlo u inostranstvo;
– u Srbiju se slilo preko 800.000 izbeglica, od čega najviše u Vojvodinu;
– privreda je razorena i uništena, radnici ostali bez posla i osnovnih sredstava za život;
– nepriznavanje izražene volje građana, krađa i prekrajanje izbornih rezultata 1996. godine;
Katastrofalna i štetočinska politika režima u Srbiji kulminirala je ratom na Kosovu, nesposobnošću da se pronađe zadovoljavajuće i obostrano prihvatljivo mirno rešenje, propašću pregovora u Rambujeu i bombardovanjem i razaranjem Srbije od strane snaga NATO. To bombardovanje, kao i dugogodišnje međunarodne sankcije, najviše su pogodile nedužan narod, čiji su uslovi života znatno pogoršani i postali gotovo neizdrživi. Istovremeno, ne mali broj onih iz vlasti, oko S. Miloševića, raznim zloupotrebama i kriminalnim radnjama je stekao ogromno bogatstvo.
Izneverena očekivanja posle 2000. godine
Zato su promene 2000. godine masovno podržane, data je gotovo bezrezevna podrška DOS-u, programu za raskid sa dotadašnjim sistemom i praksom za brze i sveobuhvatne demokratske reforme kako bi Srbija uhvatila priključak u razvoju sa ostalim zemljama ovog dela Evrope.
Međutim, zbog nedoslednosti, nepoštovanja datih obećanja i zacrtanih ciljeva, neprincipijelnih nagodbi sa ostacima starog režima i dr. izražena energija i polet su nepovratno izgubljeni a razočarenje je sve više uzimalo maha.
Izostalo je utvrđivanje pune odgovornosti istaknutih nosilaca štetočinske politike i prakse ranije vlasti, za počinjena nedela.
Nisu sankcionisani ni krivično gonjeni počinioci zla i nedela za koja se sudi po slovu našeg vlastitog ustava i zakona. Nije okončana saradnja sa Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu. Nije sprovedena neophodna lustracija. Izostala je politička, moralna i javna odgovornost za negativne pojave i štetne radnje, što je pripadnike starog režima, kao i sadašnje nosioce vlasti, ohrabrivalo na nova neprihvatljiva i štetočinska ponašanja.
Ni mi u Vojvodini nismo jasno postavili pitanje odgovornosti za one pojedince koji su se od 1988–2000. godine „proslavili” neustavnim ukidanjem autonomije Vojvodine, pljačkom i uništavanjem njenih resursa, opštim sunovratom, dovođenjem njenih građana u stanje pune ekonomske bede i beznađa, širenjem mržnje među njenim narodima, podstrekavanjem ratnih sukoba i slično. A, među njima je bilo i predsednika vlade, ministara, guvernera i drugih funkcionera od kojih je ne mali broj na tome, stekao veliko
bogatstvo.
Zato je na nama, živim svedocima toga vremena, obaveza da na tome i dalje istrajno insistiramo. To je naš dug prema građanima Vojvodine i Srbije a naročito prema mlađim generacijama.
Odnos vodećih političkih snaga u Srbiji prema gore navedenim pitanjima, kao i prema autonomiji Vojvodine, potvrđuje da nije iskreno osuđena i odbačena politika vođena do 2000. godine, naročito u odnosu na druge republike bivše SFRJ, kao i prema autonomnim pokrajinama, prisilnoj promeni Ustava Srbije 1989. godine, njihovom ukidanju i potpunoj centra lizaciji. To će biti i glavni teret i ograničavajući faktor za dalji, brži, svestrani demokratski razvoj Srbije i njeno istinsko uključivanje u sve evropske tokove.
(Iz knjige „Jogurt revolucija“ 1988, koju je izdao Vojvođanski klub i Agencija MIR)