Logično mi je da, posle četiri meseca, mnoge koleginice i kolege sa državnih univerziteta osećaju strahovit pritisak ilegalnih represivnih mera mafijaškog režima, posebno one najrepresivnije mere – nezakonite promene akreditacije i ukidanja plata.

Skoro nikom od nas nije lako da preživi ovaj period, bukvalno, ne metaforički. Neko razume šta to znači tek kad oseti na svojoj koži. Neki od nas su osetili mnogo ranije. Ipak, mogu da empatišem sa ljudima od kojih mnogi tek sad razumeju poziciju u kojoj su „neposlušni“ umetnici bili više od decenije.

Ono što ne mogu da razumem su dva mita koja trenutno cirkulišu u delu akademske zajednice.

Prvi je čista zamena teza – ideja da će nastavak blokada ili štrajkovi uništiti univerzitet.

Neće. Ni studentske blokade, ni profesori koji ne pristaju na ucene (pa i po cenu sopstvene egzistencije), neće uništiti univerzitet.

Univerzitet može i želi da uništi jedna osoba, i ta osoba se zove Aleksandar Vučić. I to će sprovesti u delo, ako mu dopusti većina profesora, većina studenata i većina građana.

Drugi, možda još opasniji mit je iluzija o „povratku na staro“.

Nema povratka na staro.

Za čitaoce koji nisu upućeni (među kojima ima iznenađujuć broj članova akademske zajednice), plan za uništenje državnih univerziteta i viših škola postoji već dugo, sprovodi se u fazama, i ima različita imena. Od svesno naopako implementiranih odluka Bolonjske deklaracije/procesa, do najave uvođenja SPIRI sistema, koji laicima možda izgleda kao birokratska stvar ili pitanje centralizacije i digitalizacije tokova finansija, a zapravo je uvod u kompletno ukidanje finansijske autonomije univerziteta. Kao što rekoh, sve ovo, zajedno sa najavama subvencija za licencirane međunarodne privatne fakultete, se dešava već godinama pred našim očima, i reći da je na bilo koji način izazvano studentskim protestima zvuči kao ona monstruozna racionalizacija – „nosila je kratku suknju“. Ne, dragi moji, univerziteti nisu „nosili kratke suknje“, nego su bili poslednji bastioni otpora siledžijama iz režima koji želi da ućutka sve disonantne tonove, pa su te siledžije rešile da zatru poslednje iskre nezavisne misli u državi. To je priča. Ostalo je magla i mućenje vode.

Svi ovi procesi su sad ubrzani, a nova vlada je formirala radnu grupu koja bi, da citiram kolegu sa Pravnog fakulteta, bukvalno mogla da nosi naziv „Radna grupa za potpuno uništenje javnog obrazovanja u Srbiji“. I ovde je bitno odvojiti maglu od suštine. Beskičmenjaci koji su deo te „radne grupe“ – ne postoje, mogu da budu kupljeni profesori ili onaj pornićar iz Ćacilenda, svejedno je; statisti u „vladi Srbije“ koja im je dala ovaj zadatak – ne postoje, Srbija nema legitimnu vladu; jedina stvar koja ovde zaista postoji je patološka želja jednog čoveka da svoj decenijski plan odene u ruho reakcije na nedavne događaje.

U tom smislu, zaista mi nije jasno kako koleginice i kolege (posebno sa Ekonomskog fakulteta ili FON-a), misle da postoji „povratak na staro“?

To nikad nije bila opcija. Ako vam do sad nije bilo jasno, ne znam kako sad nije? Razradite, uostalom, hipotetički scenario tog „povratka na staro, da bi se spasili univerziteti“ ili „dogovora sa studentima oko izlaska iz blokada“. Da vidimo, kako to izgleda to spasavanje, posle nekoliko meseci borbe da institucije počnu da rade svoj posao, koju vlast doživljava kao frontalni napad? „Dijalog“ sa statistom Macutom? „Razgovori“ sa „ministrom prosvete“ Dejanom Vukom? Moljakanje za milost sumasišavše nenadležne predmetne institucije? Da li stvarno to možete da zamislite? Kakav ishod očekujete, sem osvete? Jedini recept za „povratak na staro“ jeste da postavite SNS kadrove za dekane na fakultetima, zovete policiju na studente, prekršite svaki etički imperativ koji vam i profesija i građanska dužnost diktiraju, i da se onda nadate da će režim da koristi eutanaziju kasnije, umesto giljotine ranije. Ako vam je to plan, onda je to i sudbina koju zaslužujete. Nemojmo se šaliti, ozbiljne su teme, i ne tiču se samo nas, tiču se poslednje mogućnosti za socijalnu mobilnost koja je preostala građanima Srbije koji nisu deo sekte.

Dobro, ali ako povratka na staro nema, koji je onda način da se univerziteti spase od razaranja?

Jedini način je – otpor i smena mafijaškog režima. Znam da ta činjenica neće pomoći nikom od nas da reši akutna egzistencijalna pitanja, ali činjenice ne mare puno za naše potrebe i naše egzistencije.

Za fakultete – ulazak u štrajk.

Za ostatak građanstva – malo više solidarnosti i malo više razumevanja da ovo nije bitka za „profesorske plate“, već bukvalno za sudbinu ovog društva. Za vašu decu, ako baš hoćete patos.

Da parafraziram senatorku Mon Motmu iz „Ratova zvezda“:

Jaz između onoga što vlast govori i onoga što je istina je postao – ambis. Smrt istine je konačna pobeda zla. Kada nam otmu istinu, postajemo plen svakog čudovišta koje najglasnije urliče. A ko je čudovište koje danas najviše vrišti? Ko je čudovište koje smo mi stvorili? Čudovište koje će doći po svakog od nas, na kraju? Zove se Aleksandar Vučić.

Nema nazad. Jedini izlaz.

(Peščanik)