Evo kako je to izgledalo iz moje, ne baš raskošne perspektive: ležim u svom krevetu na 14. spratu i gledam kako se najednom veliki broj nepoznatih letećih objekata uzdiže odnekud iz pravca tla i haotično se kovitla pred mojim prozorom i, uopšte, svugde dokle mi pogled dopire.

Prva asocijacija mi je na ptice, ali ne one prave, nego Hičkokove, filmske. Ali, nisu ptice… Druga je na kese i ostali otpad, ali nije ni to. U pitanju je lišće, mnogo lišća, kao da je oktobar a ne vrhunac letnjeg žaropeka. Osim što ni u oktobru, a ni bilo kojem drugom mesecu nisam video ništa slično. Jedan listak je pronašao način da se provuče u kuhinju, sad stoji tamo kao suvenir jednog jedinstvenog iskustva. Veliki deo života proveo sam na visokim spratovima, ali nikada nisam video ništa ni nalik na ovo.

Dobro, posle je razlika postala jasnija. U oktobrima lišće opada, a ovo nije opadalo, nego otpadalo. U novosadskom žargonu reč „otpadanje“ ima specifično značenje, ali ovo je bilo sve suprotno od toga.

A kako da lagano lišće ne otpada sa drveća kad je masivno drveće ispadalo iz zemlje, lako, kao da je bez korenja? Sva sreća da i drveće nije počelo da leti, pa da skončamo u kičasto-apokaliptičnom imaginarijumu Milića od Mačve.

Ne razumem se u meteorologiju, klimatologiju, ili šta je već to što se bavi olujama poput ove, kojoj – iako se onoliko pisalo i piše o njoj, pa je evo i ja nudim vašem subotnjem meniju – nikako da zapamtim ime, kao da podsvesno odbijam njenu inače odviše vidljivu realnost. Stručnjaci objašnjavaju kako i zašto je do nje došlo i zašto je to savršeno prirodno, mada nije često, a raspamećeni laici divljaju po internetu s dijapazonom svojih uobičajenih fantazija. Vidim da je i pomalo zapostavljeni HARP ponovo ušao u modu.

Mene, međutim, ovde zanima nešto drugo. Kako je stvorena medijska kultura – na samo po tabloidima – u kojoj su čak i letnja žega i zimski minusi postali predznaci apokalipse, ako ne i apokalipsa sama? Znam, to je danas „klikabilno“, ali kako je i zašto, zaboga, došlo do toga da to bude klikabilno?!

Iako sam ipak dosta mlađi od Biblije, savršeno jasno se sećam vremena kada smo kao nešto sasvim normalno, mada pomalo neprijatno, prihvatali činjenicu da leti ume da bude i četrdesetak stepeni u hladu, a da zimi danima budemo u debelom mraznom minusu ili zatrpani snegom? I niko nije o tome pisao kao o kraju sveta kakvog smo poznavali.

S druge strane, ta kultura stalnog podizanja panike ni zbog čega ostavila nas je na neki način nespremnim za jedan, ipak, vanredni događaj kao što je bila ova oluja kojoj ne znam ime. I ja sam bio skeptik: oluja, možeš misliti! Dune malo jači vetar, kiša tradicionalno poplavi novosadske tradicionalno poplavljive tačke na kojima tradicionlno proplivaju automobili maleroznih i neopreznih, a pojavi se i dežurni šeret koji opali jedan kraul u ronilačkoj opremi, pa idemo dalje.

Ali, ono što me daleko ponajviše zanima je nešto treće: kako smo onoliko skloni paničarenju oko prirodnih pojava, dok nas svi mogući pouzdani predznaci izvesnih, hm, društvenih i istorijskih pojava s predvidljivo i nesumjivo katastrofalnim učinkom po naše živote većinom ostavljaju pasivnim, ako ne čak i entuzijastičnim?

Ko se seća kako je započeo krvavi i sramni ratni rastur Jugoslavije zna da se nismo odjedared probudili u nekom strašnom svetu, sasvim drugačijem od dotadašnjeg, nego da je zakuvavanje velikog pokolja trajalo mesecima i godinama, na naše oči? I, šta smo mi učinili protiv toga? Čast izuzecima – ništa. Kao što je bilo jasno da će Rusija nasrnuti na sestrinsku i susednu Ukrajinu, i šta je „prosečan Rus“ (ili „natprosečan“, uostalom) učinio da to osujeti? Nitchevo.

A da li se uopšte nešto moglo učiniti? Naravno, jer za razliku od zemljotresa, oluja i poplava, ratovi nisu prirodna pojava. To što ih je istorija prepuna pa smo se „navikli“ na njih ne znači ništa. I kad bi svetom zavladao onaj kantovski „večni mir“, bilo bi nam ubrzo savršeno prirodno. A pri tome bi mnogo manje koštalo i bolelo.

Do tada, hajde da uklonimo drveće s naših puteva, mada i dalje nemamo pojma kuda nas oni vode.

(Danas)