Nije ovo nimalo prijatna spoznaja, ali se mora izreći: trenutno, očuvanje makar minimalne diversifikacije vlasti u Republici Srbiji zavisi od opstanka Pokrajinske vlade u Vojvodini, jedine iole bitne institucije izvršne vlasti koja nije pod kontrolom udruženja političkih skakavaca pod imenom Srpske napredne stranke. Iz ovoga proizilazi sledeći aksiom: ko radi na njenom opstanku, radi na stvari demokratije u Vojvodini i Srbiji (čak i ako su mu, lično i privatno, motivi mnogo prizemniji); ko, pak, radi na njenom rušenju i predaji Banovine skakavcima da je izjedu, radi na gašenju svakog svetla (čak i ako su mu motivi krajnje načelne naravi, u šta je, doduše, izuzetno teško poverovati anyway).
Da, stvari su doterale dotle da su tako jednostavne i crno-bele. Bilo bi bolje da nije tako, ali tako je. Nije zdrava društvena situacija u kojoj je to tako – ali to je i dalje tako. Razume se, iste sekunde kada se izrekne nešto ovakvo, kreću manje ili više lukave – da ne kažem podle – relativizacije i pokušaji kompromitovanja ovakvog uvida, ali tu se radi o ipak ne osobito suptilnom mehanizmu manipulacije: „Hajde da govorimo o milion drugorazrednih stvari ne bismo li njima nekako ubili ili barem razvodnili poentu.“ A poenta je da smo doterali dotle da je pitanje opstanka vojvođanske vlade izvan doticaja Vučića i ostalih Mirovića naprosto pitanje ne vladavine ove ili one stranke – privatno sam ravnodušan prema svakoj – nego izbora društvenog modela u kojem ćemo živeti.
I ovako smo skoro sasvim orbanizovani i putinizovani, ali sve dok u ovoj rečenici stoji ona reč „skoro“, možda imamo pravo da se nadamo – ne pasivno, nego radeći na tome – da će taj trend ipak morati da se obrne.
Iz ovoga proizilazi još jedan neveseo aksiom: glavno postignuće upravo (na mišiće) rekonstruisane Pokrajinske vlade je to što je uopšte opstala, i što će možda – kažem: možda, jer daleko od toga da će je sada ostaviti na miru – isterati svoj mandat do kraja. Neobično je to, i svakako krajnje nezdravo, da od neke vlade ne očekujete mnogo više od toga da naprosto postoji, ali to je stanje stvari: pali smo tako nisko, i ne vredi da se pravimo da je drugačije. Uostalom, ima toga u političkoj istoriji više nego što mislimo; kada je Barak Obama izabran za predsednika SAD, Slavoj Žižek je napisao da je Obamina misija već samim izborom u neku ruku izvršena, šta god on (ne) uradio kao predsednik: činjenica da je prvi crni predsednik upisuje ga pravo u istoriju. Ponekad kontekst u kojem deluju može baciti na neke ljude mnogo lepše svetlo nego što oni „objektivno“ zaslužuju. Ali, znate šta: ljudski se život sav odvija u kontekstu, a ne u hladnim, čistim, spekulativnim kategorijama, laboratorijski izolovanim od kontaminacijskog dejstva spoljne stvarnosti.
Ako nekome nisam bio dovoljno jasan, evo i prevoda na srpski za večite početnike: pitanje opstanka „Pajtićevog kabineta“ – isto kao i nekolikih nezavisnih društvenih i kulturnih institucija, medija, akademskih sloboda etc. – daleko nadrasta i Pajtića i Demokratsku stranku, i njihove saveznike i protivnike. Ponoviću da bi bilo bolje za sve da nije tako, ali to ne menja stanje stvari.
Tim aršinom valja meriti i ono što se oko te rekonstrukcije dešavalo. Bojan Pajtić još nije ni izbliza stabilizovao ni stanje u sopstvnoj stranci, gde ima jaku, prilično destruktivnu opoziciju, ponajpre od vodećih protagonista „đilasovštine“, toga apsurdnog perioda razgalamljene i licemerne nesuvislosti koji je pretio da Demokratsku stranku izbriše sa političke mape – a koja još nije ni približno neutralisana, i samo čeka prvu Pajtićevu ozbiljniju brljotinu. Dalje, koalicioni partneri pokazali su se beskrajno kaćipernim, uvredljivim i egoističnim (što ne umanjuje Pajtićevu verovatnu odgovornost za preteranu aroganciju, koju mu politički partneri zameraju odviše sistematično da tu ne bi bilo nečega), i u tom je smislu ovaj kabinet mogao da očekuje nož u leđa doslovno od bilo koga, u svakom trenutku. Na kraju je – ako je ovo kraj, što je možda preoptimistička pretpostaka – Liga socijaldemokrata Vojvodine između manje bitnog, mada možda trenutno im korisnog, i onog bitnog zbog čega su nekada davno (valjda se sećaju?) i ušli u politiku, izabrala ovo potonje. Šta god da su time “izgubili“, sačuvali su stranku i obraz. Kome je to malo, neka stane u red kod Vučića, Mirovića i tzv. Gorana Kneževića.
Političko preduzeće „Pastor i sin“ opredelilo se obrnuto, i to sada više ni za koga valjda nije iznenađenje, mada je teško navići se na to. Uostalom, upravo činjenica da se SVM sve više svodi na neku Orban-filijalu u Vojvodini pokazuje koliko je „orbanizacija“ jednog društva pogubna po demokratiju: dok je Mađarska bila u punoj meri demokratska i pluralistička, i SVM je bio sasvim drugačiji.
Na koncu, Tadićeva stranka, ono što sada insistira da ga zovemo SDS: posle dugog perioda cinculiranja, SDS je izašao iz priče na po Banovinu potencijalno ubitačan način, ali je taj izlazak ipak bio bez pravih posledica, jer je pri tom treskanju vratima za sobom Tadić praktično ostao bez pokrajinskih poslanika. Pažljivo sam slušao Tadića kod Danice Vučenić u iskrenoj nadi da će me prosvetliti i ubediti me da postoji nešto važno što mi je promaklo, a zbog čega zaista nije mogao da da zeleno svetlo za rekonstrukciju Vlade Vojvodine. Nije me prosvetlio, ostao sam u mraku. U redu, njegova stvar. Ali, pokrajinskim poslancima SDS – koji to više nisu – služi na čast što su izneverili tu vrstu „instrukcija“ (čak i ako bi njihovi lični motivi za to bili prizemniji, što zaista uopšte ne insinuiram), jer su time poslužili mnogo višem i dostojnijem cilju od po-svaku-cenu profilisanja jedne nove stranke, koja pokušava da nađe sebi mesto negde na nenastanjenoj visoravni „između loše vlasti i loše opozicije“. Uzgred, neće ga tamo naći, garantujem im.
I to je za sada to. Jedini bastion institucionalne opozicije grotesknoj autokratiji i zapanjujućoj nekompetenciji skakavaca preživeo je – do daljeg. I time „ostvario svoju misiju“. A sada neka zasuče rukave i pokuša da uradi mnogo, mnogo više od toga. Biće to najbolja moguća investicija u nevučićevsku Vojvodinu i postvučićevsku Srbiju, koje su moguće, ma koliko trenutno izgledaju nedostižne – otprilike, kao Mesec čoveku tamo negde u vreme Gagarina.
(Autonomija)