Pre nešto više od dve godine, tačnije 8. marta 2024. – sa očiglednim smislom za simbolički značaj datuma istorijskih odluka – poslanici Narodne skupštine Republike Francuske usvojili su amandman na Ustav V Republike kojim je slobodan i dobrovoljan prekid trudnoće dobio ustavnu garantiju. Prema tom amandmanu, „zakon određuje uslove pod kojima se ostvaruje sloboda dobrovoljnog prekida trudnoće, koja je zagarantovana ženi“. Francuska je, kako je tada odjeknulo u svetskim medijima, ovim činom postala prva zemlja na svetu u kojoj je ta sloboda priznata kao ustavna kategorija. Ova ocena podstakla je neke kritički intonirane komentare koji su ukazivali da je to pravo bilo tačno pedeset godina ranije garantovano ustavom jedne druge zemlje – Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Naime, Ustav SFRJ u svom 191. članu sadržao je sledeću garantiju: „Pravo je čoveka da slobodno odlučuje o rađanju dece.“ (Ne bi trebalo nikoga da na pogrešan zaključak navede upotreba formulacije „pravo čoveka“: reč je o tehničkom terminu koji, naročito u kontekstu ljudskih prava, odavno podrazumeva i žene.) Već i ovakva dikcija dozvoljavala bi tumačenje da citirana odredba podrazumeva pravo na prekid trudnoće, ali drugi stav istog člana pomaže nam da razumemo da se u slučaju ovog člana radi upravo o pravu na abortus. Drugi stav sadržao je, naime, sledeću garantiju: „Ovo pravo se može ograničiti samo radi zaštite zdravlja.“

Razume se, teško je zamisliti o kom se to drugom pravu u vezi sa rađanjem dece može govoriti u kontekstu njegovog ograničenja iz razloga zaštite zdravlja, a da to nije pravo na prekid trudnoće. Ali ako sama dikcija člana Ustava i dalje ostavlja nekoga u nedoumici, svaku sumnju otklanja uvid u pripremne materijale, odnosno rasprava u Ustavnoj komisiji povodom ovog člana budućeg Ustava SFRJ. Uzimajući reč u raspravi tadašnji sekretar Zakonodavno-pravnog odbora skupštine SFRJ Angel Klisinski – ne bez nespretnosti i sa izvesnim nepreciznostima, ali ipak dovoljno jasno – objasnio je intenciju ovog člana: „Radi se o legalizaciji (sic!) abortusa, sa mogućnošću da se zakonom veoma restriktivno ograniči pravo roditelja da mogu da, tako da kažem, ne rađaju decu, a to praktično znači, onda kada se radi o zaštiti psihofizičkog zdravlja žene i onda kada se radi o zaštiti njenog života, medicinski je tačno indicirano u kojim prilikama, otprilike se zna u kojim prilikama, te opasnosti postoje. Prema tome, ta pitanja će zakon rešiti.“

I svi ostali učesnici u raspravi – pokazujući nejednak nivo razumevanja same materije – takođe su pitanje razmatrali u kontekstu prava na prekid trudnoće. Osnovni ton debate sledio je zapravo pravac naznačen u prethodnom citatu: trebalo je naći jezičku formulaciju koja bi podrazumevala da pravo koje je garantovano prvim stavom člana 191 Ustava – slobodno odlučivanje o rađanju dece – bude što je moguće manje i što racionalnije ograničeno. Zato je prihvaćeno univerzalno načelo da ograničenje može da bude opravdano isključivo zdravstvenim razlozima.

I u kasnije objavljenom Komentaru Ustava SFRJ iz 1974. godine, autor komentara Dimitrije Kulić ističe da se „u skladu sa ovim ustavnim pravom, zakonom […] uređuju uslovi pod kojima se mogu vršiti pobačaji i upotrebe kontraceptivnih i drugih zaštitnih sredstava. Ograničenje čoveka u pogledu rađanja dece odnosi se na žene, i to kada se radi o zaštiti njihovog zdravlja i života.“

Primetimo, uzgred, da je rešenje pitanja slobodnog prekida trudnoće u Ustavu SFRJ iz 1974. bilo znatno liberalnije postavljeno u odnosu na savremeno rešenje iz 2024. u Ustavu Republike Francuske. Ustav Francuske, za razliku od Ustava SFRJ, zaista sadrži eksplicitnu referencu na slobodan prekid trudnoće, ali taj Ustav ipak ne sužava mogućnost ograničenja te slobode isključivo na razloge vezane za zaštitu zdravlja. Francuski Ustav se pitanjem ograničenja ni ne bavi, ostavljajući zakonodavcu da uredi u celosti tu materiju, što znači da može predvideti i neke druge razloge ograničenja. Zakon, a ne Ustav će reći koji su to razlozi i to je, sa stanovišta ostvarenja garantovanog prava, načelno iako ne i nužno, nepovoljniji aranžman.

Konačno, u relativno kratkoj raspravi o članu Ustava koji je tema ovog napisa oglasio se i Edvard Kardelj intervencijom koja je zanimljivija sa jednog drugog, opštijeg stanovišta i tiče se načina funkcionisanja samog ustavotvornog procesa. „Što se mene tiče, inače“, izjavio je u raspravi Kardelj, „mislim da ne treba ništa od toga unositi u ustav, ali pošto je sada opšti pritisak da unesemo, primam tu formulaciju“.

Odakle je vršen taj „opšti pritisak“? Iz nekog autonomnog centra moći? Ni govora! Reč je o pritisku društva, šire društvene zajednice. I premda će nekoga možebiti iznenaditi ta okolnost, praksa konsultovanja društvenih organizacija prilikom svih ustavnih promena, naročito od šezdesetih godina, bila je pravilo, a ne izuzetak. Okolnost je to koju ne treba ni nekritički predstavljati kao indikator visoko razvijene demokratske prakse, niti bagatelisati kao izuzetnu, egzotičnu i neuobičajenu pojavu jugoslovenskog samoupravnog socijalizma.

I, ne, nije Kardelj bio neprikosnoveni autoritet svih ustavnih radnji tadašnje države. Do niza konkretnih rešenja dolazilo se ne samo nezavisno već – ne toliko retko – uprkos Kardeljevim stavovima, kao u ovde prikazanom slučaju. Odbacivanje niza stereotipnih predstava o funkcionisanju političkog sistema socijalističke Jugoslavije omogućava da se dinamika tog sistema razume bolje, sa više verodostojnih uvida, pri čemu sud tako formiran ne mora biti nužno ni pozitivniji ni negativniji u vrednosnom smislu.

(Peščanik.net)