Pogled kroz tavanice

Iskustvo gledanja u tavanice ne može da se krivotvori. Tu činjenicu sam shvatila kada sam čitala Zuzanu Brabcovu. Pojedine scene su mi bile urnebesno smešne samo iz razloga što su bile tragikomični apsurd izmenjene svesti: u trenutku kada se čovek nalazi u potpuno vanrednoj situaciji, njegova svest se organizuje oko nekog potpuno običnog, banalnog zadatka koji joj je tada savršeno logičan. Paralogika koju ona opisuje u sceni kada je odvode na psihijatriju, dok nju muči to što je odvode „nekompletnu“ – izgubila je roze papuču – naterala mi je suze na oči od smeha.

Bila je relativno topla noć, sad se ne sećam ni koje godine, ni kog meseca, kad su me spapčili u kola i odneli na „ono“ odeljenje od kog se svi stide. Činilo mi se da bi ljudima bilo lakše da leže u zgradi pored, gde su komore hladne, a oni naslagani kao polutke. Nekima je lakše jer je to taj mir kome streme i to mogu da poštujem, dok one koji se stide sopstvene nemoći i koji bi radije bili mrtvi na patologiji nego na „onom“ odeljenju, to mi se čini kao jedan od gorućih problema u svakodnevnom funkcionisanju sa ljudima.

Dobila sam mesto u velikoj sobi, sa desne strane od vrata. Svetlost je lepo obasjavala sobu pa sam mogla da vidim ko su mi „cimerke“. Svakako je bolja pozicija nego da si naspram otvorenih vrata gde ti bije svetlost u oči. Uključili su mi infuziju. Opustila sam se jer sam znala da ću, kako je doktor rekao, već sutra možda otići nazad u svoju sobu u kojoj sam pokušavala, a to je sad već permanentno, da napravim sebi mir i biblioteku.

Moja majka je uvek imala želju da mi ugodi u nebitnim stvarima. Vremenom sam razumela, donekle i prihvatila, da će ona pre funkcionalnosti staviti estetiku, pre plaćenih računa kupiti šator na akciji, pre registracije kola platiti nove navlake u dezenu jagodica za sva sedišta. Tako je moja mama tražila način da mi, u tom smutljivom trenutku života, priredi nešto što bi me oraspoložilo iako nije uvek umela da oceni šta je to. Odlučila se da ode za Beograd, do jedne pevačice, uzme autogram i smisli još nešto usput.

„Tara, neko vas zove. Ne bih smela da Vam dam telefon, ali je Vaša mama zamolila za ovaj poziv“, rekla mi je medicinska sestra pružajući mi telefon.

„Halo?“

Razgovor je tekao nekako čudno. Zapravo, ja nisam želela taj razgovor. Nisam nikad žudela za kontaktom sa nekim slavnim.

Kada sam razgovor završila, sestra mi je uzela telefon.

„Pozvala me je Olivera Katarina. Imaće uskoro koncert i želi mi brz oporavak kako bih prisustvovala istom.“

Pozvali su moju majku da popričaju sa njom. Moja dijagnoza anksioznosti nije odgovarala deluziji kojoj su svedočili. Nakon uveravanja da nisam imala psihotičnu epizodu, doktorica je predložila da me otpusti jer će mi biti najbolje u mom krevetu. Nije pogrešila. Uskoro ćemo ona i ja obeležavati dvadeset godina od kada mi je spasila život.

Mit o progonjenoj Srpkinji

Osim što sam završavala gimnaziju, uspešno sam položila vožnju. B. je rezervisao karte za koncert u Sava Centru samo nekoliko dana nakon što sam dobila dozvolu. On je dobio temperaturu, opet zbog nekog stresa, tako da plan da na koncert Oki Koki idemo njegovim stojadinom (novim) nije bio moguć. Uživali smo i pevali. Nakon tog koncerta sam dobila od babe poklon: prvu ploču iz 1966. na kojoj je urezana „Šošana“ i drugu iz 1967. na kojoj se nalazi „Svu noć je padao sneg“. Obe pesme su hebrejske. Nešto kasnije sam dobila i gramofon.

Nakon koncerta sam uzela da pročitam njenu knjigu, „Aristokratsko stopalo“, u kojoj mi je, na prvoj stranici, napisala posvetu. Posvetu je napisala i na uramljenom, čuvenom posteru koji je „preplavio Japan“ 1973. godine, na kojem su pesme オリベラ・カタリーナ – 恋は Wakamono ha kaeranakatta/Koi ha. Poster sam dobila na poklon od mame kada sam izlazila sa „onog“ odeljenja. Nikad ga nisam okačila na zid. Izazivao mi je nelagodu. Radije sam uvek držala slike članova porodice nego nekog slavnog.

Usledili su njeni koncerti u SNP-u, Domu sindikata… Svakog narednog puta sam želela da joj kažem – „Stani! Ne radi to sebi, a ni nama!”

