Skip to main content

SONJA BISERKO: Srpski svet

Stav 21. okt 2022.
12 min čitanja

Nakon što je propao pokušaj recentralizacije Jugoslavije, srpske elite su prešle na koncept ujedinjenja svih Srba i srpskih etničkih teritorija.

Prekomponovanje granica, posebno u Bosni i Hercegovini, nije se moglo obaviti dobrovoljnim preseljavanjem. Zato su primenjene drastične mere zastrašivanja, proterivanja i masovnog ubijanja Muslimana/Bošnjaka kako bi se zamišljene srpske etničke teritorije “oslobodile” i tako priključile Srbiji. Ni nakon više od 30 godina od tog projekta nije se odustalo. Rat je zaokružio srpsku teritoriju u Bosni, koja je kasnije potvrdjenja i u Dejtonu 1995.
Već je propaganda za pripreme rata jasno nagovestila ciljeve što je obilato praćeno i aktivnostima svih elita, posebno intelektualnih, koje su u suštini i bili kretaori obnovljenog srpskog projekta o ujedinjenju svih Srba i srpskih teritorija. Nakon Dejtona na delu je politika drugim sredstvima koja ima za cilj integraciju srpskih zemalja sa Srbijom. U tome se daleko odmaklo jer je međunarodna zajednica tolerisala ponašanje srpskog rukovodstva u Republici Srpskoj.
Infiltriranje Rusije na Balkan nakon što se međunarodna zapadna zajednica (Sjedinjene Američke Države i Evropska unija) u značajnoj meri dezangažovala na Balkanu uveliko je ohrabrila srpske nacionaliste da intenziviraju aktivnosti na ujedinjenju Srba koje je u međuvremenu dobilo i novo ime “srpski svet” po uzoru na “ruski svet”. Ruska agresija na Ukrajinu pokazala je sličnosti u metodologiji i argumentaciji kojom se služe i Moskva i Beograd.

