Nema dobrog i „kvalitetnog“ populizma bez napadno kičerskog viška moralisanja, a nema takvog moralisanja bez patetičnog zaklinjanja u sopstveno poštenjaštvo, nasuprot pokvarenosti i truleži Onih Drugih. Svugde, a u politici naročito. Nama koji smo dovoljno matori da smo gledali „antibirokratsku revoluciju“ s kraja osamdesetih uživo, moralo je to da bude jasno najkasnije od tada, a mlađima je, ako ne pre, to moralo da postane jasno s usponom tzv. naprednjaka na vlast u postdemokratskoj Srbiji.

Naime, njihova sublimna, dakle neizrečena ali sveprisutna reklamna poruka biračima dala se dešifrovati i ovako: „Pa dobro, jeste da smo sastavljeni s koca i konopca, od zla oca i od gore majke, jeste da su naši vodeći ljudi duboko kompromitovane i odiozne osobe s kojima pristojan čovek ne bi delio ni kupe u vozu, jeste da smo krajnje sumnjivog profesonalnog i obrazovnog profila i da u nepreglednoj masi našeg članstva nećete naći gotovo nikoga sa respektabilnom karijerom u bilo kojoj važnoj struci, ali smo barem neiskvareni i pošteni, za razliku od onih korumpiranih demokrata, dinkićevaca, ligaša, čedista i ostalih“. Drugim rečima: jeste da ne znamo ništa ozbiljno ni o čemu i da smo u stanju i čekić da pokvarimo, ali bar nismo krali niti ćemo krasti!

O ciničnoj eksploataciji retoričke figure „poštenja“ kod politički polupismenih malograđanskih masa mogao bih, čini mi se, da napišem ceo traktat, ali manimo to sad… Takođe bi se dalo toliko toga ispisati i o fundamentalnoj lažnosti same premise o „poštenju“: naime, ova je zemlja sistematski pokradena, opljačkana i upropaštena upravo tokom mračnih ratno-mafijaških devedesetih, kada su njome drmali oni koji se i danas zovu socijalistima i oni koji se danas zovu naprednjacima, a tad su se zvali nekako drugačije. Elem, protivno sveraširenom propagandnom stereotipu koju su lažni poštenjaci (i lažni doktori, i lažne Majke Tereze, i štošta još lažno) zadivljujuće uspešno implementirali u svest zapanjujuće velikog broja ljudi, nakon 2000. Srbija nije pokradena, nego tek, ako hoćete, dokradena, nakon što je glavni posao na urnisanju već bio temeljito obavljen. Pri tome je ponešto nakon 2000. ipak i dovedeno u red, jer da nije, ne bi životni standard danas ipak bio neuporedivo bolji od onog istinski njihovog vremena kada se radilo za 3-4 dojč marke mesečno i jurilo se u prazne prodavnice ne bi li se kupilo bilo šta dok se – koliko do večeri – i taj smešan novac u rukama ne istopi namerno izazvanom hiperinflacijom (koja je, nota bene, takođe bila deo sistemske i sistematske pljačke).

E sad, zašto sve ovo pišem? Pa evo, moram da priznam, ima jedan fenomen u neku ruku paranormalan, koji sam primetio pre nekog vremena i od tada čekam da neko možda pozvaniji i u ta posla od mene upućeniji na njega reaguje, ali bar koliko vidim svi ćute i prave se da nisu odavde, da su u tranzitu i čekaju šinobus za Perlez, te mi nema druge nego da ga ja javno notiram, pa kako bude. Fenomen se odaziva na ime Knežević Goran; radi se o nekadašnjoj zrenjaninskoj demokratskoj perjanici koja je nakon, hm, izvesnih problema sa zakonom prešla u naprednjački tabor, i od tada snažno emituje utisak da joj je političko uklanjanje demokrata svih i svuda, a naročito Pajtića dr Bojana – u kojem kanda vidi inspiratora svih svojih problema – životna misija. Pa dobro, neka ga, i to je legitimno u politici. „Lepo je, ko voli“, kaže poslovični Lala. Zanimljivo je tu nešto drugo.

Knežević je optužen (za izvesne unosne malverzacije tokom svog gradonačelnikovanja) i pritvoren za vreme vladavine demokrata na nivou države, a oslobođen svih optužbi nakon što su demokrate pale s vlasti. Ova zanimljiva podudarnost može se ili o(t)pisati kao puka slučajnost, ili se može tumačiti na jedan od dva načina u ključu nezdravih političkih upliva: Kneževiću naklonjeno tumačenje bilo bi ono da je on „politički“ optužen, te je pravno regularno oslobođen onda kada je nezdravi politički uticaj na sud prestao; nenaklonjeno tumačenje je obrnuto: optužen je pravno osnovano, a oslobođen „politički“, kada su (novi) „njegovi“ došli na vlast. Ne pada mi na pamet da samovlasno presuđujem šta je tu tačno, a sudski pravorek poštujem sve dok se argumentovano ne dokaže da ne bih trebao.

