Skip to main content

STEVAN BRADIĆ: Niko osim nas samih neće naduvati čamac

Kultura 26. jul 2022.
8 min čitanja

Nagrada za poeziju „Vasko Popa” dodeljena je krajem juna 28. put, povodom 100 godina od rođenja pesnika. Ovogodišnji dobitnik  je novosadski pesnik Stevan Bradić za knjigu poezije „Jastog”, Prelom izdavaštva. Na konkurs je stiglo 76 naslova izašlih 2021. i 2022. godine, a žiri je doneo jednoglasnu odluku.

Stevan Bradić je novosadski pesnik, antologičar, urednik, docent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, prevodilac, književni kritičar. Objavio je zbirke pesama „U kotlarnici”, „Na zemlji” i „Jastog”, kao i studije „Simulacija i gastronomija”, „Nemogući zavičaj” i „Nemi govor”. Priredio je dve antologije: „Logične pobune: antologija savremene srpske poezije” i „Linije bekstva: antologija savremene poetske i vizuelne kulture u Novom Sadu”. Urednik je pesničke edicije u Prelom izdavaštvu, glavni je urednik časopisa i portala za književnost, filozofiju i društvenu teoriju „Rizom”, video platforme „Mračna komora” i manifestacije „Književna mašina”.

Koliko je nagrada značajna za vašu zbirku, njen život, vas kao pesnika i uopšte savremenu poeziju koja je uglavnom na margini?

Moram priznati da mi je nagrada došla kao potpuno iznenađenje, budući da se pesnici i pesnikinje moje generacije retko pojavljuju među nagrađivanima, što, uveren sam, nije odraz kvaliteta našeg stvaralaštva već više nekih drugih razloga, među kojima su i disciplinovanje i pacifikovanje samog pesničkog govora. Odlučujući se da mi dodeli nagradu, žiri je odstupio od ove prakse i drago mi je da je tako, tim pre što je nagrada „Vasko Popa” sigurno jedna od najznačajnijih u našoj zemlji. Ona je veliko priznanje radu koji sam uložio u Jastoga, problemima kojima sam se u njemu kritički bavio i njihovoj formalnoj, umetničkoj obradi. Ona mi takođe pruža neku vrstu „stručne” legitimacije od strane književnih znalaca koji se nalaze u žiriju nagrade, ali je istovremeno poziv čitalačkoj javnosti da im posveti adekvatnu pažnju. Jer poezija se dakako ne piše za neki uzan krug stručnjaka, već je upućena svakome, i kao takva ona je živi paradoks, fantastično bogatstvo koje svako može da priušti. Takva je naša civilizacija, naučeni smo da priželjkujemo luksuzne automobile, nekretnine, možda i skupa slikarska platna, ali retko kada pesmu, u koju je uložen jednak trud i koja je pristupačna svakome.

Jedna od pesama u zbirci (Ciklus – Kovitlac svetlosti) između ostalog kaže: …”pogledaj kako se iz pupoljka rađa cvet… strpljivo…..strpljivo…….uprkos zaglušujućoj buci koja dopire sa olovnog horizonta……plesaćemo u potpunosti usredsređeni na ravnotežu…..na pravdu” …….. i nakon čitanja pesama utisak je da su Vaši stihovi, između ostalog, fokusirani na pravdu, pravičnost i da su korektiv društvu kakvo je danas. Koje pojave, preciznije anomalije u društvu Vam je važno da tematizujete kroz poeziju?

