Nezgodna su, čak i opasna stvar ti referendumi o nezavisnosti: umeju da vas ošinu čak i sa zadrškom od četvrt veka. Evo, pre neki dan je Dejan Jović, glavni analitičar u uredu predsednika Hrvatske Ive Josipovića, izgubio taj posao (poslodavac mu se uplašio mogućeg negativnog odjeka pred izbore) zato što je u stručnom zagrebačkom časopisu Politička misao (čiji je urednik) napisao – ovde ga tek prepričavam, a original ćete lako naći na internetu – kako je razlika između nedavnog referenduma u Škotskoj i raznih (post)jugoslovenskih referenduma na temu nezavisnosti – sa izuzetkom onog crnogorskog iz 2006. – u tome što je škotski referendum proticao u stvarnoj demokratskoj atmosferi, gde je bilo sasvim normalno, opušteno i u svakom smislu reči „nekažnjivo“ (ne samo sa pravnog, nego sa mnogo važnijeg društvenog stanovišta) glasati bilo „za“, bilo „protiv“.
Balkanski referendumi, uključujući i onaj u Hrvatskoj iz maja 1991, formalno su dakako bili demokratski, ali suštinski su bili duboko obeleženi atmosferom straha, paranoje, „nacionalne mobilizacije“ tj. militantnog „nacionalnog jedinstva“ u stalnoj potrazi za tuđinima i izdajnicima, kaže otprilike Jović. U to vreme, živeo sam u Zagrebu i sećam se dobro na šta je mirisao „čisti hrvatski zrak“, na referendumu nisam glasao, ali mogu da u svemu bitnom potvrdim ono što je o tome rekao otpušteni Josipovićev analitičar. Ovime ne izričem nikakvu vrednosnu tvrdnju o „meritumu stvari“, dakle o samoj referendumskoj odluci i o nezavisnosti Hrvatske; stvari su do maja 1991. dotle doterale da ionako nije bilo druge realne opcije. Druga je stvar kako je do toga uopšte došlo, i da li je moralo doći. Samo hoću da kažem da je Jovićeva tvrdnja u „atmosferskom“ smislu sasvim tačna. Uostalom, treba uvek duboko sumnjati u svaki referendum u kojem nema ni mrvu, ali baš ni mrvu neizvesnosti oko konačnog ishoda, a takvi su bili svi „naši“ nacionalni referendumi tokom procesa raspada Jugoslavije – opet, s izuzetkom crnogorskog (koji je priča za sebe).
Cela ta referendumska fertutma vraća nas na prethodni nastavak ove rubrike. Kritički tekst o jednom – po mom više puta sa svih strana savesno preispitanom uverenju – krajnje besmislenom i štetnom potezu jedne organizacije koja se diči „vojvođanskim“ predznakom, a koja se em smešno nadobudno, em bez ikakve političke potrebe i rezona, izvolela uplitati u pitanja opstanka ili nestanka Ujedinjenog Kraljevstva držeći stranu škotskih independista, izazvao je omanju oluju negativnih komentara, reakcija i slobodno-radikalnih izliva dražesne lične mržnje. U neku ruku, nije da to nisam očekivao, mada me je intenzitet lučenja šovinističke netrpeljivosti ipak pomalo iznenadio. To valjda dokazuje moju nepopravljivu naivnost (nelaskavo za nekoga u pedesetoj godini života), jer iskustva s takvim izlivima po mojoj glavi mi barem ne nedostaje; samo još nikako da se naviknem da oni dolaze i sa „ove“ strane, mada dolaze već duže vreme…
Bilo bi dobro da se oko jednog „žanrovski“ razjasnimo: ovo što sada čitate nije nikakav polemički odgovor oko merituma stvari, jer se tu nema šta dodati niti na šta odgovarati. Rekao sam što sam imao, na to je reagovala predsednica Vojvođanskog kluba Branislava Kostić, onako kako je znala i umela, ne demantujući baš ništa od izrečenog, naprotiv, dodatno podvlačeći opravdanost moje intervencije. Ali tu nema prostora za bilo kakvu ljutnju, sasvim je normalno da osoba na toj poziciji odgovori na javnu kritiku, a normalno je i da će odgovoriti u skladu sa sopstvenim mogućnostima. Zato je za mene ta stvar adaktirana, utoliko pre što je odgovor gđe Kostić, mada isprazan, ipak najvećim delom uljudan i pristojan. Jedino nepristojno u njenom tekstu jeste bizarna tvrdnja da je moj tekst „nepristojan“: nije, nego samo jednim delom podvrgava potez VK satiričkom tretmanu, onako kako sam prethodno činio stotinama, možda i hiljadama puta, nekim drugim akterima javne scene. U redu, mogu da razumem da „tretiranima“ to baš i ne prija, ali lek protiv toga inače postoji, deluje u sto odsto slučajeva, a sastoji se od dobre preventive: nemojte praviti gluposti, pa nećete ni biti podvrgnuti tretmanu kakav je u mojim tekstovima rezervisan za one koji govore ili čine gluposti. As simple as that. Kome se to ne dopada, moraće nekako da nauči da živi s tim.