Ima, dakle, nešto sasvim drugo što je u fokusu ove priče. Kao jedna od nuspojava istražnih radnji glede Kneževića, narečenom je građaninu policija onomad našla i zaplenila sefove sa lepom svoticom od skoro četvrt miliona… ne dinara, nego evrića. Za 76 hiljada ojra Knežević je rekao da su porodična ušteđevina – okej, priznajte lepo da i vi imate bar toliko u slamarici, niste valjda neki bezvredni luzer?! – a za nekih 160 hiljada merkelčića iz drugog sefa izjavio je da nisu njegova lična imovina, nego da su to nekakve „donacije Demokratskoj stranci“, čije izvore nije blagoizvoleo obznaniti. Što bi imalo značiti da se Knežević vaktile u slobodno vreme bavio i izvesnim poštansko-kurirskim poslovima; nije to loše, hodanje je zdravo. Koliko se sećam, DS nije tada ni potvrdio ni demantovao da polaže vlasnička prava na te pare, nego je pustio Organe da rade svoje. Ovi novci inače nisu bili predmet utuženja u predmetu koji se protiv njega vodio, i baš su pre neki dan vraćeni Kneževiću na srećno i berićetno raspolaganje.

I, šta se sada dešava? Blic (v. broj od 7. jula 2014) pita Kneževića da li je svojoj bivšoj stranci vratio pare za koje je sam, bez da ga je iko tukao po ušima, pod punom, štono se kaže, moralnom i materijalnom odgovornošću, tvrdio da su njene, a ne njegove? I, šta Knežević na to kaže? Nije lako ni pokušati prepričati tu patetičnu samosažalnu tiradu čoveka koji izgleda u sebi vidi nekog, šta znam, Pajtićevog Solženjicina, ali suština je u sledećem: pare nije vratio, niti namerava to da učini. Na pitanje da li je naprosto potrošio pare za koje sam tvrdi da nisu njegove, daje konfuzan i izokolan odgovor iz kojeg ipak proizilazi da jeste. Kad ga se baš pritisne, promuca nešto što se benevolentno može shvatiti kao nagoveštaj da bi jednom možda mogao i da vrati pare, ali ne Demokratskoj stranci (koja ih, uzgred, javno potražuje, pozivajući se na samog Kneževića!), nego „donatorima“. A zašto njima, kad su oni te pare već halalili? Ili je Kneževićeva poruka možda ta da su te pare pripadale DS-u dok je bio na vlasti, ali mu sada više ne pripadaju, jer niti je DS na vlasti, niti je Knežević u DS-u, žalimo slučaj…

Sve ovo je u jednom kratkom razgovoru za novine demonstrirao nesuđeni (hm?) naprednjački premijer Vojvodine, i to onaj koji nam je čak licemerno prezentovan kao „manje zlo“ od „strašnog Mirovića“! Dakle, čovek koji prvo pristaje da bude kurir i distributer respektabilne sume keša nepoznatog porekla, pa onda postane optuženik za ozbiljne malverzacije koji to prestane da bude, gle, u baš zgodnom trenutku, a onda posle, sa pozicije novostečene moći, ni ne pokuša da demantuje da se po svoj prilici slobodno poslužio parama koje mu ne pripadaju – a tu, podsećam, nije u pitanju 160 evra za hleb i mleko bogato aflatoksinima za sirotog robijaša i ugroženu mu porodicu, nego sto šezdeset hiljada evra, što su apstraktno i nezamislivo velike pare za mene ili vas, ali i za ogromnu većinu – da se politički korektno izrazim – prostodušnih pušitelja cinične priče o naprednjacima i okolini kao o „šampionima poštenja“.

Sve se više gomilaju najbizarniji mogući skandali u kojima noseći likovi sadašnje garniture nisu prekršili još samo zakon gravitacije, a kojima je zajedničko tek jedno: svakakvih smo se mufljuza, konjokradica i prevaranata opšte prakse nagledali u ovoj zemlji, ali ovo što je sad na nju naleglo – e, to još nije bilo! Pred ovima Iljf i Petrov ostaju bez inspiracije, Nušić posramljeno beži u mišju rupu, Zoran Kesić samoukida emisij… pardon, ovo poslednje nije neophodno, to su već uradili drugi umesto njega. I usred svega toga, eto i mučenog Kneževića da doprinese: jeste, sad svi pitaju za pare, a niko ne pita kako je meni bilo!

Ne, nego niko nas ne pita kako nam je pod ovakvima. Mada, opet, a što da nas i pitaju? Većinski smo ih prizvali, dakle, većinski smo ih i zaslužili.

(Autonomija)