Suživot i saradnja običnih ljudi, pripadnika različitih etničkih zajednica, na Kosovu, ili sa građanima Srbije, nepoželjni su, a brojni su primeri i da čak mogu da budu povod za ugrožavanje bezbednosti i života onih koji bi da žive mimo ustaljenih politički uspostavljenih koordinata mržnje.

Sve što se kosi sa narativom političara koji fingiraju proces pregovora ili kriminalnih grupa koje se ne bave etničkim poreklom samo svojih „poslovnih partnera“ sve dok posao ide uhodanom linijom, tumači se kao opasnost ili izdaja.  

Brojni su primeri ljudi koji su plaćali visoku cenu svoje odluke da gotovo tri decenije nakon oružanog sukoba krenu da grade suživot. Najekstremniji primer svakako je tragičan kraj političara Olivera Ivanovića, ali ništa manje opasno nije bilo i za one kojima je, na primer, neposredno nakon preregistracije vozila na kosovske tablice automobile progutao plamen, iako je nakon befela „jedinog autoriteta“ u Republici Srbiji, ta aktivnost postala dozvoljena i opšteprihvaćena.

Velike pritiske trpeli su i oni koji su radili u kosovskim institucijama, da ih napuste i tako ostanu bez primanja, dok političari koji su ih na to primorali sede u Skupštini Kosova. Primera je beskraj.

Pozitivne priče rizične za objavljivanje

BIRN Srbija objavio je početkom maja izveštaj pod nazivom “NOVINARSKA PERSPEKTIVA ODNOSA IZMEĐU SRBIJE I KOSOVA”, koji je proistekao iz razgovora u fokus grupama organizovanim sa novinarima sa Kosova i iz Srbije, a koji su tom prilikom upozorili na krizu slobode medija koju karakterišu politički pritisci, ali i  finansijska nestabilnost, te pogoršanje bezbednosnih uslova. 

Između ostalog, ocenjeno je da su pozitivne priče o međunacionalnoj saradnji retke jer se često smatraju rizičnim za objavljivanje.

„Novinari sa obe strane potvrđuju da su rasprostranjeni pristrasni narativi, posebno u medijima bliskim vlasti. Ograničena mobilnost, nedostatak prekograničnih dopisnika i minimalna saradnja između srpskih i albanskih medija dodatno pogoršavaju situaciju. Dezinformacije cvetaju u ovom okruženju, podstičući nepoverenje. Odsustvo stručnih i nepristrasnih analitičara dodatno otežava objektivno izveštavanje, ostavljajući obe zajednice dezinformisane i nedovoljno upoznate sa realnošću sa kojom se suočavaju“, stoji, između ostalog, u tom izveštaju.

Dalje, ocenjuje se da je kvalitet izveštavanja o međusobnim odnosima između Srba i Albanaca široko nezadovoljavajući, a da je najznačajnija potpuna odsutnost priča koje odražavaju svakodnevni život ljudi s obe strane, kao i nedostatak izveštavanja o primerima međunacionalne saradnje.

„Izveštavanje u mejnstrim medijima dominira kroz prizmu političkih tenzija, često vođenih senzacionalizmom“, navodi se.

„Razgovaramo o dva društva koja jedva poznaju jedno drugo na brojnim nivoima. Postoji toliko duboko ukorenjenih predrasuda koje često dovode do dubokih nesporazuma”, rekao je jedan od učesnika fokus grupe, frilens novinar.

U strahu od osude i targetiranja

Amra Zejneli Ljođa (Loxha), šefica programa Radija Slobodna Evropa za Kosovo, kaže za Autonomiju da je žalosno što mediji na Kosovu i Srbiji retko kada daju prostor pričama o svakodnevnom životu, već se to dešava samo kada je neki događaj međuetničke saradnje javno reklamiran.

„Radio Slobodna Evropa uvek traži takve priče jer želimo da promovišemo suživot i toleranciju, ali nije lako naći ljude koji pristaju da pričaju, iako nam iza kamere kažu da imaju odličan život sa komšijama“, navodi ona.