To je veoma teško pitanje. Pomenuta pesma se nastavlja na nešto što sam napisao u prethodnoj zbirci Na zemlji: da ne vredi da se rasipamo u besu protiv mašine, već da moramo da naučimo da je rastavimo i sastavimo. Reč je o strpljenju koje nam je neohodno da bismo razumeli kako relacije moći danas funkcionišu. Ovo nam je razumevanje neophodno kako bismo mogli da im se odupremo i da stvorimo drukčiji svet. Ali problem je baš u vremenu koje nam je neophodno, ali koje nam se uskraćuje tako što nam se nameće ritam neprestanog i bezumnog ubrzanja, koji pripada dominantnom poretku. Pogledajte samo brzinu sa kojom se vesti i „skandali”, kao neka „buka sa horizonta”, smenjuju u medijima. Ovim ubrzanjem pogođeni su svi aspekti naših života, od govora, preko mišljenja i osećanja, do delanja. Ukoliko želimo da delujemo čini mi se da moramo da počnemo upravo od ove nametnute temporalnosti i da naspram nje uspostavimo sopstveni ritam. To je naravno i poetičko pitanje: kako stvoriti novi ritam? O svemu tome, na primer, govori pesma „Pod našim koracima”, iz poslednjeg ciklusa Jastoga. Konačno, pravda je možda preteška reč, i nisam siguran da sam baš zadovoljan navedenim stihom, ali pesma je tražila tu reč i ja sam morao da je zapišem. Jer ako treba da se uspostavi neki drugi ritam sveta, može biti da bi on trebalo da počiva na pravdi – što u mojoj poeziji podrazumeva računovodstvo vođeno sa dna, od „prezrenih na svetu”, kako se to nekada govorilo. 

Koliko je generalno jezik poezije glasan, da li se dovoljno daleko čuje? I na kraju ima li moć da gradi bolju stvarnost?

Jednostavan odgovor na sva tri pitanja bio bi negativan. Jezik poezije nije glasan, ne čuje se daleko i nema moć. Otkada su osporene politike emancipacije krajem 20. veka, poezija je izgubila svoje ionako problematično mesto unutar društva. U konkretnom smislu to je kod nas značilo gašenje izdavačkih kuća i raznih kulturnih institucija, promenu zakona kojim se reguliše status slobodnih umetnika, umanjivanje budžetskih davanja usmerenih na autonomnu umetnost, odnosno književnost i poeziju. Umesto poezije danas imamo robu i manipulisanje fantazijama kupaca, odnosno, reklamu. Reklama je takođe neka poezija, bez koje ovaj svet očigledno ne može, ali to nije ona poezija koju mi želimo: slobodna, nezavisna, opasna, kompleksna, sposobna da izgovori istinu postojanja, njegovu zbunjujuću lepotu, tragizam, banalnost ili besmisao. Reklama je poezija podređena novcu, i tu nema puno zapleta: ako se roba prodaje, pesma reklame je dobra. To je svet u kome živimo i koji nam poručuje da je svrha jasna: neprestan porast profita. Nekada, u srednjem veku, govorilo se da je philosophia ancilla theologiae, da je filozofija sluškinja teologije, a danas je sve što radimo sluškinja novca, na osnovu čega, uostalom, bilo koja praksa i zadobija neki širi legitimitet (reklama je tako poezija koja ima legitimitet jer stvara novac). Ali interesi profita i interesi ljudskog postojanja su ipak različiti. A poezija koja o tome svedoči, budući da poriče profit kao krajnji horizont, ne može ni da zadobije opšti legitimitet, glas i moć. Ali uprkos svemu ona govori, opstaje i zahteva nemoguće, ili kako kaže Rilke: „Srce naše opstaje / međ čekićima, kao / međ zubima jezik, koji / ipak i ipak veliča”. Poezija naravno ne mora samo da veliča, već može i da se buni, da profanizuje, da ismeva, što je danas možda i češći slučaj.

Kada smo kod poezije koja se buni, važno je spomenuti još jedna značajnu stvar za savremenu poeziju koja se desila u ovoj godini. To je nedavni izlazak antologije „Logične pobune: savremena srpska pezija” . Naziv potiče od francuskog pesnika Artura Remboa koji u 19. veku u svojoj pesmi „Demokratija” kaže da će se u svetu kakav je tada bio „istrebiti logične pobune”. Upravo protivteža gušenju logičnih pobuna danas je poezija 14 pesnikinja i pesnika koja se nalazi u Antologiji. Ko danas želi da uguši logične pobune?

