Znate li kako se kod nas uglavnom rade „političke analize“? Evo ovako: 1. zažmurim i zamislim šta bih voleo da se desi; 2. kada sam u glavi stvorio dovoljno koherentan paralelni svet željenog, otvorim oči i stuštim se na tastaturu, pišući da će sasvim neminovno, po logici neke Više Zakonitosti u koju baš ja imam ekskluzivan uvid, da se desi baš ono što bih ja voleo, a nikako nešto drugo, kamoli suprotno. Argumente tome u prilog forsiram i preuveličavam, ako treba i izmišljam, argumente protiv toga izobličavam, minorizujem ili naprosto ignorišem. I onda se nadam da će se kroz buduće događaje pokazati da sam (suštinski slučajno) bio u pravu. Ako i ne bude tako, nikom ništa – praviću se da nisam ni tvrdio što sam tvrdio, nego baš suprotno. Pa potom sve iznova.

I nemojte da se lažemo: publika uglavnom baš to voli. Desničari, levičari, liberali, nacionalisti, građanisti, feministi, šovinisti, autonomaši, vandrokaši, čegevaristi, anarhisti, monarhisti, trockisti, biciklisti, stilisti, kubisti – svi imaju neke svoje omiljene Zamišljač(ic)e Željene Budućnosti, koji laskaju njihovoj potrebi za kolektivnim narcizmom („malih razlika“, dometnuo bi čika Frojd) i uljuljkuju ih u njihovim ideološkim opštim mestima, koja god ona bila.

Čemu ovaj (pre)dugi uvodni lament? Pa eto, nešto razmišljam o budućoj sudbini Statuta Vojvodine… Navodno je glavnina njegovog teksta usaglašena, i imaće dvotrećinsku većinu, tako da će biti i usvojen do 6. juna, baš kako je i naložio Ustavni sud Srbije. Možda će tako biti, možda i neće. Ostavimo to Sveznajućima. Zanimljivije je videti šta je ono što nije usaglašeno, a možda još zanimljivije: koliko je onoga što njenu autonomiju čini održivom i smislenom Vojvodina uopšte politički izborila i „zaslužila“?

Evo, ispada da se još ne zna hoće li proći rešenje po kojem je Vojvodina kao autonomija „osnovana Ustavom Srbije iz 2006“. Vojvodina je, dakle, nestašna osmogodišnjakinja sa kikicama, ide u drugi razred osnovne škole i voli sve što vole mladi?! Ideja je radikalno bezobrazna, uvredljiva i glupa, i kao da poništava prethodne živote svih nas, lične i skupne memorije, celu jednu višedecenijsku, pa i nekolikovekovnu političku, ekonomsku i kulturnu istoriju. Svako ko bi pristao na to, overio bi sopstveno pristajanje na život u društvu koje je svečano, samim Ustavom, zasnovano na odvratnoj laži i falsifikatu.

No, na drugoj strani, a šta sprečava aktuelnu vlast (na državnom nivou) da ovako ili onako progura takvu interpretaciju istorije i sadašnjosti Vojvodine? Šta će je zaustaviti kada se vojvođansko društvo pokazalo tako slabim i neotpornim na sistematsko novoradikalsko demontiranje svega što su „petooktobarske elite“ sa obe obale Dunava i Save (ma koliko ove bile kilave, o čemu sve znademo, je li) bile osvojile kao nekakav minimum političkih i opštecivilizacijskih standarda? Da neće možda da ih u tome zaustavi groteskni, apsolutno autistični narcizam nekoliko međusobno zavađenih grupica smešnih politikantskih precioza iz nekoliko novosadskih visokoplafonskih salona, a koje drže da im je Vojvodina pod nogama i da su je lično „izmislili“ i poseduju neki mistični ključ za dešifrovanje njene ezoterične Suštine, a ovamo ne umeju u sopstvenom dvorištu da okupe ni onoliko glasača koliko je potrebno makar za petinu cenzusa – i to na pokrajinskom nivou?!

Ili, pogledajmo ovo. Raspravlja se o tome da li u Statutu upotrebljavati izraz „nacionalne manjine“ ili „nacionalne zajednice“. Lako ću se složiti s tim da je od definicije važniji konkretan položaj stvarnih ljudi, ali nije ni ovo tako nevažno, jer govori nešto o naravi društva. Ako je Srbija Ustavom definisana kao „nacionalna država“ (u etničkom smislu) gde se u samom ustavnom tekstu pravi izvesna razlika – pa makar ona i ne bila eksplicitno „hijerarhijska“, jer ona dubinski hijerarhizuje samim izdvajanjem – između etničkih Srba i „nesrba“, onda je logično da se govori o „manjinama“. S druge strane, naravi društva autonomne Vojvodine kakvu poznajemo otkad znamo za sebe mnogo više odgovara termin „nacionalne zajednice“ (gde je i brojčano većinska suštinski tek jedna od njih), ali kako to uskladiti s drugačijom naravi „centralnog“ pravnog poretka Srbije, to jest, kako bez stvarne i suštinske autonomije Vojvodine, koje ne samo da nema, nego je i većinu njenih relativno bledih naznaka Ustavni sud ukinuo?

Ovo se ne može „pozitivno“ dokazati, ali zbog toga nije manje tačno: odluka Ustavnog suda suštinski je „politička“, i do nje u ovakvom vidu ne bi ni došlo da nije bilo smene vlasti u Beogradu. Ali ključno je nešto drugo: kako je Vojvodina politički reagovala na sve to? Kako su reagovale političke, intelektualne, medijske i ekonomske elite, kako „obični“ građani i građanke? Manje-više nikako, to jest gromkom podrškom SNS-u i ekipi, te gromkom ćutnjom ili apsolutnom konfuzijom na drugoj strani, praćenom histeričnim solo istupima kojekakvih umišljenih spasilaca koji bi pokvarili i čekić. Zapravo, već su ga pokvarili.

Šta je naravoučenije? Sudbina vojvođanske autonomije kao nečega dubljeg i značajnijeg od puke fasade, tj. kao smislenog i održivog emancipacijskog projekta boljeg i demokratičijeg organizovanja društva radi snošljivijeg života svih, po svoj je prilici veoma mračna. Ne zato što autor ovog teksta to želi – baš naprotiv – nego zato što svi trendovi ukazuju na to.

Ali to, opet, ne znači da je to nešto u kamen uklesano (đe ćeš ođe nać’ kamen?!) i da se ne može promeniti. Samo što je ta promena moguća isključivo kao politički artikulisana „multidisciplinarna“ akcija. Umesto toga, prisustvujemo uglavnom šlihtanju novim (tj. novo-starim) vlastodršcima i tome sličnim nedostojnim aktivnostima. Ili pak izostanku bilo kakvih aktivnosti… Što na kraju dovodi do apatije i jeftino ciničnog svejednizma kao kvazilucidnog odgovora tromog palanačkog duha na izazove kojima ne samo da nije dorastao, nego mnogo gore – uopšte ni ne želi da im doraste.

(Autonomija)