Kada neko ili nešto padne, onda naknadna mudrost, manirom šamana-forenzičara, zaključi kako je taj, ili to, pao ili palo jer je padu sklon(o) bi(l)o. Međutim, šta je uopšte „sklonost padu“? Krivi toranj u Pizi deluje kao da je sklon padu već vekovima, pa se ipak drži (doduše, malo ga i pridržavaju). No, biće da je to otuda što taj toranj i nije toliko sklon padu – on je samo kriv; kriv i bezvremen… Rodimo se, živimo, očekujemo da padne, a toranj ništa, i dalje je tu. Onda mi poumiremo, a on i dalje stoji, odolevajući i novim generacijama čekalaca njegovog pada…

E sad, sa aktuelnom vojvođanskom vladom je isto, osim što je skroz drugačije. Predviđaju joj pad još od početka mandata, kada je još stajala naizgled uspravno; od tada pa evo već dve godine ona se postepeno sve više krivi i heri, i moguće je da upravo predstoji trenutak kad će to njeno saginjanje dospeti do tačke bez povratka, one na kojoj puca kičma. Kada se to desi (hm, sad primećujem da nisam napisao: ako), naknadna će pamet superiorno zaključiti da je pala jer je padu bila neumitno sklona. A ako se to, pak, ne bi desilo? Ništa, naknadna pamet bi pametovala nešto drugo, takva joj je narav.

Ali, sasvim ozbiljno, šta se to zapravo dešava ovog avgusta, i kakvu to jesen nagoveštava? Pa, dešava se to da je verovatnije nego ikad – čitajte: mnogo verovatnije – da je „Pajtić“ toliko nagrižen sa svih strana (uključiv i iznutra) da ovaj put neće odoleti. Navodnike na to prezime stavljam jer se tu ne radi tek o jednoj ličnosti niti o jednoj stranci: padom aktuelne vlade u novosadskoj Banovini stavila bi se definitivna tačka na ostatke ostataka onog poretka koji je u Srbiji i Vojvodini formiran nakon pada Miloševića, a koji nazivam Petooktobarska republika. Njegovi razbijeni ostaci stoluju – gotovo pa doslovno, to jest kao da su se popeli na sto pred bujičnom poplavom – u onoj lepoj Brašovanovoj građevini, što i znači i zrači više simbolički nego stvarno i delatno, jer neke velike vlasti tu nikada (nakon 1988) nije bilo, a sada je ima još i ponajmanje. Ali opet, da je to tako beznačajno, ne bi SNS ovoliko jurišao na Banovinu, bazično iz istog razloga: simboličkog, naime, samo s obrnutim predznakom. Mada ni još jedno zgodno mesto za uhlebljivanje svojih bezbrojnih, a univerzalno neupotrebljivih kadrova, naravno, nije na odmet.

Kako, dakle, trenutno stoje stvari na „banovinskom frontu“? Ištvan Pastor je javnim „ljubavnim“ susretom s Vučićem ozvaničio njihovu političku vezu, i tu više nema šta da se krije. SVM više neće biti deo dosadašnje većine ni u kojem slučaju. A ima li neke druge većine, mimo prepuštanja Vojvodine naprednjačkoj upravi? Pregovori DS, NDS i Lige uglavnom izgledaju kao bruka i parodija, i čoveku je teško da zamisli kako to društvo, u kojem ipak ima i ozbiljnih ljudi, nije sramota makar i pred ogledalom (ako ga još posećuju)? S jedne strane, lepo se vidi kako se NDS i LSV naslađuju onim što im izgleda kao win-win situacija za njih (ili će biti u vlasti s Pajtićem, ili se Vučićevim Gaulajterom Panonije, koji god beznačajni i besramni mirović knežević iksipsilončević to bio), s druge, DS prelazi iz faze arogancije u fazu panike, a što opet prati i posvemašja konfuzija. Ili čak i nešto gore od toga, što ne želim ni da imenujem, iz pukog gađenja. Kako se, recimo, zove to kad Borko Stefanović usred vojvođanskih pregovora sa NDS izjavi da zli i pokvareni Tadićevci ne mogu biti dostojan partner demokrata? A Stefanović nije slučajni prolaznik nego potpredsednik DS. I on ne može ne znati da time daje kakav-takav alibi onima koji – u svojoj sve teže obuzdavanoj alavosti i tupoj kratkovidosti – još samo alibi i priželjkuju.

