Skip to main content

TEOFIL PANČIĆ: Milošević, Putin i sedenje na bajonetima

Stav 10. mar 2022.
3 min čitanja

Kada je 27. maja 1999. protiv Slobodana Miloševića i još četvorice visoko rangiranih funkcionera tadašnjeg beogradskog režima podignuta optužnica pred Tribunalom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji u Hagu, mnogima se, naročito u Srbiji, moglo učiniti da je u pitanju tek simbolički čin, jer je Milošević delovao sasvim nepristupačno: zabunkerisan i fizički i politički, ostvarujući gotovo apsolutnu kontrolu u jednoj izolovanoj zemlji, delovao je kao odmetnuti vladar koji zadugo neće moći biti smenjen, a kamoli pozvan na bilo kakvu odgovornost, ni u zemlji ni van nje.

Pa ipak, samo dve godine kasnije, Milošević je prespavao prvu noć u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu. Iste odaje upoznali su iznutra i oagreni koji su optuženi zajedno s njim, osim jednog koji je takvu perspektivu predupredio samoubistvom.

Tako se nekontrolisana politička moć, koja je svoje nosioce štitila od snošenja pravnih konsekvenci za ono što su činili, pokazala varljivom zaštitom. Kada je nje nestalo, nestalo je i pravne neodgovornosti.

Iz ovog raspleta “godina raspleta” mogu se izvući dve sasvim oprečne pouke. Neki će shvatiti da je nekontrolisana i prema spolja i unutra agresivna moć naposletku kobna i po svog nosioca, a drugi će samo zaključiti da u praktikovanju sile treba biti još bezobzirniji, naročito ako ti na raspolaganju stoji mnogo sredstava te vrste, a nema nikoga ko je u stanju da te obuzda.

Da li u Kremlju i u drugim odajama vlasti koja je pokrenula agresiju na Ukrajinu iko razmišlja o mogućim poukama sudbine Slobodana Miloševića? Ili je jedina pouka koju oni tu vide ona: “dok si na vlasti, niko ti ništa ne može”?

Naravno, Putin nije Milošević, a Rusija pogotovo nije Srbija. Suvišno je objašnjavati zašto je to tako, jer se to vidi golim okom. Ali, znači li to nužno i neizostavno da su gospodar Kremlja i njegovi saradnici bez ostatka i zauvek pošteđeni od mogućnosti da budu pozvani na odgovornost?

Kad smo već kod “saradnika”, možda ova reč postaje već i pomalo smešan eufemizam. Slika vladara koji sedi za prestolom na jednom kraju ogromne odaje, a čitav grozd onih koji mu referišu i primaju direktive načičkao se na drugom njenom kraju dišući jedan drugome za vrat, prizor je koji pokazuje uznapredovalu patologiju lične vlasti, sa sve sumnjivijim kontaktom sa necenzurisanom, neulepšanom stvarnošću spoljnog sveta.

Deluje da vladar tako odmaknut čak i od najbližih dvorjana nije neko kome bi se bilo ko usudio davati informacije za koje ima razloga da veruje da ne bi voleo da ih čuje, a kamoli da bi mogao da pokuša da ga odvrati od bilo kojeg čina argumentom da je to nešto za šta bi možda nekada on i njegovo okruženje mogli biti pozvani na odgovornost.

U svetlu sadašnjeg napada na Ukrajinu, novo značenje dobija i nedavni Putinov ustavni manevar, koji mu omogućava da ostane na vlasti preko svih limita koji važe u demokratskim, pa čak i prividno demokratskim režimima.

Ako se neki neupućeni posmatrač i pitao “šta će mu to” nakon već preko dve decenije de facto neograničene vlasti, sam Putin očigledno nije imao dileme: bilo mu je jasno da jedino trajni ostanak na vlasti znači i trajnu polisu osiguranja protiv bilo kakvog pozivanja na odgovornost.

Ako je ovo važilo pre po mnogo čemu i dalje nestvarnog i zaumnog napada na susednu i “bratsku” zemlju, onda još mnogo više važi sada, kada je patologija jedne dve decenije hranjene kvazicarske samovolje pokrenula jedan bespovratan proces iz kojeg se više ne može izvući.

Putin sada, razume se, i dalje podiže ulog, računajući na to da će uvek moći da ide korak dalje pretnjom brahijalnom silom, ali i nihilističkom rešenošću da je upotrebi, bez obzira na posledice: danas po narod Ukrajine, ali i Rusije, sutra i po Evropu i ceo svet.

Tako se, istina, u nekom trenutku može otići dosta daleko, ali se “na bajonetima ne može sedeti“, što je korisno upozorenje koje je Napoleon na vreme dobio, ali ga nije poslušao.

I od tada, vekovima već, postoji onaj stereotip da ljudi oboleli od grandomanskih deluzija umišljaju da su Napoleon. Ko zna, možda u bliskoj budućnosti promene objekat svoje fascinacije.

(Al Jazeera)