Južnobačka opština Temerin zbog povremenih međuetničkih sukoba tokom protekle decenije postala je svojevrstan lakmus papir stanja međuetničkih odnosa u celoj Vojvodini, opterećenoj posledicama krize i privrednom devastacijom, ali i promenama u demografskoj strukturi, prouzrokovanim ratovima tokom 90-ih. Odnosi srpskog stanovništva, pretežno izbeglica, i mađarske zajednice u Temerinu, u ovom slučaju većinske, bili su predmet istraživanja Centra za razvoj demokratije, čiji su rezultati predstavljeni na nedavno održanoj konferenciji Temerin – sadašnjost ili budućnost Vojvodine. Istraživanje su podržali Fond za otvoreno društvo i Skupština Vojvodine.

Talasi incidenata u Temerinu – fizički i verbalni napadi, pretnje, preteći grafiti, nacionalistički plakati, oskvrnuća spomenika i grobalja, uništavanje privatne svojine – jesu u suštini posledica osećaja nacionalne ugroženosti i većinskog i manjinskog stanovništva, navodi se u studiji. Miroslav Keveždi, jedan od autora istraživanja, napominje da je Temerin višeslojna priča u kojoj se sudaraju problemi izbeglica i starosedelaca mađarske populacije, u kojoj se prožimaju dve kulture, mađarska i srpska, sa mnogo različitih tačaka, ali i jednom zajedničkom a to je traumatizovana prošlost.

– U opštini sa oko 28 hiljada stanovnika danas imamo oko šest hiljada ljudi koji su pretrpeli traumu zbog izbegličkog iskustva, dok je lokalna mađarska zajednica, dotad apsolutno većinska, takvim demografskim promenama dovedena u situaciju koja u njoj izaziva osećaj ugroženosti zbog znatno smanjenih prava. Svi oni zajedno nalaze se u jednom prilično devastiranom okruženju, budući da je Vojvodina evidentno sve siromašnija, sa sve izraženijim posledicama ekonomske krize. U takvoj situaciji, a u nedostatku pravog sistema vrednosti, uvek postoji opasnost da se za tešku situaciju okrivi druga strana. Problem je kad takva konflinktna situacija eskalira – navodi Keveždi.

I kod naseljavanja izbeglica, kao i u najnovijem slučaju readmisije Roma, a i u ranijim talasima kolonizacije Vojvodine, gotovo da nije bilo nekog jasnog plana, niti su nastali problemi na pravi način tematizovani u društvu. U javnosti se jako malo zna koja je politika države u ovakvim prosecima naseljavanja, i sve je to jedna nepoznanica, pa čak na neki način i tabu tema. Temerin je postao svojevrsni toponim na ovoj mapi prožimanja različitih etničkih i kulturnih entiteta i samim tim što je na granici tog susretanja.

– Zbog nastale polarizacije i podela zajednice po nacionalnom ključu, u Temerinu je došlo do kristalizacije tog problema. Da bi se krenulo sa njegovim rešavanjem, moramo promeniti diskurs u javnosti, smanjiti nacionalističke tenzije, pristupiti tome objektivnije i o svim problemima govoriti javno, ali na konstruktivan način, i bez politizacije. A mi u stvari još uvek imamo borbu za političke pozicije, umesto da se te političke pozicije koriste za rešavanje problema – kaže Keveždi.

Iako svako društveno nasilje ima neki vrednosni obrazac u nacionalizmu, šovinizmu ili nekoj fašističkoj ideologiji, ne smemo lako donositi zaključke ukoliko ne uzmemo u obzir sve činjenice. U ovakvim slučajevima se mora raditi na promeni vrednosnog sistema i razbijanju predrasuda, napominje i donedavni predsednik Skupštine Vojvodine Šandor Egereši.

– Posebno zabrinjava da se rasizam i zagovaranje etničke netrpeljivosti ne kvalifikuju kao zločin mržnje i krivično delo, već se prikazuju kao incidenti i prekršaji u narušavanju javnog reda i mira. Takav odnos društva stvara strah i osećaj bespomoćnosti, sa kojim rastu mlade generacije. Zastrašujući su rezultati istraživanja Srbija bez nasilja koji kažu da je oko 80 odsto učenika srednjih i osnovnih škola prisustvovalo tučama, a da čak 77 odsto njih ne sme da prijavi nasilje zbog straha od osvete. To je posledica i već uspostavljene etničke distance, a većina u tom istraživanju navodi da im smeta kad čuju da deca govore drugim jezikom… Ako vlast nema šta da kaže manjinama, onda se ona ograđuje od njih i ostavlja ih same sa njihovim problemima – napominje Egereši.

Dr Vladimir Ilić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, takođe autor pomenute studije, podseća da međunacionalne tenzije i netrpeljivost osim u teškoj ekonomskoj situaciji svoje uzroke imaju i u takozvanom ustavnom nacionalizmu.