Zejneli navodi primer Albanca iz Đakovice koji je javno rekao kako ga je Srbin spasao tokom rata, kao i još nekoliko albanskih porodica, nakon čega se susreo sa osudama jer ljudi često nisu spremni ni posle 25 godina od rata da progovore o tome javno, pre svega zato da izbegnu targetiranje koje obavezno usledi.

Ipak, dodaje Zejneli, oni nastavljaju da žive svoje živote, da grade suživot, samo su odlučili da o tome ne govore javno, za medije.

„Imali smo jedan slučaj iz Štrpca, gde Albanac i Srbin razgovaraju jedan sa drugim –  Albanac govori srpski, Srbin govori albanski, i onda je taj Albanac naišao na tako velike osude i kritike, pre svega od svoje porodice, pa onda i od drugih“, ističe naša sagovornica.

Dodaje i da je praksa u RSE da se takve priče rade sve dok se ljudi osećaju dobro dok pričaju, jer je bilo primera i da se neko predomisli nakon što je pristao i dao izjavu, pa onda tražio da se ipak zaustavi objavljivanje.

„Apsolutno ne želimo da ugrozimo nikome život i da insistiramo da objavimo. A uglavnom se okleva upravo zbog tog straha da mogu postati mete na društvenim mrežama, i suočiti se sa pretnjama, lošim komentarima, psovkama i slično.“, dodaje.

„Građani ovde žive u politički kontaminiranim sferama“

Urednica portala Kossev iz Kosovske Mitrovice Tatjana Lazarević za Autonomiju ističe da građani ovde žive u politički kontaminiranim sferama, entitetima, državama, društvima, getoizirani na svakom nivou jer je visoka politika zagadila i najmanju sferu njihovih života.

„Ne postoji lokalna tema, ne postoji ništa što se tiče svakodnevnog života, uslovno rečeno malog čoveka, a da nije opterećeno teškom političkom agendom i stoga je mali čovek samoukinut u smislu slobode govora, slobode izražavanja i odgovornosti“, navodi Lazarević.

Ona kaže da je lako doći do lepih tema, jer njih ima, ali se teško dolazi do sagovornika upravo zbog te političke kontaminacije koja izaziva autocenzuru.

Problem je, kaže Lazarević, što ljudi u ovakvim društvima lakše pristaju na kolektivitet, koji nužno ne mora da bude loš, ali jeste onda kada građani pristaju da ih neko vodi jer im je tako lakše, lakše je biti deo mase, nego prepoznat lik koji treba da podnese neku cenu.

„Naša društva vode kriminalci, naša društva su otele mafijaške strukture, naša društva i države nisu one koje koriste mafiju, nego mafija imaju svoje države, i sad zamislite  u jednom mafijaški ustrojenom društvu kakve šanse su da građanin iskoči i uradi nešto  što procenjuje da neće da se svidi ukusu većine ili onog ko upravlja društvom“, ukazuje naša sagovornica.

Pristali smo, kaže Lazarević, da kao građani živimo u neslobodnim društvima, a jedan od  problema je i to što značajan broj ljudi na prvi pogled i ne ume da živi drugačije osim u neslobodi, na koju rado pristaje.

„Slobodan čovek podrazumeva slobodu, ali podrazumeva i odgovornost. Odgovornost prema sebi i prema društvu. A kad imaš odgovornost prema sebi i prema društvu, to podrazumeva i dozu hrabrosti da podneseš odgovornost za postupke, da se isturiš ispred mase, da se žrtvuješ za neki javni interes, da uradiš nešto što nije na prvi pogled mala cena u prvom trenutku“, ističe Lazarević.