Da bih odgovorio na pitanje, međutim, navešću primer iz perioda u kome sam pokušavao da nađem izdavača za Jastoga, koji se u svom prvom ciklusu „Kao pokidano lišće” bavi problemima vrednovanja umetničkog rada, dovodeći u pitanje ulogu izdavača, štampara, knjižara i svih onih koji profitiraju na njemu: u pregovorima oko objavljivanja knjige, jedan izdavač mi je tražio da izbacim ovaj „marksizam” iz pomenutog ciklusa, na šta, dakako, nisam mogao da pristanem, budući da je on samo njegovo jezgro. U tom konkretnom slučaju, izdavač (dakle, kapitalista), je odbio da objavi moju knjigu ukoliko bi ona sadržala problematične pesme, odnosno, izraz moje „logične pobune” protiv nepravedne podele vrednosti proizvedene mojim umetničkim radom. Ukoliko je tako u jednoj oblasti skromnog dosega kakva je poezija, sami razmislite kako je na drugim mestima kakve su firme i preduzeća, državne ustanove i institucije, fabrike, rudnici, ili medijske kuće, koje imaju neuporedivo veću društvenu težinu. Na svakom mestu na kome se dovede u pitanje ne samo neka problematična ličnost, već sama logika sistema koji takve ličnosti proizvodi, pred nama se odjednom uzdiže zid koji preti da se sruši preko naših leđa. Poredak, dakle, preko svojih bezbrojnih posrednika i službenika, urednika i kritičara, menadžera i upravitelja, direktora i predsednika, policije, doušnika i izbacivača, koji u njemu imaju manje ili više privilegovane pozicije, želi da „istrebi logične pobune”, budući da ga one dovode u pitanje.  

Nasilje, nejednakost, neravnopravost, siromaštvo, tome se odupire savremena poezija o kojoj govorimo. Koje logične pobune su neophodne u našem društvu?

Sve navedeno je tačno i to su putevi našeg otpora. Ali ja bih ovde iskoristio priliku da skrenem pažnju na jednu specifično pesničku pobunu, pobunu jezika. U našem svetu postoji nešto što bismo mogli nazvati privatizacijom govora, odnosno, zaposedanjem javnog prostora komunikacije od strane različitih institucija, medijskih firmi u privatnom ili državnom vlasništvu, koje skoro u potpunosti regulišu razvoj dijaloga u javnosti, a to znači moduse govora, relevantne teme, pitanja i odgovore, ritam razgovora, pa i same relevantne sagovornike. Niko osim vlasnika ovih firmi i njihovih političkih zaštitinika nema moć da donosi odluke o bilo kojoj od navedenih tačaka. Posledica ovog stanja jeste osiromašenje percepcije svih nas, koji sačinjavamo tzv. „javno mnjenje”. Jezik je, međutim, nemoguće do kraja privatizovati budući da on neprestano buja, da se menja i opire totalizaciji, bilo spontano u svakodnevnom govoru, bilo promišljeno, u pesničkom. Nama je ovakva jezička pobuna neophodna kako bismo uopšte mogli da artikulišemo uslove sopstvene eksploatisanosti, a potom i da bismo naznačili smer našeg delovanja. Rekao bih da poezija može da nas oslobodi iz oskudnosti privatizovanog govora, kao i da nas osvesti za bogatstvo ljudskog stvaralaštva kojim se oblikuje čitavo naše postojanje, a koje je ipak položeno u jeziku.

Spomenimo još neka, takođe nova izdanja savremene poezije, a to su „Indeks 21: pregled novije novosadske poezije”, zatim je u priremi „Linije bekstva: antologija savremene poetske i vizuelne kulture u Novom Sadu” i „Transporteri– dvojezična publikacija u kojoj su pesme objavljene na mađarskom i na srpskom jeziku. Zašto su ova izdanja važna za peoziju, za Novi Sad?

