Jedan od paradoksalnih efekata pozicije Vojislava Koštunice u simboličkom poretku vrednosti u Srbiji, a nakon što je bio definitivno odustao od „Evrope“ kao zle tiranke koja nam „uzima naše Kosovo & Metoxiju“ bez kojih nam, pak, nema ni života, a kamoli ontološkog utemeljenja u Smislu (A? šta kažete?) bilo je u nešto što bismo možda mogli nazvati dupla blokada.

Šta ovo znači? Na jednoj strani, Koštunica i ekipa su blokirali, koliko su god mogli, svako iole razumno razrešenje besmislene i jalove spske trakavice oko „Kosova i Evrope“, ali i mnogih drugih zavrzlama, uključujući i vojvođansku. Na drugoj strani, svojom suštinski „salonskom“ prirodom, vrstom obrazovanja, ali i činjenicom da je odrastao u represivnom režimu čije je zube i sam osetio, Koštunica je nekako spontano blokirao sopstvenu stranku i okolinu od neke vrste podivljavanja. Drugim rečima, mogli su govoriti ili zastupati i sasvim zaumne stvari, ali bar to nisu činili divljim načinom i sredstvima. To ih je devedesetih ponajviše (ponekad i samo to) razlikovalo od radikala, a dvehiljaditih od raznih namnoženih klerofašističkih falangi, kojima su iz godine u godinu ideološki postajali sve bliži.

Odlaskom Koštunice sa čela DSS-a izgleda da brana podivljavanju više ne postoji, što odlično pokazuje afera oko najavljenih deesesovskih „jezičkih patrola“ koje bi, vidi qrca u slamnatom šeširu, krstarile po severu Vojvodine i vodile računa o tome da li državni i javni službenici mađarske nacionalnosti umeju i žele da koriste srpski jezik u službenoj komunikaciji sa strankama. Možda se varam i možda ga precenjujem, ali čini mi se da ovo nakazno i opasno budalesanje pored vlasnog Koštunice ipak ne bi prošlo. Ali eto, „mladi lider“ pomalo herflikovskog dizajna i stila drži, pak, da u tome „ništa nije sporno“. A fakat i nije, slažem se: nije to „sporno“, nego je nesporno idiotski i nasilnički i protivustavno i dostojno svake vrste građanskog otpora.

Kad smo već kod nespornog, ne može se ni mimo ovoga. Idiotsku i sablasnu reč „patrola“ u ceo je ovaj slučaj prvi ubacio Savez vojvođanskih Mađara, u to nema sumnje. Njemu pripada izvorno autorsko pravo na tu sintagmu i na njene neizbežno ružne i obespokojavajuće konotacije, bez obzira na to što smo svi svesni toga da u stvarnom životu niko nije imao razloga da se plaši aktivista koji bi na delu čekirali (ne)mogućnosti upotrebe mađarskog jezika u državnim i javnim institucijama lociranim u sredinama s visokim procentom Mađara. Ozbiljna stranka i ozbiljna politika ne vodi računa samo o tome šta misli i namerava i kakvo nešto jeste, nego i kako to nešto zvuči i deluje drugima – pa unapred predupređuje ili kontroliše eventualnu štetu. Utoliko pre ako je šteta od one vrste koja se, uz nešto pameti i truda, svakako može izbeći.

„Jezičke patrole“ DSS-a došle su kao nekakav odjek i utuk, to je tačno. Ali, tu imamo nekoliko problema. Prvi: ako mislite da je nešto loše i štetno („patrole“ SVM-a), zar nije logično da ukažete na to, a ne da najavljujete osnivanje svojih „patrola“, dakle, svojevrsno udvostručenje lošeg? Kada je i gde ta vrsta inaćenja i prekonosiranja donela bilo šta dobro? Drugo, ostvarivanje zajamčenih prava bilo koje manjine u bilo kojoj zemlji uvek je teže i zahtevnije od ostvarivanja prava i interesa etničkih, jezičkih, rasnih, verskih i drugih većina – ponovo, u bilo kojoj zemlji ili regiji. Verujem da bi načelno to mogli da shvate čak i lumeni iz DSS-a, možda čak i ovog vojvođanskog, koji je, avaj, oduvek bio rasadnik osobito intelectually challenged (halo, Jovanov Milenko, uzalud šalješ patrolu, ovo nije na madžarskom!) rukovodećeg i mislilačkog kadra…

Šta, pak, ovo znači? Naprosto to da kada se „jezički patrolira“ ili se (na način koji Ustav i zakoni, ali ni politički standardi demokratije generalno, uopšte ne predviđaju i ne prepoznaju) čine neke slične stvari iz domena tzv. identitetskih pitanja, a da se to čini sa pozicije izrečene, pretpostavljene, nagoveštene, sugerisane ugroženosti većine, tada ima razloga da sve zvoni na uzbunu, jer to uvek miriše na belaj u najavi. Ideja o ugroženosti brojčane većine ili naprosto većine po posedovanju sredstava i moći u nekom društvu (recimo, belaca, muškaraca, heteroseksualnih osoba etc.) uvek je i ekskluzivno je deo repertoara ekstremne desnice, na sve četiri strane sveta. I kod manjine u brojkama ili manjine u posedovanju resursa i moći nužno izaziva zebnju, i to je još najblaži način da se ovo kaže.

Najava „jezičkih patrola“ najava je i definitivne dverjanizacije DSS-a, ako ne i nečega goreg od toga, ali to je njihova stvar, dok ne zagađuje živote drugih. Od te tačke nadalje to je javni problem, i problem vojvođanskog društva. Utoliko svako ima pravo da ovim licemernim siledžijama pruži legitiman otpor, i svako personalno možda neugrožen ima pravo, ako ne i moralnu dužnost, da im u tome pomogne. Pravo da vam kažem, ne bih bio u koži onima koji bi pokušali da „patroliraju“ negde u mom prisustvu, a oni neka vide!

E da, još nešto za kraj: ceo taj so-called (miran, Jovanove! Opet lažna uzbuna!) problem s jezicima inače se dosta lako može razrešiti, kao što je nekada i bilo prilično uobičajeno, naročito na severu Bačke: Srbi i Hrvati da znaju i govore mađarski, a Mađari da znaju i govore srpskohrvatski, i bog te veselio. Interesantno je kako baš em najprostije em najpraktičnije em najpravednije rešenje svakovrsnim nacionalistima i ostalim identitetskim parazitima nikako ne odgovara.

(Autonomija)