Bilo mi je sve teže da pustim njene pesme i uživam u njima. U glavi se vrzmalo da je pružila podršku Vučiću. Pre toga Miloševiću, 1988. godine u Novom Sadu. Na mitingu 2013. godine u Nišu pojavila se kao podrška SNS-u. Nije mi bilo čudno, s obzirom na vrednosti koje dele – velikosrpski nacionalizam i sitnosopstvenički interes.

Poslednji koncert održala je 2018. godine. B. je kupio karte za prvi red – „Hajde, šta sad sereš, šta moraš svugde politiku da mešaš, idemo da đipamo uz Verku, Rino, Ža-ža!“. Đipali smo samo uz kraljicu Izvorinku Milošević, koja joj je bila gošća. Olivera više nije mogla da peva ni da to približno bude na nivou koji je očekivan od nje. Koncert je prekidala dozivanjem: „Maaaaane sine, doooođi! Maaaane, hajde sine, popni se! Mane, zlato mamino…“

Mane, slikar, pojavio se na vratima sa naše leve strane – toliko blizu da smo skoro mogli da osetimo dah alkohola. Raspojasan i očito postiđen jer se, naočigled nekoliko stotina ljudi, odvija javna ekspozicija privatne drame, mahao je i nestao. Kao učesnica ove porodične triangulacije, skoro sam bila na ivici da odem za njim i ponudim mu razgovor o destruktivnom roditeljstvu. Suzdržala sam se da ni ne komentarišem dok smo u publici. Jedva sam čekala da se završi predstava koja nije trebala da se desi.

Paradoks je u tome da je njen sin, Mane Šakić, jedno vreme živeo i u tom mrskom SAD-u, na Zapadu koji je toliko naneo zla na ovim prostorima. Zato mi nije čudno da se od nje oprostio predsednik koji svakodnevno napada EU, dok mu ćerka živi u Berlinu.

I da se ne shvatimo pogrešno – da oni rade neku subverzivnu stvar da nestane ova nepravda na svetu,, ni po jada!

Zanimljivo je da je Mane Šakić 2022. godine imao izložbu „Povratak Beogradu“, realizovanu uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Fondacije Saša Marčeta. Fondacija je, između ostalog, nastala iz poslovnog sveta klađenja i kockanja, jedne od zavisnosti koja dostiže nivoe epidemije na Balkanu, posebno u Srbiji, sa posledicama po mlade živote i porodice. U istoj priči se mogu naći umetnost, nacionalni mit, politička moć, privatni kapital i svet koji se javno predstavlja kao potpuno različit od svega toga.

Godinama nakon koncerta nisam mogla da slušam njenu muziku uopšte. Čak ni baš omiljene pesme, među kojima je sigurno „Ej, vi, magle, guste magle“.

Prema njenoj priči, pesma je bila poznata u vojvođanskoj monaškoj i seoskoj sredini pre nego što ju je Olivera Katarina zvanično prvi put snimila 1974. na albumu „Alaj mi je večeras po volji“. Aranžman je sama Olivera uradila.

Olivera je na jednom koncertu u SNP-u pričala da su joj monahinje iz vojvođanskog manastira Kovilj darovale pesmu „Ej, vi, magle“.

Odustala sam od toga da pravim recke svaki put kad se nacionalisti nađu u kontradikciji između „Proslavila me je stara, crkvena, narodna pesma snimljena 1974. godine za državni RPG RTS“ i „komunisti hteli da zatru sve srpsko, nisi smeo …“

Olivera je izvela „Ej, vi, magle“ u filmu „Čarlston za Ognjenku“. Nije mi se dopao film jer istovremeno kritikuje patrijarhat, ali ne uspeva da izađe iz njega. Olivera je u filmu glumila Veliku boginju. Za razliku od ovog filma, „Skupljače perja“ mogu da gledam iznova kao da ih gledam prvi put.

Blistavi i strašni – kosmopolitizam

Belog Boru u „Skupljačima perja“ igrao je Bekim Fehmiu, veliki jugoslovenski i svetski glumac, čiju će smrt deo medija pretvoriti u još jedan tabloidni prizor, prepričavajući detalje njegovog poslednjeg čina umesto života koji je tom činu prethodio.

U jednoj od najpoznatijih scena filma, dok Olivera Katarina kao Lenče peva „Đelem, đelem“, Beli Bora, ponesen kafanskim dertom, golim rukama lomi čaše. Krv na njegovim dlanovima simbol je samodestrukcije, ponosa i neukrotive slobode. Dvoje umetnika, dvoje potpuno različitih univerzuma, na platnu deluju toliko skladno. „Skupljači perja“ će biti nominovani za Oskara za najbolji flm na stranom jeziku, a scena u kojoj se susreću glas Olivere Katarine i telo Bekima Fehmijua jedna je od najmoćnijih scena zabeleženih u jugoslovenskoj kinematografiji.

Danas, kada znam kako su oboje završili svoje živote i šta su kasnije govorili, radili i birali, tu scenu više ne mogu da gledam na isti način. Bekim Fehmiu, Albanac odrastao u Prizrenu i školovan u Beogradu, bio je kosmopolita koji je duboko patio zbog raspada Jugoslavije i bujanja međunacionalne mržnje.

