Pa dobro, šta se to u nedelju dogodilo u Vojvodini?! Ne bojte se, nije meteor udario, mada nekog udaranja svakako jeste bilo. A čak i od tog šaketanja mnogo je opasnije jedno drugo nasilje, ono političko, no hajde da krenemo redom.

Tri poslanika Skupštine Vojvodine morala su da podnesu ostavke zarad nespojivosti funkcija, i za njihova su mesta organizovani vanredni izbori u Apatinu, Srbobranu i Zrenjaninu, po većinskom dvokružnom sistemu. U drugi krug svugde su prošle demokrate, a suparnici su im bili u Apatinu socijalista a u preostala dva mesta naprednjaci. SNS-ovci i SPS-ovci međusobno su se podržavali i na kraju prevagnuli u sva tri mesta, i to ne tesno, mada ne ni preubedljivo s obzirom na trenutne okolnosti. U Srbobranu je na dan izbora, kao i prethodnog dana, došlo i do nekih nemilih događaja za koje sada naprednjaci i demokrate optužuju jedni druge, ali kanda nije slučajno da baš demokrate imaju sasvim konkretne podatke o siledžijama, pa im je nekako mnogo lakše verovati.

Kad se podvuče crta, demokrate jesu oslabljene i dezorijentisane, sada i obezglavljene jer po prvi put imaju deprimirajuće nedoraslog predsednika, ali ova Pajtićeva vojvođanska DS struja (kao jedini preostali koliko-toliko zdravi i suvislo vođeni deo stranke) ipak se solidno drži, čak je dosta povećala broj glasova u ovim tradicionalno joj nenaklonjenim sredinama (malo se piše o tome da se u Zrenjaninu glasalo samo po selima, uz jednu jedinu gradsku MZ, što nije važno istaći zarad nekog „urbanog rasizma“ nego zato što je statistička činjenica da seoski elektorat pretežno glasa konzervativnije). Sve u svemu, ubedljiva većina koju ima pokrajinska vlast (DS, LSV, SVM) nije nakon nedelje ni na koji način uzdrmana. Naravno, svaki „međuizbori“ su pokazatelji određenih trendova, a i bez njih smo znali da je sadašnji preovlađujući trend jačanje Vučićevih naprednjaka, koji veselo i bećarski jezde na ćilimčetu simpatične priče o „obračunu s korupcijom“.

Šta se, međutim, sada kuva i zakuvava? Sve je jasnije da naprednjaci i socijalisti – a možda i još neko, videćemo – kreću u neku vrstu frontalne ofanzive na pokrajinsku vlast, s namerom da je sruše i da izazovu prevremene pokrajinske izbore. Ta je njihova želja razumljiva, u neku ruku i legitimna jer partije uvek teže osvajanju i zadržavanju vlasti, ali ima tu jedan sistemski problem, nimalo beznačajan, čije bi zabašurivanje moglo izazvati posledice, nimalo bezopasne. Želja je, kažem, razumljiva i legitimna, ali ne i svaki postupak koji bi iz nje proizašao… Elem, u parlamentarnoj demokratiji vlast se osvaja i gubi na izborima, a izbori se organizuju u pravilnim vremenskim razmacima, obično na četiri godine. To znači da toliko i traje mandat vlasti. Taj mandat može biti skraćen samo ako se parlamentarna većina raspadne, što u Vojvodini nije ni na pomolu. Je li tako? Tako je. A ako je već tako, kako bi se zvao nedobrovoljni odlazak neke vlasti usred mandata, a bez prethodnog gubljenja parlamentarne većine? Zvao bi se državni udar.

S čime onda imamo posla u ovoj ofanzivi na Banovinu? To nije još to, ali ako se ova stvar nastavi i zahukta, neće biti preterano reći da se radi o pokušaju državnog udara, makar i na „regionalnom“, tj. pokrajinskom nivou. Udarčića, takoreći. Preteške reči’ Ne, tek puka logika, izvlačenje neminovnih konsekvenci iz onoga što ovih dana govore trbuhozborci većine na državnom nivou. A to što govore može biti samo posledica ili ogromnog, upravo epskog neznanja o naravi političkog sistema zvanog parlamerntarna demokratija (u šta je ipak poteško poverovati), ili namere da se ti naporni demokratski standardi ipak malo prilagode alavim potrebama crveno-crne koalicije.

Naime, čak i kad bi bilo sasvim tačno da je od prethodnih izbora pretežno političko raspoloženje u Vojvodini znatno, čak presudno izmenjeno u korist neke zamišljene drugačije većine – a situacija na terenu je ipak mnogo, mnogo komplikovanija od toga! – iz toga uopšte ne bi proizilazilo da je vlast stečena na prošlogodišnjim izborima nelegitimna i da ima bilo kakav razlog, legalistički ili moralni, da odstupi ili da ide na vanredne izbore. Naime, kada bi te stvari tako funkcionisale onda ni jedna vlast ne bi imala neki unapred oročen mandat niti bi se izbori organizovali svake četiri godine, nego bi birači bili anketirani na dnevnoj, eventualno nedeljnoj bazi, pa bi u zavisnosti od toga nastajale i nestajale vlade i parlamentarne većine! Recimo, u ponedeljak je premijer Živa, u utorak Steva, u sredu Juliška, u četvrtak Laza… Mada, doveče već možda ni Laza ne izdrži, jer je Mita (ne Boarov) zdravo nestrpljiv… Ili, to bi bilo kao da neki fudbalski tim koji vodi, u na primer 63. minutu jednostrano proglasi kraj utakmice zato što njemu, eto, trenutni rezultat odgovara; zašto da čekaju još 27 minuta rizikujući da prime gol?! Jasno je da bi takav sistem-bez-sistema bio puka sprdnja s demokratijom, neka vrsta indukovanog haosa. A istorija nas lepo uči: niko ko organizuje haos ne čini to zato da bi stanje haosa ostalo trajno, nego zato da se pojavi kao spasilac i zavede diktaturu. Mislite o tome, dok još smete.

(Vreme)