Prava je „fešta“ ipak na drugom mestu, nešto niže, u infernu anonimnih komentara ispod mog teksta na sajtu Autonomije. O tome šta mislim o toksičnoj praksi anonimnog internetskog komentarisanja, i koliko ona neizbežno podstiče najniže ljudske porive i najbednije ljudsko ponašanje, pisao sam više puta, koga zanima naći će, ne želim da se ponavljam. Sve je to načelno vredno prezrenja a nevredno trošenja vremena, i najčešće to ni ne gledam, jer sam se dovoljno puta uverio da to ne služi baš ničemu dobrom ni pametnom. Ipak, ovaj put sam se odlučio za drugi pristup: pažljivo sam pratio komentare, pregledajući ih po 2-3 puta dnevno dok je moj tekst stajao na naslovnoj strani Autonomije. Moja je namera bila „istraživačka“: hteo sam da vidim koliko ovo pitanje može da provocira zrelu debatu, a koliko je u njoj, pak, potencijala za izazivanje šovinističkih, fašistoidnih ili otvoreno fašističkih izliva mržnje. Dakle, koliko fašizma će biti isprovocirano na ovaj način, da se poslužim već znamenitim pojmom ljubljanskog sociologa Rastka Močnika.
Rezultat je, bojim se, porazan. U najviše dva odgovora postoje tek tragovi, zameci pokušaja da se kritički preispitaju moje teze; u brojnijima se, pak, komentatori obrušavaju na stvari kojih u mom tekstu uopšte nema, koje su čak svetlosnim godinama daleko od teme kojom sam se bavio (npr. „šetnja za Vojvodinu“, odnos VK sa DS etc.), čemu se valjda nije ni čuditi kad se neki od učesnika u diskusiji nisu libili ni da ponosno priznaju da moj tekst uopšte nisu ni čitali, što ih ne sprečava da o njemu i o meni imaju mišljenje. Uopšte, arogancija brižno gajenog neznanja je ponekad antropološki fascinantna: jedan se komentator tako bio zapitao (mislim da su administratori sajta kasnije uklonili taj komentar, šteta) šta sam ja to uopšte ikada rekao ili napisao o pogubnosti „jogurt revolucije“, što je uistinu nadrealno: jedna bahata ignorancija koja se kanda ponosi samom sobom tako u nekoliko reči prebriše dvadeset i kusur godina nečijeg rada i angažmana, i to javnog, ne pod pseudonimom… Dalje, ima tu i svih onih uobičajenih internetskih ludorija, pubertetskih pokušaja duhovitosti i trivijalnih infantilnih uvreda u stilu calling names (anaLizator, Serofil, Tadićofil, Monti Pajtićevac etc.), ali i to je suštinski nebitan folklor. Bitno je nešto drugo.
Postoji cela jedna serija komentara – ne jedan, ne dva – koji se bave ličnošću autora teksta, to jest, ne ličnošću kao takvom (to je još i u redu, ako se ne laže), nego o tome „ko“ je on, to jest, odakle je i gde živi. Ne vidim više na sajtu komentar potpisan sa Becejka, koji je o „slučaju Pančić“ naprosto rekao: Jednom Srbijanac, uvek Srbijanac, ali zato i dalje vidim, recimo, da entitet potpisan kao Andjeo Cuvar govori o meni kao nekome ko je odavno pobeogradizovan i posrbijančen i čija se svakodnevica vrti na relaciji Beograd-Zemun (da li me to Andjeo Cuvar prati, ili je samo vidovit?!), poručuje mi se – onako „mikofo“ – jebala te srBIA, te da sam balkanski filozof, da Živim i radim u (a i ZA) Beogradu, pa se još i kaže: Tebi je tamo interes, i Nama je to savršeno jasno (zapazite taj dražesni, ničim neizazvani plural!). „I pročaja“, što bi rekao Basara, ima tu i Putina, i Madere i Zelenog venca… Izvesno Pravnik dodaje da To Beograd vrlo dobro zna i stoga ovakvi tekstovi nekoga koji se već mesecima trudi da poturi sesir tamo gde kaplje jer mu ne ide bas najbolje, iz čega proizilazi da grešni TP nije tek nekakav zabludeli pojedinac nego je svojevrsna metonimija – naprosto zato što, stvarno ili navodno, tamo stanuje! – celog nečega velikog i apstraktnog što se u ovoj vrsti šovinističke uobrazilje naziva Beograd (kao što se u nekim drugim šovinističkim uobraziljama može nazivati, i naziva se, recimo, Zagreb, Sarajevo, London, Edinburg ili, uostalom, Novi Sad). Stanovito pančevo sa prve linije odbrane ima ceo mikroesej kanibalske mržnje koji je šteta krnjiti i kompilirati, nego ga valja citirati u celini & celosti: teofil srBIJAnčić, kao i sva ostala