A šta u svemu tome radi Pajtić dr Bojan? Meni deluje kao da se manje-više predao, ili barem da pokušava da obezbedi sebi rezervni izlaz. Ovo drugo mu se i ne bi moglo zameriti, normalno je to i u politici kao i u bilo kojoj drugoj delatnosti. Pravo je pitanje je – kakav je to izlaz? Ne za njega lično, ne ni za njegovu stranku, nego za onaj deo vojvođanskog i srpskog društva koji traži verodostojnu i upotrebljivu alternativu sadašnjem stanju stvari.

Nedavno je Pajtić, autorskim tekstom u Politici, pokušao da razradi svoju već znamenitu bajalicu o „srpskoj Srbiji“ kao ideji vodilji njegove i DS-ove neposredne budućnosti, a sebe da pozicionira kao „autentičnog i ponosnog Srbina“, valjda uinat nekakvim stereotipima koji o njemu vladaju tamo gde mu nisu skloni. Tako je nešto što je možda moglo da bude otpisano kao trenutni izliv nesuvislosti – o tome smo već govorili na ovom mestu – unapređeno u svojevrsni politički program. Ne radi se, dakle, o samoodbrambenom refleksu sujete koja, protivno najboljim stvarnim interesima svog nosioca, bezglavo insistira na nekoj uzgrednoj budalaštini jer joj je tako „lakše“ nego da prizna da se zaletela u ćorsokak, nego se, eto, radi o nekoj vrsti strateškog repozicioniranja. Ali, koje vrste? Rekao bih da je neki Genije, ili trust takvih, savetovao Pajtiću da se nekako pokaže i dokaže vaskolikoj Srbiji kao sadašnji prvi čovek jedne velike (?) nacionalne stranke, a samim tim po prirodi stvari i stalni aspirant na „beogradski presto“. Kao biva, dosadašnji Pajtić ima neku previše vojvođansku auru, a to, burazere, ne prolazi u Srbiji ispod Dunava i Save…

Rad na boljoj sopstvenoj političkoj vidljivosti i prepoznatljivosti širom Srbije Pajtiću je zaista potreban. Ono što mu je, međutim, težak balast i pre će ga urnisati nego doneti neko dobro, jeste modeliranje sopstvene politike po jednom bazično „orijentalističkom“ i autošovinističkom viđenju Srbije kao trajnog legla zadriglih desničara i „domaćinskih“ Guča-tipova iz površnih idem-ja-tako-ibarskom-magistralom tripova izvesnih novinskih urednika. U tome se i jedan Koštunica groteskno slupao, a gde neće Pajtić, kojem to stoji koliko bi, šta znam, Kebri i Slobi Tišmi stajao pokušaj da postanu nova braća Bajić! I što je najvažnije, niko, ali baš niko u Srbiji to od Pajtića ni ne očekuje: oni koji bi ikada mogli glasati za njega i njegovu stranku baš su oni koji od takvog modela mišljenja i ponašanja bezglavo beže; uostalom, kad bi im to trebalo, imali bi toga dovoljno na svom bunjištu, od Jagodine pa do Čačka.

Kako god, hajde da najpre vidimo rasplet „banovinske“ situacije. Pad „krivog tornja“ je sve izvesniji, mada on još može da se izbegne, bar teoretski. A ako padne ove jeseni, s njim će se slupati ne samo oni koji u njemu ostanu zaključani, nego na iole duži rok još više oni koji nekako baš ovih dana izlaze iz njega zato da bi ga pomogli srušiti. A to nisu naprednjaci (koji su tu u roli „poštenih varvara“), nego njihove cičeće neveste iz „boljih kuća“, koje se trenutno makljaju za bidermajer, dok iole pristojan svet prolazi kraj njih začepljenog nosa, jedva susprežući kotrakcije povraćanja.

(Autonomija)