Kada je izabran za predsednika Demokratske stranke (a taj je izbor prva indicija da je Demokratska stranka MOŽDA ipak odustala od samoubistva na rate), Bojan je Pajtić među ostalim rekao i kako je on prvi Vojvođanin na čelu jedne velike parlamentarne stranke u Srbiji. Moje ekspanzionističko velikovojvođansko srce ne bi se sasvim složilo s tom tvrdnjom, jer nije li Vojislav Šešelj svih onih pustih godina bio predsednik kadgod, nažalost, velike parlamentarne Srpske radikalne stranke, a Šešelj je iz Batajnice dočim mu je sedište stranke u Zemunu, a Batajnica i Zemun su u Sremu, a Srem je… dakako, u Vojvodini.

Ali, uozbiljimo se. Na ovom mestu me ponajpre zanima šta izbor Bojana Pajtića znači za vojvođansku političku konstelaciju, to jest za (ne)opstanak jedine bitnije administracije u ovoj zemlji koja nije pod kontrolom Srpske napredne stranke i njenog harizmarha, čoveka koji – uzgred budi rečeno – kanda uvek u vanrednim situacijama spektakularno gubi živce: u slučaju građansko-etničkog rata postaje histerični šovinista i traži „sto ubijenih Muslimana za jednog Srbina“, u slučaju snežnih smetova egzibicioniše po Feketiću, a u slučaju poplave čini sve ono što je činio ovih nedelja, a što je na momente bilo toliko groteskno i mučno i iznad svega postiđujuće da nisi mogao da se ne zapitaš da li je uopšte, dubinski, problem u njemu ili u nama koji smo mu omogućili da, takav kakav jeste, bude sve ono što jeste?

Enivej. Pajtić, po prirodi stvari, od ovog trenutka postaje nekovrsni „lider opozicije“ u Srbiji, što njegov stranački prethodnik Đilas Dragan nije mogao (na dostojan način) da bude jer je naprosto bio potkapacitiran i za mnogo manje zahtevne političke role. Pošto je Pajtić ujedno i vojvođanski premijer, nema razloga za verovanje da se udari državne vlasti na Banovinu sada neće pojačati do olujnih razmera. Osim, naravno, ako nema istine u konspirološkim bajanjima kako je kvarni Pajtić „sklopio dil“ sa zlim Vučićem i njegovima da ga ostave na miru a on da zauzvrat preotme stranku od „strašnog“ Đilasa od kojeg se vaskolikom SNS tresu gaće. Ali to mi deluje uverljivo otprilike koliko i tvrdnja da je famozni HAARP direktno odgovoran za svaki neuspeli snošaj u radijusu od 362 kilometra od najbliže antene. Po mogućnosti isključene.

Šta, dakle, sada sledi? Na to se ne može odgovoriti bez uvida u poslove i dane drugih, zapravo „trećih“ bitnih aktera u ovoj političkoj telenoveli. Za Savez vojvođanskih Mađara već smo na ovom mestu ustanovili da nije gadljiv na razne kombinacije koje ovoj etničko-interesnoj grupi omogućavaju učešće u vlasti i odlučivanju na svim nivoima; sa druge strane, mora se reći i to da su Pastor i ekipa, ponekoj koketeriji uprkos, do sada ipak bili bazično lojalan partner na pokrajinskom nivou, te da se i sada drže rezervisano u čaršijskim „kombinacijama“.

Šta ćemo, međutim, sa Ligom socijaldemokrata? Da li je to dugo tražena „najslabija karika“? Ligaši namiguju čas ovako čas onako i skakuću sami sebi u usta više puta dnevno, no neko je „njuškanje“ sa Dvorom tu svakako u toku. Prikazano, dakako, u mangaškom vidi-mi-ruke stilu, tj. “mi radije ne bismo, ali onaj nemogući Pajtić nas primorava jer neće da nas ispoštuje“… Da se razumemo, LSV nije bez argumenata kad optužuje Pajtića i vojvođanski DS za razne stvari koje ne funkcionišu u koaliciji, ali eventualna podrška Ligaša prevremenim pokrajinskim izborima ili „rekonstrukciji“ vlade bez koordinacije sa DS ipak bi predstavljala prelazak Rubikona koji možda nekome izgleda primamljivo sa stanovišta tzv. pragmatičnog interesa, ali sitan bi i jajarski bio taj pragmatizam, i na kraju bi se mogao pokazati preskup: primer vrlo zaslužene propasti LDP-a, koji je onomad počeo da se neobično oskudno a drečavo oblači i da se nudi na sve strane (i još da tu vrstu interesnog promiskuiteta pompezno naziva pretencioznim imenima), trebalo bi da bude poučan.

Pajtić, međutim, ima dovoljno ozbiljne probleme i u sopstvenim redovima. To što mu je deo pokrajinskih poslanika prebegao kod Tadića u NDS još je ponajmanji problem: to je ipak raskol unutar do tada jedinstvene stranke, a bio je zaista jako naivan, blago rečeno, svako ko je olako otpisivao Tadića i mislio da ovaj nije u stanju da „odlomi“ nezanemariv deo DS. I za tu aroganciju, ili šta je već, i treba da plati cenu. O tome su i Pajtić i Đilas bili misliti pre nego što su ga onako isprašili u stranci, praktično mu ne ostavljajući časnu opciju osim da ode, i da se vrati with a vengeance. „Tadićevci“ u Banovini i oko nje se za sada drže korektno i ne miniraju većinu, i bolje bi im bilo da takvi i ostanu, jer će u protivnom zarad dobitka od šake kikirikija završiti kao jednosezonsko čudo, svojevrsni neprincipijelni parapolitički bastard.

Veći je problem što je počelo odlivanje demokrata u „treće“ stranke, čak i u nesrećnu tzv. Treću Srbiju, za koju se ne zna tačno šta je, ali je fakat da ne miriše lepo. Tu se postavlja važno pitanje za demokrate svih boja: a kakve ste vi to ljude uopšte birali, kada je postalo moguće da vam ovi nestaju u tako bizarnim pravcima kao što su Treća Srbija i slično?!

Šta god da se desi u dogledno vreme, dobro je da se izborom suvislog političkog igrača – kojem možete zameriti štošta, ali ga možete potcenjivati samo na sopstvenu štetu – Demokratska stranka vratila na glavnu političku scenu. A Pajtić sada neka vidi kako da će opstane tučen sa različitih strana u isto vreme… Radili su to, ne bez uspeha, i njegovi prethodnici na vrhu stranke, bar dok je ta stranka birala ozbiljne ljude. Pa su onda i ozbiljni ljudi birali nju, verujem da se razumemo.

(Autonomija)