Stvar me je baš lično pogodila: po obaveštenju Marka Torlakovića, u Kragujevcu, u Knjaževsko-srpskom teatru i na još jednoj lokaciji na otvorenom, uveče 16. maja odigravale su se objava Memoranduma i predstava Mati kruševačkog pozorišta – predstave koju je, na osnovu moje drame Kosovski mit, Marko režirao. Memorandum potvrđuje, moja drama dekonstruiše, predstava problematizuje i mit i doživljaj rata 1999. U pozorištu je, ako ništa drugo, bilo mnogo više ljudi nego na predavanju Mila Lompara. To nije nimalo utešno, jer nije reč o dva međusobno suprotstavljena tumačenja, već o raspadanju na mnoge lude i opasne fragmente. Nije sasvim jasno ko je autor, ko vlasnik, a ko sledbenik teksta – bednog, patetičnog, mutnog pokušaja pletenija sloves o Kosovu koje ne damo. Da li će pomoći poznom cvetanju Mila Lompara – baš me briga; da li označava kraj uzbudljivog, jedinstvenog, kreativnog, pametnog pokreta koji je mogao promeniti društvo – da, i ubija me, naročito ako studenti ne odgovore na to.

Nahod Memorandoje (ne zna se čiji je, ali prepoznaje se kao naš) znak je jedne toliko glupe vlasti da nije čak ni njega prepoznala i odmah ga usvojila. Zato su se svi oko njega sudbinski osramotili. Sve se sudarilo sa sobom, i veza Novi Sad-Novi Pazar, i ponude pored puta, i uplakane starice, i starci koji ustaju da zaigraju, i reduše, i portabl ikone, i krst na rame pa šalaj do Strazbura, i konji ispred povorke, i psi pored povorke, i sve što je bilo em duhovito em trpeljivo. A na stolu, neke novine od juna (’68).

Nahod Memorandoje se od svog mnogo starijeg rođaka razlikuje po tome što su se onog prvog svi odricali – setite se, starci – „izneli su ga, ukrali su ga, nezakonito objavili“ iz SANU, gde je nevin počivao. Ovaj je odmah postao svačiji i ničiji, vuče ga svako kako mu padne na pamet. Šteta je ogromna, čak i ako ga se neki odreknu. I ostaje ono najgore: deo velike pokretne svečanosti izvesno su četničići, neki i mnogi koji ne znaju, ne čitaju, ne proveravaju, koji su loši đaci i još gori ćaci, koji su nepovratno umazani Elitom… oni ne slute kako je raznositi gajbe sa pivom neočetničkim vojvodama, kako je bilo Belim orlovima uređivati logistiku u hotelu za silovanje i ubijanje u Višegradu, kako se raslo među beretkama i dizelašima, ne razumeju psihičke teškoće te generacije. Četničići su još u žutom paperju i u narodnim nošnjama, a opasnost od njih nije manja od opasnosti onih sa PTS.

Očekivanje je otišlo da dođe, nada je isparila, ostaje samo beleženje. Pokret je klecnuo na sva tri kolena: prilepio se uz nacionalizam i pozvao diktatora da njime obriše sve krvave mrlje, od policijskih podruma do skupih restorana. Drugo, ključno je zanemario borbu protiv neoliberalizma, što se od prve krivine već zaletelo u „domaćina“ i druge opscene viceve koji uključuju porodicu, tradiciju i femicid. I na kraju, nije dobro zalepio crkvu za oltar.

Tu se zaustavljam. Svaka čast onome ko bi još hteo da spasava četničiće.

(Peščanik, foto: Twitter)