– Kad je reč o sistemskim merama koje je država primenila u sferi manjinskih prava, treba pomenuti pozitivne pomake kao što su Zakon o nacionalnim manjinama iz 2002. i Zakon o nacionalnim savetima iz 2009, te niz pozitivnih odluka Skupštine Vojvodine. Na drugoj strani, međutim, stoje redukcija sistema školstva na manjinskim jezicima, napuštanje učenja jezika društvene sredine, kao i velike slabosti u načinu učenja državnog jezika. Ipak, poseban problem je sadašnji Ustav. U kontekstu događanja u Temerinu, treba podsetiti da Ustav, iako garantuje široka opšta ljudska i specifična manjinska prava, državu uređuje na način državnog nacionalizma, podvajajući pripadnike državnog naroda i one koji to nisu. To je stalni izvor generisanja nejednakosti i netolerancije. Robert Hajden definiše pojam državnog, ustavnog nacionalizma kao ustavno i zakonsko uređenje koje povlašćuje pripadnike jednog etnički definisanog naroda u odnosu na druge koji žive u toj državi. Na taj način, ustavni nacionalizam institucionalizuje podelu na one koji su iz suverenog, etnički definisanog naroda, i na one koji to nisu. Ovi potonji mogu imati državljanstvo, ali ne mogu da teže ravnopravnosti. Otuda ustavni nacionalizam institucionalizuje diskriminaciju i sistem negativne akcije protiv manjina, koje se definišu kao nešto što je izvan ili na rubu političkog korpusa. Dugoročne posledice ovog sistema su još podmuklije. Budući da vlada većine zasniva svoju političku privlačnost na tvrdnji da je ona najodlučniji branilac nacionalnog interesa, svaki otpor vladi može biti žigosan i kao otpor prema većinskom narodu i njegovim interesa – kaže dr Ilić.

On napominje da su korupcija i partitokratija omogućene upravo takvim ustavnim rešenjima, zbog čega ne postoji garancija prava nacionalnih manjina, nego se one u većoj ili manjoj meri trpe.

– Koren sveprisutne korupcije je u dugotrajnom nepoštovanju člana 115. Ustava. Mi smo osam godina imali predsednika Srbije koji je protivno ovoj odredbi bio predsednik građanima ove zemlje, a dvostruki predsednik članovima jedne stranke, i tajkunskim krugovima koji su podržavali tu stranku, a koja je faktički obavila izbor tužilaca i sudija prema svojim partijskim kriterijumima. Razumljivo što ovako zastrašene sudije i tužioci procesuiraju temerinske incidente tako kako ih procesuiraju. Policija u principu dobro radi svoj posao, ali je pravi problem u sudijama i tužiocima – navodi dr Ilić, ocenjujući da se Vojvodina kakva je danas – privredno devastirana, kulturno izmenjena, socijalno pauperizovana – od drugih delova Srbije izdvaja još sama mnogo boljim sistemom zaštite manjina.

Dr Duško Radosavljević, profesor Fakulteta za pravne i poslovne studije u Novom Sadu, primećuje da mi nemamo jasno definisanu državnu politiku ni u jednoj oblasti, pa ne možemo onda očekivati ni politiku u oblasti međuetničkih odnosa, gde treba mnogo „finih podešavanja“ da bi stvari funkcionisale.

– Da li se neko seća da je pre 1990. poslednji predsednik Vojvodine, u ono vreme federalne jedinice SFR Jugoslavije, bio Mađar? Da li je poznato da je Vojvodina od 1945. do 1990. imala više nesrba predsednika vlade i skupštine nego Srba, a da 22 godine kasnije smatramo vrhuncem uspeha to što je dosadašnji predsednik skupštine, i to čak četiri godine, bio Mađar? Ovi podaci govore da smo mi praktično rutinizirali nacionalizam. Pritom, da li neko uopšte može da kaže da smo do 1990. imali neki uređeni sistem, na primer tzv. sistem nacionalnih ključeva, a da ne bude odmah etiketiran kao „komunjara“, „jugonostalgičar“, ili još gore, „izdajnik“ – navodi Radosavljević.

Ilustrujući odnos javnosti prema manjinskim jezicima, koji su nekada u Vojvodini izučavani u školama kao jezik društvene sredine, dr Radosavljević navodi primer nedavnog uvođenja bilingvalnih škola u Srbiji, koje su svi pozdravili – ali ne, recimo, mađarsko-srpske, ili slovačko-srpske, već japansko i kinesko-srpske.