Realizacija projekta posle Dejtona

Pred sam početak rata u Bosni i Hercegovini, srpski intelektualci su na Kogresu intelektualaca u Sarajevu 30. marat 1992. doneli Deklaraciju u kojoj se zalažu za “što pravednijim razdijeljenjem i razgraničenjem da bi se uklonili razlozi mržnje i ubijanja”, za “jedinstvo Srba” koje iziskuje “da sve srpske vlasti, tamo gdje ih ima, i sve srpske države, tamo gdje su već uspostavljene, Srpska crkva i srpski intelektualci formulišu i zabilježe minimum nacionalnih interesa Srba koji su u ovom istorijskom trenutku izvan svakog spora i od kojih nigdje i nikad više ne smije biti odstupanja” .
Kasnije tokom rata na Drugom kongresu srpskih intelektualca u Beogradu (1994), srpski intelektualci su jednoglasno podržali stvaranje srpske etničke države, odnosno ujedinjenje svih Srba. Milorad Ekmečić, akademik, tada kaže da je nakon rušenja Jugoslavije “bez naše krivice” ona sada podređena prioritetu ujedinjenja srpskog naroda u svojoj nacionalnoj državi, barem dok svi svoje rane ne poližemo.”
Srpske elite mogu biti zadovoljne onim što su postigle ratom u Bosni i Hercegovini. Iako bosanski Srbi nisu bili zadovoljni Dejtonskim sporazumom, nisu imali mogućnosti da ga ospore. Smatrali su da su delovi srpskog etničkog prostora nepravedno izgubljeni. (U Dejtonu je 20 odsto okupirane teritorije dodeljeno Federaciji Bosne i Hercegovine.) Ipak, važno je ukazati na jednu izjavu koja je i danas validna kada je u pitanju politika Srbije prema Republici Srpskoj. Vojislav Koštunica, tadašnji predsednik Demokratske stranke Srbije, rekao je:
Ne verujem da će Dejtonski sporazum, takav kakav jeste, voditi u dalje ratove i nestabilnsti. Ali siguran sam, da posle Miloševićevog poraza iz 1991. i posle Miloševićevog mira iz 1995. položaj Srba nikada nije bio gori u dva veka, od kako su počeli da stvaraju svoju državu.
Koštunica ukazuje na to da je predesdnik Srbije iz svoje dejtonske sobe poručio bosanskim Srbima “da im čestita Republiku Srpsku i želi mir i saradnju sa Muslimansko-hrvatskom Federacijom. Uočite, dakle, ne saradnju sa SRJ, što znači da ih je još jednom otpisao i ovom čestitkom potvrdio da će živeti u drugoj državi”, jer “ako je RS bila ozvaničena u Ženevi, onda je u Dejtonu ozvaničena granica RS i SRJ.” Kako se kasnije i pokazalo, najavljuje pravu politiku Srbije prema Republici Srpskoj. On tada kaže da je to” trenutak da se razmišlja o učvršćivanju veza RS sa SRJ i to ih treba jačati na svim planovima.”
I Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radiklane stranke, označio je Dejtonski sporazum kao “srpski poraz koji je rezultat katastrofalne nacionalne politike predsednika Srbije, potpomognute zvaničnom politikom upravo SAD”. Šešelj je naravno izneo i mišljenje, koje i danas dominara u politici prema “srpskim zemljama”, da “Srpski narod rezultate ovako histerične antisrpske politike Miloševića i međunarodne zajednice nikada neće moći da prihvati kao konačne, a neka buduća demokratska i nacionalno opredeljena vlast će sigurno umeti da ostvari težnje našeg naroda da uživa u ujedinjenoj i jakoj srpskoj državi”.
Vuk Drašković je pak bio relističniji u svojim procenama. On je izjavio da “zalaganjem velikih sila rat nije prekinut cela Republika Srpska bi pala za nekoliko sedmica”. Drašković, međutim, i dalje vidi Srbiju kao velesilu na Balkanu, jer “Srbija je na takvom geopolitičkom položaju da predstavlja most izmedju Evrope i Azije i Zapada s Rusijom.”
Nezadovoljstvo Dejtonskim sporazumom je izrazila čitava Miloševićeva opozicija, pre svega zbog gubljenja odredjenih delova “srpskih teritorija”. Srpski stratezi su u svojim procenama uvažili međunarodne okolnosti koje će još dugo vremena ometati stvaranje jedinstvene države srpskog naroda. Zato je, po njima, Dejtonski sporazum stvarnost koju treba prihvatiti. Ali dugoročni ciljevi i dalje ostaju isti. Ujedinjenje Srbije, Crne Gore i Republike Srpske se odlaže za neko bolje vreme, odnosno kada dođe do promene međunarodne konstelacije, jer “ništa ne stoji na putu da takav cilj bude nedvosmisleno projektovan kao strateški nacionalni interes” .
Okrugli sto “Geopolitička stvarnost Srba”, održan u Novom Sadu 29–31. januar 1997. godine, bavio se promenama ukupne geopolitičke slike sveta, koje su, kako u uvodnoj reči kaže predsednik Izvršnog odbora Instituta Milivoj Reljin, srpskom narodu u celini “nametnule bitno drugačije uslove u kojima će morati da ostvaruje svoje državne i nacionalne ciljeve i interese”. Jedan od bitnih zaključaka jeste i taj da je sa stanovišta srpskih interesa “Republika Srpska jedina svijetla tačka u procesu razbijanja SFRJ”, ali se istovremeno ističe da je najveća opasnost za opstanak Republike Srpske “Aneks 7. Dejtonskog sporazuma tj. Sporazum o izbjeglicama i raseljenim licima” . Dalje se ističe da je sa stanovišta srpskih nacionalnih interesa “taj sporazum mač sa dvije oštrice, jer se njegovim sprovođenjem gubi koheziona moć RS, a jača uloga onih snaga koje Republiku Srpsku ‘utapaju’ u jedinstvenu državu BiH, i, što još teže, interese srpskog naroda potčinjavaju interesima muslimana.”
