Formalno gledano, pravnik je svako ko je završio pravni fakultet, a advokat, sudija ili tužilac može biti svako ko je položio pravosudni ispit. Forma je, na neki neobičan način, pravniku bliska i važna koliko i umetniku, jer ono „kako“ na razne načine određuje i ono „šta“. Pa ipak, uveren sam da bi Biljana Kovačević Vučo rekla da ispunjavanje formalnih uslova jeste samo pretekst, potvrda da bi neko mogao da bude pravnik. A da bi to zaista i bio, potrebno je nešto mnogo više: posvećenost pravdi i pravu, onome pravu koje svaki čovek ima već samim tim što je rođen među ljudima. Takva posvećenost i takav angažman nisu „politički“ u nekom konvencionalnom smislu, ali ih političkim posledično čini neophodnost suprotstavljanja politikama koje do sistemskog i sistematskog kršenja prava nužno dovode.
Na uverenju da zakon i pravni poredak nisu i ne smeju biti tek alatke za ograničavanje ljudskih prava – osim „prava“ na ugrožavanje drugih – Biljana Kovačević Vučo zasnovala je svoj angažman na odbrani onih kojima je odbrana potrebna, a to nisu samo počinioci – kao što je to u opisu „klasičnog advokatskog posla“ – nego prevashodno žrtve: žrtve državne represije, sumanutiuh velikodržavnih političkih projekata, i koječega tome srodnog što je poharalo zemlju u kojoj smo rođeni i koju smo držali svojim jedinim domom. Biljana je bila među onima koji su neodustajno smatrali da imaju neotuđivo pravo, ali i moralnu obavezu, da učine sve što mogu da ta zemlja zaista bude „zemlja za nas, za sve naše ljude“. U zlim vremenima i vremenima institucionalizovanog zla, ovakav angažman čoveku nužno donosi mnogo više neprijatelja nego prijatelja. Ili možda i nije tako, nego su neprijatelji naprosto agresivni, bučni i sveprisutni, dok su poštovaoci češće tihi, povučeni, uplašeni. Zato je ova hrabra žena uvek bila glas onih koji ćute ili tek mrmljaju sebi u bradu; zato je govorila ono što drugi tek misle – ako se i to usuđuju – ali se trude da im se to ne primeti…
I zato je ova pravnica po vokaciji, a ne tek po profesiji, sasvim svesno navukla na sebe omrazu mnogih, bivajući svesnom da neko to mora da preuzme na sebe, ako hoćemo kao društvo da uopšte imamo neke šanse da ne budemo označeni kao mesto trajne sramote i posvemašnjeg moralnog brodoloma, mesto gde su svi ćutali – ako već ne i glasno odobravali – dok su letele glave, dok su goreli gradovi, dok su ljudi zlostavljani samo zbog toga što jesu, ili što neko misli da jesu baš to.
Srčana i borbena, ponekad i polemički zadrta, ali bez mržnje prema onima koji misle drugačije; lepa i elegantna, iza kulisa javne scene razbarušena i duhovita, Biljana Kovačević Vučo bila je jedno od prepoznatljivih lica jedne bolje Srbije, i stvarne i moguće; takvu je Srbiju pokušavala da gradi onim sredstvima koja su joj bila bliska i primerena, i od toga se napora nikada nije umorila, ne obazirući se na prepreke i obeshrabrujuća večna vraćanja istog, gospodski ne hajući za isfabrikovanu omrazu skudoumnih i Niščih.
Jedna od najbolje čuvanih tajni zemlje Srbije jeste to da su Biljana Kovačević Vučo i njeni saborci u aktivnom, konstruktivnom traganju za boljom Srbijom bili i ostali poslednje, plemenite patriote u svetu u kojem su taj i slične termine za dugo, dugo vreme opoganili oni koji ih nisu vadili iz usta. Svemu uprkos, Biljana je pobednik: njena Srbija će ipak nadvladati; Srbija kao zemlja za nas, za svu našu decu.
(Radio Slobodna Evropa)