– Republika Srbija ne poznaje nacionalno pitanje, ali Vojvodina ga trpi, preko razbijenih glava. Tu i nacionalni saveti imaju svoj deo odgovornosti, jer ništa nisu uradili na tome osim što su stvorili jednu vrstu nacionalne birokratije, sa malim nadležnostima, a pritom ni to ne bi ostvarili da pojedini među njima nisu išli naruku nacionalistima iz većinskog naroda. Mi smo praktično preko nacionalnih saveta nacionalno, manjinsko pitanje sveli na folklorno pitanje – ocenjuje dr Radosavljević.

A da je to tako pokazuje i odnos zvanične politike prema najvećoj manjinskoj stranci, Savezu vojvođanskih Mađara, od kojeg se očekuje podrška novoj vladi, ali ne i da učestvuje u njoj. Budući da se poslednjih dvanaest godina pokazalo da Republika Srbija ne zna da rešava nacionalno pitanje, mora sve da se postavi na druge osnove.

– Nas čekaju mnoge ozbiljne priče o državi, jer je ona po definiciji jedna nedovršena država u svim segmentima. Potrebna je ozbiljna rekonstrukcija političkog sistema sa decentralizacijom, regionalizacijom, novim uređenjem oblasti ljudskih prava… Iskreno sam zaplašen za sudbinu AP Vojvodine, jer sve manje se poznajemo, sve manje izučavamo jezik onih koji žive pored nas, i sve više postajemo bitni samo sebi – zaključuje dr Radosavljević.

Dr Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, smatra da se rešenje tzv. temerinskog sindroma može tražiti u angažovanju intelektualne i političke elite u većinskom i manjinskom korpusu, na opštem ali i lokalnom nivou, kao i učešće u tome obe crkve, koje su u ovom slučaju imale konstruktivnu i pomiriteljsku ulogu.

– Nasilje je posledica osećaja ugroženosti, a tamo gde se ljudi osećaju ugroženima, raste sklonost ka desnom ekstremizmu. U ovoj situaciji važno je da shvatimo značaj republikanskog ideala, jer ako je republika javna stvar, onda je ona jednako mađarska koliko i srpska. Tada se ne bi javljali odgovori kao u ovom istraživanju: Pa, ako im je loše, šta će ovde, neka idu! Taj način razmišljanja je poguban. Mi moramo zato raditi na smanjivanju osećaja ugroženosti svih tamo. Mislim da je ohrabrujuće što se i Pravoslavna i Katolička crkva ponašaju odgovorno i hlade nacionalne strasti, jer su u prošlosti crkve umela da igraju vrlo negativnu ulogu u takvim sukobima. Zbog toga bi političke stranke zajedno sa crkvama mogle da naprave front i zajedničku politiku u rešavanju temerinskog problema, jer je svima nama stalo da u čitavoj Vojvodini stanje međuetničkih odnosa bude relativno harmonično. Sukoba će uvek biti, ali ključna stvar je da se ovaj osećaj etničke ugroženosti, koji je prisutan kod obe zajednice u Temerinu, svede na znatno niži nivo. Ako on ostane ovako visok, to je veoma eksplozivna stvar. Posebno je opasna veza između srpskih desnih ekstremista u Temerinu sa onima iz Veternika i Futoga. Jer, danas u Temerinu imate manje od petine proteranih prekodrinskih Srba i kod njih je potencijal da se osete ugroženima znatno veći. Zato je veoma važno raditi na integraciji, i to sa ukupnom temerinskom populacijom – kaže dr Bakić.

I dr Vladimir Ilić kaže da se mora tražiti rešenje upravo na tom terenu.

– Naučna teorija nas uči da između pripadnika različitih etničkih grupa uvek postoji društvena utakmica oko resursa, što je na neki način normalno, ali ta utakmica poprima oblike sukoba i incidenata samo ako se doživljava kao nelegitimna i ako se te grupe osećaju ugroženima. Nezavisno da li su realno ili nisu ugrožene. Ovo velikim delom važi i za Temerin, i na tom terenu treba reagovati – Hic Rhodos, hic salta – navodi profesor Ilić.

To nas svakako vraća na pitanje ingerencija Vojvodine, njen opseg delovanja i njene nadležnosti.

– Mi smo ipak ovde na licu mesta, i trebalo bi da imamo mogućnosti da delujemo promptno. Ne smemo dozvoliti da živimo paralelne živote. Poverenje, solidarnost, podrška i razumevanje neophodni su da bi Vojvodina opstala. Pozivam sve da ojačamo institucije, a pre svega da ojačamo sistem odgovornosti, humanosti i solidarnosti – poručio je Šandor Egereši. U tom smislu, on je podsetio na ohrabrujući podatak iz istraživanja, sprovedenog u oko stotinak vojvođanskih škola o međunacionalnim vezama, koji govori da mladi Srbi imaju veoma veliki broj prijateljskih veza sa Mađarima, i da mađarska deca takođe imaju brojne prijatelje među srpskom, a da više od 90 odsto dece dolaze iz porodica koje se druže i posećuju sa drugim pripadnicima nacionalnih zajednica.

