Čini nam se da već „sve znamo“ o zloglasnoj Instagram poternici ministarke Darije Kisić Tepavčević za rediteljem Goranom Markovićem, toliko se o tome govorilo i pisalo ovih dana; štaviše, možda je i nekom vrstom prijatnog iznenađenja bilo takoreći unisono reagovanje javnosti, koja je – čak i u likovima mnogih krasnoduha koji se inače „ne mešaju u politiku“ i čuvaju svoj jeftino zakupljeni mir – ustala u odbranu prava Markovićevog na stav i na integritet, i na to da ga zbog toga ne vređaju i ne ponižavaju osobe za koje možda znamo šta su, ali ne znamo ko su.

Pa ipak, svoj toj bujici reči uprkos, meni se čini da je ministarkina „poslanica“ ostala nedovoljno pročitana i protumačena, samim tim i da iz nje javnost možda nije naučila ono najvažnije – a bojim se da će nam takvo znanje tek trebati.

Hajde da se onda na ovom mestu upustimo u pažljivije čitanje. Za početak, i makar samo na trenutak, pokušaćemo da zamislimo da je ministarka zaista bila zgrožena onim što je, možda u pukoj, nezlobivoj skudoumnosti, shvatila kao Markovićevu pretnju životu predsednika države. U tom bi slučaju bilo logično da se drži te teme, i da Markovića – po mogućnosti uz pomoć kakvih-takvih argumenata – optuži za tu konkretnu stvar, a ne da se onako eklektički, da ne kažem ofrlje, napamet i iz posvemašnje nebuloze – bavi njegovim „likom i delom“.

Umesto toga, ministarka D.K.T. nabacivala se po Markoviću opscenim uvredama i kvazidijagnozama („frustriran, agresivan, umetnički impotentan“); uzgred, šta DKT uopšte zna o bilo čijoj umetničkoj potenciji, i kako je to ikada igde ranije pokazala? Nalupala se i stvari iz nevezuše (Kusturica, Goli otok, Bernar Anri-Levi, Prag etc.) koje kao da su produkt uzimanja nekih psihopasivnih supstanci, te naposletku, a zapravo pre svega, ustremila se na Markovićev zamišljeni „nacionalni profil“, postavljajući mu pogromašku paradijagnozu da je loš Srbin.

Da rezimiramo do sada pređeno: veza sa tobožnjim pozivanjem na ubistvo Vučića brzo je nestala, a u fokus je došao sam reditelj, i to ne kao osoba navodno sklona podržavanju atentata ne predsednike i premijere (doduše, i do toga ćemo doći u premijerkinoj objavi, u kojoj gotovo da je optužila Markovića za organizovanje atentata na Zorana Đinđića, čime su neopozivo pređene sve crvene linije koje dele makar rubno normalnu društvenu komunikaciju od otvorene patologije), nego kao neko ko ne odgovara slici „patriote“ iz kičastih predstava DKT i onih koji su je priučili govorenju o političkim temama.

Tako smo, dakle, došli do toga da Marković „mrzi Daru, a voli Aidu“ (filmove, dakle? Reditelje? ili naslovne likove? njihove imaginarne nacionalnosti?!), da „voli partizane, a mrzi četnike“ (lepo je znati da je u Vučić-Kisićkinoj Srbiji to greh!), da mu se „Srbi gade“ (koji Srbi, i kako?) i da bi „sve Srbe odveo u Žutu kuću“!

Pogledajmo izbliza ovu tvrdnju: jedan bezazleni filmski reditelj star 75 godina ovde je prikazan kao – bar u svojim željama – gori zlikovac i od jednog Ante Pavelića, pošto čak ni Pavelić nije baš „sve Srbe“ koji su mu bili fizički dostupni potrpao u „žute kuće“ svoje epohe! Nebuloznost, ali i monstruoznost celog ovog niza poganih reči tolika je da obeshrabruje svaki pokušaj dekonstrukcije. Ali se na njih mora barem skrenuti pažnja, jer u njima se, a ne u konfabuliranju o tobožnjem prizivanju atentata, skriva samo srce tame, sama bit nastranog, duboko bolesnog poretka koji je ovde uspostavljen, i zahvaljujući kojem su na površinu isplivali i likovi poput ove besramne estradne doktorke-ministarke Dare Nebubamare, sposobne i voljne da napiše ili bar potpiše bilo koju gadost o bilo čemu i o bilo kome čije ime ni po čemu nije dostojna ni da izgovori.

I tako stižemo do finalne dijagnoze DKT o Markoviću: „bez nacionalnog identiteta“. Bog dragi zna šta je u toj glavi uopšte „nacionalni identitet“, ali šta god da jeste, ostaje činjenica da je Goran Marković jedan od ljudi koji su naš savremeni nacionalni kulturni identitet oblikovali, jer su u taj identitet neodvojivo inkorporirani bezbrojni prizori i likovi iz njegovih filmova. Marković, sve i kad bi hteo, ne bi mogao da bude “bez nacionalnog identeteta“, jer on je sam taj identitet, zajedno sa svima drugima koji su ga oblikovali i svakog dana ga oblikuju, jer identitet nije mrtvi muzejski eksponat, nego živ organizam, koji postoji u živoj, nedovršenoj istoriji i kulturi.

A Dara Nebubamara može, u najboljem slučaju, da na tom identitetu uzgredno parazitira, neznatna na svaki mogući način. I nije to strašno, što je ona neznatna – ne možemo i ne moramo svi biti Gorani Markovići – nego je strašno što je mogla da pomisli da će ona, kao to što jeste i takva kakva jeste, arbitrirati o „nacionalnom identitetu“ i drugim svojstvima nekoga koga nije u stanju čak ni da dobro vidi, na ma koliko visoke štikle da se popne. A to je pomislila jer je i to sastavni deo specijalnog nevaspitanja kao suštinskog svojstva ovog režima: onog u kojem je normalno da barabe i probisveti dele packe i lekcije nesravnjivo vrednijima od sebe. Možda DKT nije morala da bude deo tog društva, ali tako je izabrala, a svaki čovek, naposletku, ima pravo na izbor svog identiteta.

(Autonomija, foto: Dragan Gojić)