Skip to main content

TEOFIL PANČIĆ: Grickalica, opasno oružje

Stav 21. jan 2024.
3 min čitanja

"Pošten čovek smatra svojim samo ono što je pošteno stekao, a lopov misli da je njegovo sve što je u njegovom posedu, bez obzira na to kako je do toga došao"

Kako razlikovati lopova od poštenog čeljadeta? Evo jednog sasvim jednostavnog pokušaja odgovora.

Pošten čovek smatra svojim samo ono što je pošteno stekao, a lopov misli da je njegovo sve što je u njegovom posedu, bez obzira na to kako je do toga došao. Ako vam je, na primer, ukrao televizor i odneo ga kući, bez skanjeranja će ga uključiti i gledati „Zadrugu“, lamentirajući nad propašću ovog društva.

Stvar je, dakle, u posedovanju ili neposedovanju moralnog kompasa. Ili GPS-a, da budemo u skladu s gedžetima epohe.

U Srbiji su nedavno održani izbori za koje postoji niz kredibilnih dokaza da su – u nimalo beznačajnoj meri – veoma kontaminirani raznim oblicima izborne krađe i manipulacije.

Prosto rečeno: da nije bilo izborne krađe, rezultati izbora bi bili drugačiji, a samim tim i raspored mandata.

Koliko god raspon nezakonitih i odvratnih izbornih marifetluka bio ogroman, jedno im je zajedničko, bez izuzetka: sve se to radilo u korist vladajuće stranke, u cilju veštačkog podebljavanja – dakle: lažiranja – njenog izbornog rezultata.

Nije dokumentovan ni jedan jedini slučaj da je opozicija bilo koje provenijencije opljačkala glasove koji su pripadali SNS-u, da je prijavljivala svoje pristalice na nepostojeće ili bar njima nepripadajuće adrese, ili da ih je razvozila po Srbiji da glasaju gde god stignu.

Je li sve to tako?

Tako je, i nikako drugačije. Jer, da je bar malo drugačije, odavno bismo znali sve o tome, lično bi nam o tome sve ispričali svi vučići, vučićevići, vučevići, vulinčevići i vučelići – samo da imaju šta.

A nemaju, jer je mnogo lakše naći Đilasu onih 619 miliona već nečega (što ne znači da ih on stvarno ima, ili da ih je nekome ukrao) nego opoziciji makar jedan jedini nepošteno stečeni glas.

Dobro, ali šta ćemo sad s tim? Zamislite da ste potencijalni poslanik s liste vladajuće stranke. Šta vam garantuje da ste baš vi svoj mandat pošteno stekli, kad je jasno da su se mnogi koji bi sutra delili klupe s vama prošvercovali u skupštinu bez stvarne podrške birača?

Ne bi li, dakle, bilo normalno i ljudski da u najmanju ruku imate ozbiljnu moralnu dilemu da li da prihvatite mandat za koji je praktično nemoguće dokazati da vam legalno i legitimno pripada?

Pa ipak, nije poznat ni jedan slučaj da neko od te ekipe dvoji i da se znoji, da noću ne može da spava pitajući se šta da radi.

S druge strane, svaki mandat do poslednjeg koji je osvojila opozicija čist je, niko ga nije ozbiljno doveo u pitanje.

Jedini opozicioni mandati koji su pod sumnjom su oni koji su, po svemu što znamo, od opozicije na prevaru maznuti ili brutalno opljačkani.

Šta bi to trebalo da na govori? Da će svaki opozicioni poslanik koji se nađe u Skupštini biti tačno tamo gde i pripada.

Ima li, dakle, razloga da budući poslanici opozicije imaju moralnih dilema oko toga da li da prihvate mandate? Nema.

Pa ipak, neki od njih i od njihovih političkih saveznika i sličnomišljenika imaju ozbiljne moralne zadrške. Nema li nečega strašno čudnog (i čudno strašnog) u ovom moralnom poretku naglavačke?

Naravno, znate vi i znam ja da je njihov moralni problem drugačije naravi: da li bi prihvatanje mandata značilo legalizaciju izborne krađe, ozakonjenje lažiranog ishoda izbora koji je iz nje proistekao?

To nije naivna ni beznačajna dilema. Na nju bi se moglo odgovoriti i odbijanjem mandata, ali prvo bi trebalo ubedljivije dokazati da i odbijanje mandata koje ste krajnje pošteno stekli ne bi bilo paradoksalna/zaobilazna legalizacija izborne krađe, i to na mnogo široj skali?

Otprilike ovakva: ako si mi već ukrao televizor, slobodno se posluži i mojim frižiderom, štednjakom, mikrotalasnom rernom i grickalicom za nokte, pa neka svi još bolje vide koliki si lopov.

Ali to je sasvim suvišno, jer je lopov postao lopov još kad ti je ukrao televizor. Grickalicu mu ne daj, možda ćeš mu njome potkresati kandže kad se najmanje nada.

(Danas)