opančarija, jedino može razumeti milosrdnog anđela. to jest, ne razumedu oni ni to, al znadu da poslušaju… živela slobodna republika vojvodina. Izvesno Luka ima sasvim drugačiji pristup, bez uvreda i drugih kretenarija, ali je konačan ishod naizgled pristojnog komentara zapravo isti, pošto se vrti u svetu tih istih šovinističkih stereotipa koji na ljude gledaju kolektivistički, kroz (opet: stvarno ili navodno) mesto rođenja, porekla ili stanovanja: ono „problem“ sa mojim „zastranjenjima“ opet ne vidi u meni kao autonomnom pojedincu koji ima svoja uverenja i sistem vrednosti, nego me „analizira“ kao primer vojvođanskog Srbina koji živi u Beogradu, pa je – mada je, eto, dobronameran – podlegao izvesnim centralističkim sentimentima, a Vojvodinu vidi u iskrivljenom ogledalu i iz nekog neadekvatnog ugla, valjda zato što je ne gleda iz Sefkerina ili Vilova (gde je, evo vam ekskluzive, kao klinac inače upoznao Čvarkovljevu babu, koja tad još nije imala ni 95). Paranoju „oklen si ti, mali“ sorte prirodno prati i ideološka paranoja, jer je fašistoidni svetonazor nemoguć bez nje: on mora da podeli svet po liniji naši-nji’ovi (glede porekla) i prijatelj-neprijatelj (glede uverenja), a prema onom drugom mora otvoriti četvore oči, i onemogućiti ga da „rovari“. Tako izvesno Pravnik oštro prekoreva i uredništvo Autonomije da treba da razmisle o placanju ovakvim trojanskim Konjima za pisanja putem kojih se (guess what) sprda i ponizava ideja i borba gradjanja Vojvodine za povratak otete autonomije.
Set vrednosti, političkih i civilizacijskih, koje ljude analiziraju i procenjuju isključivo, dominantno ili u iole bitnoj meri kroz njihovu rasnu, versku, etničku ili zavičajnu pripadnost ima svoje standardno ime: fašizam. Šovinistička podela ljudi na kolektivitete „nas“ i „njih“ češće sledi etničke podele, ali nije ni po čemu nužno da bude tako. Postoji i geografski fašizam, i najčešće se ispoljava kroz osobene forme malograđanskog šovinizma, odnosno kroz uverenje nekih ljudi da su po nečemu bolji (a naravno – nepravedno zakinuti, to je još jedan od konstitutivnih uslova malograđanskog fašizma!) od nekih drugih ljudi zato što su, recimo, rođeni ili žive na jednoj, a ne na drugoj obali neke reke.
Od ove vrste „optužbi“ nema dostojne odbrane, i zato se ni ne treba braniti. Zar ja sada da nekome objašnjavam – kao da se pravdam za nešto – jesam li ja „srbijančić“ ili „vojvođančić“ i živim li u tom mrskom opančarskom „Beogradu“ ili je možda i Novi Sad moja adresa? Pristati na to, bilo bi pasivno pristajanje na temeljnu logiku i kriterijume fašizma, kao ono kad besramni Velja Ilić „optuži“ Miroljuba Labusa da nije Srbin jer „kakvo mu je to prezime“, a onda smušeni Labus krene da poteže svoje drevno srpsko porodično korenje… Ili kao kad vas neko „optuži“ da ste homoseksualac a vi krenete da nabrajate žene s kojima ste spavali, umesto da ga oterate u 3LPM i kažete mu, ako već on mrzi pedere, da vam je izuzetna čast da budete peder, pa taman da niste nikad ni poljubili muškarca.
Bezbroj puta sam bio na sve zamislive – i nimalo metaforične – načine napadan, vređan i pljuvan od (veliko)srpskih fašista, a nije ni da sa onima hrvatskima nemam izvesnih iskustava. Bivalo je i po internetu na tone mudraca koji su korene mojeg razvikanog „antisrpstva“ pronalazili u činjenici da sam ključne godine odrastanja proveo baš u Zagrebu, kao što se sada analizira moja stvarna ili navodna aktuelna adresa, pa se iz nje analitički suptilno, ko iz prkna, izvode dubokoumni zaključci. Bivalo je, i još uvek ima, onih koji bi me na ulici „slali u Zagreb“. Ko zna, možda će se sada, bar u Vojvodini, pojaviti i oni koji će me „slati u Beograd“?
Verujem, dakle, da smo se odlično razumeli. I da, još nešto: živeli opanci! Iskreno, nisam baš ljubitelj i nikada nisam ni pomislio da bih mogao da ih nosim, ali mislim da ću ipak prvom prilikom kupiti jedan par i prošetati ih potezom Trg slobode-Zmaj Jovina-Dunavska. Ono što nervira šoviniste ne može biti pogrešno.
(Autonomija)