Između dva sveta

Novinarka Deutsche Welle Vjosa Ćerkini, koja živi na relaciji Kosovo-Nemačka, ističe da Albanci na Kosovu govore otvoreno o svemu, dok Srbi na severu, prema njenom mišljenju, često oklevaju jer se boje da bi mogli da se nađu u opasnosti zbog svojih stavova.

„Mislim da je veoma teško za Srbe na Kosovu. Oni žive u zemlji koju Srbija ne prepoznaje kao nezavisnu zemlju, iako jeste, pa žive između dva sveta i teško im je da se integrišu u oba društva. Istovremeno, prošlost nismo raščistili, pa je to razlog zbog čega politika zapravo dovodi ljude u situaciju da imamo tenzije i da ljudi ne žele da pričaju o politici“, ističe Ćerkini.

Ćerkini smatra i da deo problema leži u medijima, odnosno nepoverenju koje građani imaju prema novinarima. Zbog toga za nju nije iznenađujuće da građani imaju teškoća da govore sa novinarima iz drugih etničkih zajednica, jer je, kaže, za očekivati da će biti skeptični i razmišljati o tome šta je zapravo vaš pravi cilj i koje su vam namere.

Međutim, dodaje Ćerkini, ukoliko ste profesionalac i uvek objasnite istinito kakva je priča na kojoj radite i kontekst u kojem ćete koristiti njihove odgovore, oni mogu biti skeptični u početku, ali će na kraju, kada vide da objavljujete profesionalne priče, oni početi da vam veruju i da vas i sami kontaktiraju.

Ćerkini navodi da među nacijama i društvima u Srbiji i Kosovu postoji veliki procep zbog prošlosti, ali i nezavršenog dijaloga i tenzija koje se pojavljuju na Severu, zbog čega je zaista teško očekivati da ljudi slobodno govore javno o suživotu.

„Na početku to nije bilo lako ni meni, kao Albanki koja radi za međunarodni medij i pokriva teme vezane za Srbe i Albance na Kosovu, ali i teme iz Srbije. Naravno da  ljudi imaju predrasude, ali kroz svoj profesionalizam vi možete da to postignete. Morate samo imati na umu da je potrebno vreme da se zadobije poverenje građana, ali to dolazi polako vremenom“, navodi ona.

Nema slobode ako pojedinac ne istupi

I autor ovog teksta u prethodnoj prilici, kada je pisao o saradnji u polju kulture, naišao je na mnoga zatvorena vrata. Nezvanično, svi sagovornici su istakli da ne odustaju od saradnje i svojih aktivnosti koje vode normalizaciji situacije, ali da jednostavno ne žele da privlače pažnju medijskim nastupima.

Tanja Lazarević upozorava da se ne može govoriti o slobodi u kolektivnom smislu, ako pojedinac ne istupi, jer je pojedinac ipak taj koji čini društvo. Posebno, dodaje, vredi za one koji se bave nekim javnim poslom.

„Ako je vaša umetnost sloboda, pa i vaš život treba da predstavlja slobodu. Ne možete da se bavite muzikom, slikarstvom ili bilo kojom drugom vrstom umetnosti koja je sama po svojoj definiciji sloboda, a da u svakodnevnom životu ne primenjujete sličan princip. To neće umanjiti vašu genijalnost kao umetnika, ali će svakako umanjiti vašu odgovornost kao samosvesnog građanina društva“, ukazuje Lazarević.

Amra Zejneli Ljođa ističe da se, uprkos svim problemima, ne sme odustati od promocije suživota, jer se jedino tako može doći do stanja u kojem takve priče više nisu vesti, već uobičajeno stanje.

Naravno, dodaje, na tome se mora raditi ne ugrožavajući bezbednost ili živote onih koji žele da promene sadašnju situaciju.

„Postoje neki primeri da ljudi koje uopšte ne interesuje šta će ko da kaže, imaju dobar život i pristaju da govore, ali negde nije tako. Sve dok to više ne bude priča, mi moramo da radimo na tome da se to održi“, zaključila je Amra Zejneli.

Dalibor Stupar (Autonomija)