Šta menjati?

Na pitanje o stanju međunacionalnih odnosa u Temerinu, ispitanici mađarske nacionalnosti odgovorili su u 52 odsto slučajeva da su odnosi ugroženi, teški i napeti, a 30 odsto da su oni dobri. Ispitanici srpske nacionalnosti su u 39 odsto slučajeva odgovorili da su odnosi teški i loši, a 41 odsto da su dobri. Na pitanje u čemu se vidi nacionalna diskriminacija, 36 odsto Mađara i 35 odsto Srba je odgovorilo da je nema. U ostalim odgovorima, međutim, moglo se čuti i da je „ceo Temerin prekrečen u mađarske boje“, „kad uđeš u prodavnicu, prvo ti se obrate na mađarskom, a zna se ko je Srbin a ko Mađar“, „da Srbi imaju prednost pri zapošljavanju“, „da Mađari nemaju prava koja su imali za vreme Tita“, „da policija više kažnjava Mađare“…
Na pitanje „Šta bi biste voleli da pripadnici druge nacije promene u svom ponašanju da biste se osećali prijatnije“, 14 odsto Mađara i 19 odsto Srba je reklo da ništa ne treba menjati, i da su oni zadovoljni svojim komšijama druge nacionalnosti. Ostali su davali odgovore tipa da Mađari ne pričaju na mađarskom (10 odsto), da nauče srpski (osam odsto), da se prilagode Srbiji i ne misle da su u svojoj državi (14 odsto), da se Mađari vrate u Mađarsku, da nauče i drugi jezik pored srpskog…

Nacionalizam u Srbiji „normalizovan“

Stanovnici Temerina za međuetničke sukobe, koji se u tom mestu kontinuirano događaju od 2003, najodgovornijima smatraju omladinu, ekstremističke grupe i navijače, odnosno huligane, a kao uzrok spominju zloupotrebu alkohola i narkotika, a retko pominju nacionalizam, pokazalo je istraživanje koje je u aprilu sproveo Centar za razvoj civilnog društva. To je još jedan dokaz da je nacionalizam u Srbiji „normalizovan“, navode istraživači, i u tom kontekstu pominju postojanje manjih grupa neonacista, i atmosferu neskrivenog nacionalizma kod većine temerinskih Srba. U gradu je fašistička organizacija Obraz veoma uticajna, dok se s druge strane mogu videti fotografije lokalnih mađarskih mladića u uniformama fašističkih njilaša.
Jedan od simptoma stanja u ovoj opštini može biti i podatak da oko šest odsto ispitanih Srba zamera Mađarima što se uopšte služe maternjim jezikom na javnim mestima, a devet odsto Mađara smatra da su Srbi u Temerinu privilegovani. Takođe, 23 odsto Mađara i 16 odsto Srba smatraju da postoji etnička diskriminacija u tom naselju.
Predsednik opštine Temerin, Andraš Gustonj navodi da je trenutno stanje u Temerinu stabilno, i da se ne može govoriti o većem stepenu međuetničkih sukoba nego u drugim sredinama. „Mi od početka godine nismo imali incidenata, a naročito ne na međunacionalnoj osnovi i meni iskreno smeta što se Temerin ponovo pojavljuje na ovakav način u javnosti“, kaže Gustonj.

Rasvetliti sve nejasnoće iz prošlosti

Povodom činjenice da se u istraživanju pominje i uticaj mađarske ekstremističke organizacije 64 županije, ambasador Mađarske u Beogradu, Oskar Nikovic navodi da u mađarskoj zvaničnoj politici nema nikakve podrške za snage koje nastupaju u ime 64 županije.
– Smatram da je velika i odgovornost medija u ovakvim slučajevima. Štampa je sklona tome da određene pojave preuveliča, kao što je recimo bilo kad je u Mađarskoj desničarska opcija došla na vlast – tada je zapadna štampa počela da iznosi teze o mađarskoj profašističkoj orijentaciji. To je slučaj i sa pominjanjem Trijanona, bez objektivnog i naučnog pristupa tome, čime se stvara opasna slika u javnosti. Mada se u Mađarskoj mnogo govori o psihološkim posledicama tog događaja (Trijanonskog sporazuma), mađarska politika postojeće granice priznaje za konačne, a njen cilj je samo da se na pravi način razmotre posledice tih događaja – kaže Nikovic.
U duhu ideja mađarskog i srpskog suživota radi i zajednička komisija koju su osnovale akademija nauka dve države, a njen cilj je da rasvetli sve nejasnoće iz prošlosti, kako bi se izbegle opasnosti nedovoljnog poznavanje istorije i njenog pogrešnog tumačenja, napomenuo je ambasador.

Vesela Laloš (Danas)