Ova izdanja predstavljaju prelomnu tačku za književnu i umetničku scenu u Novom Sadu, u kome se puno priča o kulturi, umetnosti i istoriji, 19. veku, srpskoj Atini, šezdesetim i sedamdesetim godinama 20. veka, ali kada je reč o živim, nezavisnim umetnicima, njihovim praksama i inicijativama, odjednom se ućuti. Pomenuti naslovi su presek aktuelnog stanja: pa u slučaju Indeksa 21, koji je priredio novosadski pesnik Branislav Živanović, imamo 48 pesnika i pesnikinja, rođenih posle 1978. godine, koji deluju i stvaraju na prostoru Novog Sada, u poslednjih dvadesetak godina, i po svojoj sveobuhvatnosti i aktuelnosti jedina je antologija te vrste u našem gradu; Linije bekstva, koje sam ja priredio, su sa druge strane, sasvim specifična, dvojezična srpsko-engleska publikacija, tzv. artbook, umetnička knjiga, koja povezuje 8 pesnika/kinja i 8 vizuelnih umetnika/ca, dajući presek aktuelne umetničke scene u Novom Sadu; i konačno Transporteri koje su priredile Jelena Anđelovski i Kinga Šagi Varga, pokazuju Novi Sad u njegovom stvarnom interkulturalnom bogatstvu, okupljajući mađarske i srpske pesnike/kinje, i dajući nam zastupljenu poeziju na oba jezika, tako da svi možemo da se međusobno čitamo i razumemo. Kada kažem da su ove publikacije prelomna tačka, mislim da one predstavljaju dobar prvi korak, dobro polazište da se aktuelna pesnička i umetnička produkcija prepozna, podrži i razvije, čineći Novi Sad zaista onime što on uglavnom samo fantazira da jeste. 

Vratimo se stihovima jedne od pesama iz zbirke „Jastog”: ….„voda na trgovima / voda u stanovima / voda u dnevnoj sobi / nikoga nema da naduva gumeni čamac i da se zaputi / ka sabirnom centru / populacija je odavno evakuisana”….  Možemo li naći optimizam u vezi sa temama o kojima smo razgovarali, hoće li ipak uvek biti nekoga ko će naduvati čamac?

Kako glasi ona čuvena Gramšijeva formulacija: pesimizam intelekta i optimizam volje. Svet je takav da nemamo nikakvo pravo da budemo optimistični, ali to nas ne lišava odgovornosti da delujemo kao da ćemo jednog dana zaista pobediti. Ovo je možda prevelik zahtev, ali nisam siguran šta nam je alternativa. Potpuna propast, verovatno. Sa druge strane, pomenuti stihovi govore o smrti čoveka, u kojima je on predstavljen kao potopljeni grad, a sama smrt je voda koja ga je preplavila. U njemu međutim više nema nikoga da sačeka tu poplavu. Nema nikoga da sačeka smrt. U tom kontekstu pitanje o duvanju čamca zadobija metafizičku dimenziju. Ko bi bio taj ko će sakupiti ono što je rasuto u ništavilu? Neka natprirodna sila? Ili medicinska nauka? Možda i nema zadovoljavajućeg odgovora na ovo pitanje. Sa druge strane, ako zanemarimo kontekst u kome se javlja ova metafora, i shvatimo je, kao što predlažete, strogo politički, možemo reći: niko osim nas samih neće naduvati čamac. Nema druge ruke koja će nas dosegnuti iz neke zamišljene sigurnosti i razrešiti nas naše nevolje. Takva ruka ne postoji, i što pre ovo shvatimo to bolje. Sami smo sebi jedina pomoć, kakvi god mi bili.

Tamara Srijemac (Autonomija, foto: Branko Kozlina)