Jedan od načina da se parira tzv. muslimanskoj politici jeste, po rečima Rajka Gnjata, “povratak srpskih izbjeglica u RS i unapređenje mjera populacione politike”. Međutim, optimizam u pogledu opstojanosti i ukupnog napretka, posebno socioekonomskog, zasniva se na konstataciji da su Republika Srpska i srpski narod u njoj u ovom trenutku, ali i u dogledno vrijeme, potrebni Evropi radi očuvanja vlastitih interesa. Prije svega, zbog uloge Republike Srpske u sprečavanju prodora islamskog fundamentalizma u srce Evrope. Tako joj se nameće nekadašnja uloga Vojne krajine. Kad prestanu razlozi za njeno postojanje, naši neprijatelji, Hrvati i katoličanstvo, ako budu u prilici uništiće Republiku Srpsku i granicu katoličanstva pomjeriti na istok.
Sa sličnim ciljem je Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske organizovala naučni skup u Bjeljini (29–30. oktobar 1998) Srpski duhovni prostor, na kojem su učestvovali i akademici pisci Memoranduma SANU. Milorad Ekmečić je u svom uvodnom referatu pojam srpskog duhovnog prostora definisao na sledeći način:
Srpski duhovni prostor je ukupnost kulturne delatnosti sa tendencijom da se ostvari u sređenoj državi svoga doba, u svim pokrajinama u kojima je živeo i živi srpski narod i etničke grupe koje su se od njega izdvajale, u svim oblicima u kojima su se ispoljavale.
Ljubomir Tadić, filozof, na istom skupu kaže da “najdublji duhovni i politički interes nam nalaže da se nikada ne smemo odreći Kninske Krajine, Like, Banije, Korduna, delova Slavonije, Srema i Baranje u kojima je vekovima živeo srpski narod, kao ni gradova koji su pali pod hrvatsku i muslimansku vlast: Grahova, Glamoča, Drvara i Petrovca”. Suština tih skupova je u tome da se nacionalni ideolozi bave budućom teritorijom i da u suštini njihov etnički inžinjering polako dobija i svoje državne granice.
Upravo Dobrica Ćosić to najbolje definiše kada kaže da se “srpski narod zgušnjava na svom životnom prostoru koji može civilizacijski i kulturno da pokriva i ekonomski razvija”, odnosno on to definiše i kao “teritorijalno-etničko prekomoponovanje, možda, državno-političkog konsolidovanja balkanskog prostora”. U suštini, nacionalni ideolozi su se pomirili s činjenicom da se srpska država svodi na Srbiju, Republiku Srpsku i Crnu Goru. Ali pretenzije na neke “srpske teritorije” i dalje ostaju, posebno one koje obezbeđuju izlazak na Jadransko more.
Važnost srpskih akademika i intelektualaca u ostvarivanju i odbrani srpskog nacionalnog programa vidi se i po broju akademika, pravnika i istoričara koji su se pojavili pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u ulozi Miloševićevih svedoka. U Hagu su se, između ostalih, pojavili: Mihajlo Marković, Čeda Popov, Kosta Mihajlović, Ratko Marković, Smilja Avramov, Slavenko Terzić i mnogi drugi. To samo govori da ni vojni poraz Srbije u ostvarivanju memorandumskih ciljeva nije doveo do toga da se pisci Memoranduma javno povuku s tih pozicija, nego se te pozicije još uvek brane.
Kako je i formulisano na Fruškogorskom okruglom stolu (1997) da se na sve moguće načine spreči veći povratak izbeglica u Republiku Srpsku, to se u praksi i ostvarilo. 1997. je proglašena godinom povratka u Bosnu i Hercegovinu. Međutim, većina izbeglica nije se vraćala u svoja prijašnja mesta boravka već u entitete gde je dominirala njihova etnička zajednica. Takav u suštini neuspešan povratak dodatno je cementirao etničke podele u Bosni i Hercegovini. Međunarodna zajednica je prihvatila etnički princip kao ključni princip rešenja bosanskog pitanja. Ne samo da je on ugradjen u Dejtonski sporazum nego i kasnije kroz njegovu implementaciju. U Aneksu 7. stoji, koji u suštini nikada nije sproveden onako kako je zamišljen, između ostalog, i ovo:
Sve izbjeglice i prognanici imaju pravo slobodno se vratiti u svoje domove. Imaju pravo na povrat imovine koje su lišeni tijekom neprijateljstava od 1991. godine i na naknadu imovine koja se ne može vratiti. Što raniji povratak izbjeglica i prognanika važan je cilj rješavanja sukoba u Bosni i Hercegovini. Strane potvrđuju da će prihvatiti povratak lica koje su napustile njihov teritorij, uključujući i one koje su dobile privremenu zaštitu trećih zemalja. Strane će osigurati da se izbjeglicama i prognanicima omogući siguran povratak, bez rizika od uznemiravanja, zastrašivanja, proganjanja ili diskriminacije, naročito zbog njihova etničkoga podrijetla, vjeroispovijedi ili političkoga uvjerenja.