Iako mnogi povezuju ime mog oca sa tim da je moj deda Albanac sa Kosova, zapravo to nema nikakve veze sa nacionalnim – da ima, moj otac bi govorio albanski, kao i ja. Po rođenju, 1967. godine, kada se u bioskopima zavrteo film „Skupljači perja“, moja baba je dala mogućnost svojoj kumi da imenuje novorođenče. Zanesena privlačnim izgledom Bekima Fehmijua, kuma je uradila nešto što mnogi čine – mom ocu je nadenula ime po poznatoj ličnosti koja ju je očarala.

Godine 1987. Bekim Fehmiu je napustio scenu tokom predstave „Gospođa Kolontajn“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u znak protesta zbog rastuće antialbanske propagande i širenja mržnje. Nakon toga se povukao iz glume i javnog života na prostoru bivše Jugoslavije.

Odbijao je uloge, intervjue i javna pojavljivanja. Nije želeo da učestvuje u svetu koji se ruši. Za njega se svet rušio dok se za druge svet dizao iz krvi bratoubilačkog rata. Olivera se u Novom Sadu popela na binu da podrži sve ono zbog čega je Bekim sišao sa pozornice.

Povremeno pogledam njegovo izvođenje pesme „Čovek peva posle rata“ Dušana Vasiljeva. Jedna od knjiga koja se našla na vrhu moje liste preporuka za čitanje je „Blistavo i strašno“, 1 i 2.

Olivera Katarina, umetnica čiji je glas putovao svetom, koja je pevala na različitim jezicima, pripadala je kulturi koja je prelazila granice i čiji je umetnički život nastao upravo u tom širokom, jugoslovenskom kulturnom prostoru, baš kao i umetnost Bekima Fehmijua. Za razliku od njega, koji je svoj kosmopolitizam živeo, koleginica sa scene će kasnije govoriti o otimanju svete srpske zemlje, stradanju naroda i antisrpskom sentimentu koji je, prema njenim rečima, bio utkan u politiku, kulturnu scenu i njenu svakodnevicu u Jugoslaviji.

U poslednjim godinama života, Olivera Katarina je bila zarobljena u sopstvenom mitu, u bolnoj potrebi da od sveta iznudi priznanje koje je nekada dolazilo samo od sebe. U tom raskoraku između nekadašnje veličine i sadašnje potrebe za potvrdom događale su se i scene koje su delovale gotovo nestvarno i pre svega – ponižavajuće.

Da li ću i kako ću odvojiti lik i delo, odnosno njenu muziku i vrednosti koje ona ističe kroz svoj kasniji rad? Mrštila sam se na nacionalizam koji je dominirao u knjizi. Na trenutke sam se osećala kao da sam opet na „onom odeljenju“ – paranoja, u kojoj publika uživa zbog toga što to doživljava kao ogoljavanje istine, razrešenje misterija, isplivavanje dugo čuvanih tajni – ono što zovemo teorija zavere, za domaću publiku idealni format su emisije Milomira Marića. Pogledala sam emisije u kojima je gostovala: za mene je to bilo neukusno. Osećala sam nelagodu kada bi pričala o tome ko je padao na kolena ispred nje. Još nelagodnije sam se osećala kada je pričala o tome kako su je mrzeli jer je Srpkinja.

Život je provela u samom srcu jugoslovenske kulturne elite, a bila je udata za Miladina Šakića, partijskog funkcionera koji je bio potpredsednik Skupštine Beograda u dva mandata, direktor Beogradskog sajma, ustavni sudija i predsednik Skupštine Crvene zvezde. Živeli su na Vračaru, u stanu koji predstavlja deo privilegovanog života tadašnje političke elite, dok je istovremeno gradila sopstveni mit o umetnici koju je komunistički režim progonio i kojoj je upravo taj sistem onemogućio da ostvari karijeru kakvu je zaslužila, o tome zašto je zaboravljena: o progonu, neprijateljima, nepravdi, antisrpskom sentimentu, i kako joj društvo nije priznalo ono što joj pripada. Posle njene smrti, mediji sada tu istu priču preuzimaju i vraćaju joj je kao konačnu biografsku istinu: od najveće jugoslovenske dive do žene koja je umrla sama, u iznajmljenom stanu i bez novca.

S obzirom na to da svakog leta pišemo preporuke za čitanje, i ovog leta preporučujem „Blistavo i strašno“ Bekima Fehmiua. A Oliverinu autobiografiju nemojte uzimati u ruke ukoliko niste spremni da posle bijete bitku sa sobom kako da razdvojite muziku od oportunizma.

Gledanjem u tavanicu ne vidimo ono što je izvan našeg pogleda, nego samo ono što nam je iznad glave. Možda je upravo to i priča o autobiografijama: svako od nas bira kroz koju će tavanicu gledati, šta će iz tog uskog vidika videti i kako će od onoga što je video napraviti priču i, pre svega, kako će živeti zemaljski život. Roman “Blistavo i strašno” neka pomogne da se tavanice prošire čitaocima.

(Autonomija, foto: screenshot)