Hajde da ove nedelje malo pauziramo od izbora, i to uz… pihtije. Mada, u životu se izbori održavaju svakog dana, i sve je, ovako ili onako, stvar čovekovog izbora. Ili, pak, straha od toga da izabere nešto, i da iza toga stane. Pošto svaki izbor uvek ima konsekvence, ne samo onaj koji vršimo na biračkom mestu.

Kad su pihtije u pitanju, moj izbor je jasan: u životu nisam to ni okusio, niti nameravam. To je jedno od retkih jela iz ovog dela sveta kojem nisam čak ni primirisao, do te mere mi je odbojno. Gurmanska sklonost prema tome manje mi je razumljiva od nečije želje da, šta znam, smaže ceo laptop, tek blago propržen.

S druge strane, odbojnost prema pihtijama ne prenosim na ljubitelje pihtija: njihov izbor mi je sasvim OK, sve dok me ne teraju da delim njihovu pasiju. Ako se ne varam, lakanovska psihoanaliza tretira strast – za konzervativce i autoritarce tako tipičnu – za zabranama raznih životnih praksi koje su „nama“ neprihvatljive kao „zavist zbog tuđeg užitka“. To je, dakle, ono kad namerim da nešto što je meni mrsko, ili mi nije mrsko ali mi je iz nekog drugog razloga privremeno ili trajno nedostupno, poželim da zabranim i svima drugima (pa da nam svima bude podjednako nedostupno), tj. da svoje lično stanje, uverenje ili praksu pretvorim u opštevažeću normu. U središtu toga ne može da ne čuči ona psihoanalitički tako precizno definisana muka.

E sad, nedavno se nadiglo ponešto suve panonske prašine nakon što je građanin Mirko Bulović iz Novog Sada – koji je mnogo poznatiji pod svojim performerskim niknejmom Irinej Bački – „pripretio“ organizatorima tzv. Pihtijade u Rumenki, dakle, ljubiteljima i slaviteljima tih famoznih pihtija. Koje narečeni Mirko, pretpostavljam, inače voli da tamani, ali samo u izvesna doba godine, onda kad nije, recimo, „Uskršnji (pardon – vaskršnji!) post“, kako nevladina organizacija kojoj Bulović pripada naziva period od nekoliko nedelja pred pokretni proletnji datum kada se unutar te pomalo bizarne grupe građana slavi jedan davni, zamišljeni događaj sa Bliskog istoka, koji se po svoj prilici u „običnoj“, materijalnoj stvarnosti nikada nije ni dogodio jer je naučno dokazano da je nemoguć.

Elem, šta je suština „prestupa“, a šta pretnje? Pihtijada je imala biti održana tokom „Uskršnjeg posta“, što je protiv internih pravila Bulovićeve sekte (ovde ovaj termin koristim opisno i vrednosno neutralno, prosto kao žanrovski opis bilo koje grupe ljudi koji ozbiljno veruju u stvarno postojanje izmišljenih bića i natprirodnih pojava), pa je Bulović, kao jedan od ovlašćenih prvosveštenika narečene, pripretio nesrećnim „pihtijarima“ anatemom i sličnim aktima simboličke odmazde, koji inače ne proizvode ama baš nikakve posledice u stvarnom svetu. Mogao je, dakle, isto tako da im pripreti da će ih pobiti onim zajebanim svetlećim oružjem iz Zvezdanih staza ili da će ih teleportovati na drugi kraj svemira. Sve u svemu, krajnje ekscentrično, ali bezopasno ponašanje. S jednim izuzetkom, o kojem ću nešto kasnije.

Na to se na Mirka Bulovića sručila Sodoma i Gomora: „sekularisti“ su ga optužili za klerikalistički teror nad slatkim, malim nedužnim Rumenčanima, a sami inkriminisani pihtijoljupci su malo gunđali da to nije lepo od „popa“ što je toliko tvrdoglav i revan u sprovođenju crkvenih dogmi, te na kraju – šta? Podvili repiće, i odložili Pihtijadu za bolja vremena, baš kao što su u nekim drugim mestima pod Bulovićevom jurisdikcijom učinili s kulenijadama, kobasicijadama… I pojeo vuk magarca. Usred posta. Vuku se to može, nije kršteno čeljade.

Pravo pitanje u vezi s tim uopšte ne ide na adresu Mirka Bulovića: on samo radi ono za šta je plaćen, i što je posve u skladu s unutrašnjim dogmama njegove organizacije, članstvo u kojoj, uzgred, uopšte nije obavezno. Pitanje, dakle, treba uputiti „pihtijarima“ i njihovoj sabraći iz sličnih „mesožderskih“ manifestacija: ako ste dobrovoljno podložni ekscentričnim dogmama Bulovićeve (ili bilo koje druge) sekte verovalaca u izmišljena bića i natprirodne pojave, zašto ste uopšte i pomislili da organizujete faking pihtijadu i slično u vreme kad vam ovi to „zabranjuju“? Ako, pak, niste, šta vas pa uošte briga za nekog Bulovića i njegova smešna bajanja? „Anatemisaće“ vas, pa šta? Sve što na to treba da uradite jeste da sa zadovoljstvom puknete od smeha, i to usta punih pihtija. Nebo vam neće pasti na glavu jer ono to inače nikada ne radi, a Bulović će samo pući od muke, što, da se ne lažemo, i nije tako nezabavan prizor.

Šta pisac hoće da kaže? Odgovorni smo za svoje živote; ako smo potčinjeni, krivi smo za to; ako želimo da živimo slobodni od ovo- i onozemaljskih gospodara i od zatupljujućih sujeverica, moramo slobodu sami da uzmemo, niko nam je neće dati na tacni, očišćenu od koski i serviranu pored pihtija, ili bilo čega drugog. Nije Mirko zvan Irinej kriv za kukavičluk onih koji ne umeju i ne smeju čak ni toliko da objasne jednom nadobudnom tipu u pomalo queer odeći da izvoli odjebati iz njihovih života, a da njega lično niko ne tera da jede pihtije ni sada, ni ikada, ako ne želi. Zato je moralizovanje, ibrećenje i ritualno zgražavanje nad tzv. Irinejem potpuno bespotrebno i beslovesno. On čini ono što je u skladu s njegovim uverenjima, i to je sve. Njegov jedini stvarni prekršaj sekularnog i građanskog reda bila je nekovrsna nedopečena „pretnja“ tipa „poziva vernicima da spreče“ famoznu Pihtijadu, ako je organizatori sami ne otkažu. E, to se već ne sme, jer je to protivzakonit prelazak iz virtuelnog sveta uvrnutih religijskih dogmi u fizički svet stvarnosti. Za to, međutim, služi policija demokratske, sekularne, pravne države: organizatori su imali svako pravo da od policije zatraže zaštitu svoje manifestacije od eventualnih nasilnika. Umesto toga, oni su je otkazali. Šta, uplašili su se „anateme“? Pa, ako je tako, onda je Mirko Bulović sasvim u pravu što je krenuo da ih kinji. Zašto da ne kinjiš onoga ko nema ništa protiv da bude kinjen?

A stanje u državi, a stranke, a političari, a demokrate i diktatori, a predstojeći izbori etc.? Sve vam je to negde u ovoj priči, samo promenite nekoliko imena. Da bi država, društvo i građani bili slobodni, prvo moraju to da požele, a onda i da uče i nauče kako se to postiže, a ne da se uz mišji cijuk razbeže na prvi fijuk biča Gospodara, bilo da je ovaj u civilu ili u crnom haljinčetu pomalo staromodnog kroja.

(Autonomija)