Šta je zapravo ideja i smisao – čuj mene: ideja i smisao?! – ovolikog cinculiranja oko tzv. rekonstrukcije pokrajinske vlade, ili kako će se već zvati zamoran i pipav trgovačko-politički proces kojim će Tadićev NDS biti kooptiran u većinu, Liga i SVM nekako po(d)mireni, a Pajtić/DS očuvati kormilo, to jest još jedinu bar formalno bitnu polugu vlasti unutar Srbije?

Pitam, valjda naivno, za ideju i smisao zato što mi je nekako nepojmljivo da bi se moglo živeti i nešto raditi bez, mimo, a kamoli protiv toga, ali nerado dopuštam i mogućnost da sam fundamentalno u krivu. Jer, pogled na ogrooooman deo naše tzv. političke klase, ali bogme i poštene inteligencije i ostalih slojeva nimalo ne ohrabruje: reklo bi se da je zapanjujuće velikom broju tih ljudi suštinski, duboko i trajno nevažno bilo šta osim pozicioniranja sopstvene guzice, a i to isključivo trenutnog, pa makar i po cenu ruiniranja sopstvenih izgleda na srednji i duži rok. Dakle, ti ljudi prečesto nisu čak ni promišljeno sebični – jer i stvarna, ozbiljna sebičnost podrazumeva neku ideju i strategiju – nego su naprosto uvredljivo plitki i ne samo moralno tupi.

Ne zvuči baš prijatno ova lamentacija, ali ne znam kako bi se to moglo drugačije nazvati? Najpre smo nedeljama trpeli “špansku seriju” u kojoj je zli Predator nanjušio slabo mesto u banovinskoj tvrđavi, izbušio je do balčaka i samo se čekao trenutak kad će ova da se uruši u sebe, a da tzv. naprednjaci i ekipa, naizgled, neće morati ni da dunu u njenom pravcu. Potom je u poslednji čas, činilo se, “razum ipak prevladao” i postignut je dogovor da se postojeća koalicija proširi “prirodnim” partnerima, a da se izoluju naprednjaci i njihova opskurna klijentela, poput Treće Srbije, tog električnog pacova (zec je ipak simpatična životinja) za isterivanje svega što Gospodaru može da zasmeta. I, koliko je to potrajalo? Nekoliko junskih dana. A onda se opet zakomplikovalo, i to sve u stilu: ne, nismo se još dogovorili, nego smo se samo dogovorili da ćemo se jednom možda dogovoriti. Osim ako nećemo, u kojem slučaju se sve vraća na početne pozicije.

A koje su to početne pozicije? Videti prethodni nastavak ove rubrike; ukratko, suština toga je da je Hanibal the Kanibal pred banovinskim vratima, i da ima više dobrovoljaca da mu budu livrejisani paževi koji će mu širom otvoriti kapiju, da se ne muči dete.

Otprilike u vreme nastanka ovog teksta krenuli su novi razgovori između DS, LSV, SVM i NDS oko uspostavljanja odnosno redefinicije pokrajinske koalicije, a kojim bi na neki razuman rok bila osujećena stalna nastojanja centralnog režima za preuzimanjem kontrole nad pokrajinom bilo preko tzv. rekonstrukcije vlade koja bi podrazumevala stvarno novu većinu sa naprednjacima kao dominantnom snagom, bilo iznuđivanjem prevremenih vojvođanskih izbora, ako ne ide drugačije.

Javnosti je, međutim, sa više strana unapred poručeno da se ne nada bog zna čemu, da pravog, konsekventnog dogovora još nema, a hoće li ga biti ne zna se. Svakako neće pre jeseni. A do jeseni, neke ćemo – kako kaže pesma stara – morati ili da ženimo ili da im kupujemo tambure, jer su već zdravo mnogo nemirni… I naravno, u bilo kojem trenutku tog interregnuma postojaće mogućnost da poruše sve karte za stolom, zaplene ih i odnesu ceo špil Gospodaru, nadajući se solidnoj premiji.

A možda ipak ne bude tako, nego se na godišnje odmore ode s nekim opipljivijim rezultatom, koji će garantovati mirniju jesen, i koji će, uostalom, i dalje još praktično jedini deliti Srbiju, a Vojvodinu posebno, od loše i ofrlje prikrivene jednopartijske vladavine? Možda. Ali za to nema baš nikakvih garancija. Nego, eto mene opet s preoptimističkim formulacijama: nema tu nikakve “partije“, pa samim tim ni njene vladavine, nego je sve to samo logistika za samovolju jednog čoveka, dok su svi ostali tu samo njegovi ađutanti, od kojekakvih stefanovića i ostalih selakovića, pa do „lojalne opozicije“ i toksičnog medijskog đubreta koje ga opslužuje.

Razume se da tzv. politička dinamika ima svoje zakonitosti i da ništa ne može da se isforsira i prelomi preko kolena. Međutim, nadam se da niko ne smatra da smo tako glupi da nećemo raspoznati onaj trenutak – a taj je zapravo umnogome već nastupio – kada legitimne poltičke interese unutar zadatih koordinata pošteno stečenih mandata zameni puki, besprincipijelni grabež, licitacija i rasprodaja indulgencija na lizing. Dakle, hajde ljudi, pokažite malo ozbiljnosti i odgovornosti, ma koliko vam te reči bile urođeno mrske, naročito onda kad bi nešto stvarno trebalo da znače.

(Autonomija)