Delovanje Beograda u novim međunarodnim okolnostima

Nakon pada Slobodana Miloševića Srbija je usvojila proevropsku orijentaciju. Sporazum o pridruživanju je poptisala 2008, a status kandidata je dobila 2012. godine. U periodu od 2000. do 2012. godine uspostavljen je pravni okvir te usvojeni zakoni i strategije koji su Srbiju definisali kao evropski orijentisanu zemlju. Međutim, Srbija je paralelno istrajavala i na strategiji objedinjvanja srpskog naroda. Vešto je iskoristila geostrateški vakuum i nekoliko godina je uspešno realizovala svoje ciljeve u sistematskom integrisanju Srba u regionu u kulturni, duhovni, ekonomski i informativni prostor.
“Srpski svet” se kao termin pojavio 2013. godine. Stalno recikliranje istog projekta pod različitim nazivima samo je pokušaj da se skrene pažnja od procesa koji je neometano tekao sve ove godine. Međunarodna zajednica nije obraćala pažnju na pokušaj Beograda da ospori zapadni poredak na Balkanu. Svojom politikom podilaženja Beogradu očekivala je da Srbiju zadrži na evroatlanstkom koloseku. Nažalost, “srpski svet” kao koncept ima i podršku određenih međunarodnih krugova (suverenisti, autoritarci), čak i u okviru Evropske unije.
Geopolitički limbo u kome se region nakon dezangažmana i Amerike i Evropske unije (koji su se okrenuli svojim problemima) našao bio je idealan za Rusiju. To ne znači ni potpunu stabilizaciju ni potpunu destabilizaciju, ističe Samarukov, istraživač moskovskog Karnegija, već nešto između. Rusija pokušava da opstruiše i Evropsku uniju i Severnoatlantski savez na Zapadnom Balkanu što je duže moguće. Ne želi da se zamrznuti konflikti na Balkanu reše, jer upravo oni drže Zapadni Balkan dalje od Severnoatlantskog saveza i Evropske unije, ali isto tako ne želi ni da ti konflikti postanu aktivni, jer i ona ima svoju crvenu liniju.
Upravo taj nedefinisan status Zapadnog Balkana, kao i sve udaljenija opcija učlanjenja u Evropsku uniju, ima značajnu ulogu u ohrabrivanju srpskih aspiracija. Svoju politiku prema “srpskim zemljama” Beograd je definisao i kroz dokumente koji su zvanični dokumenti Vlade. Prvi važan dokument koji je usvojila Skupština Srbije je Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu (2011).
Strategija ima za cilj “očuvanje i jačanje odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu. Ona treba da služi kao ključni dokument kojim će se određivati pravac očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu”. Pravni okvir relevantan za očuvanje i jačanje odnosa matične države s dijasporom i Srbima u regionu čine i drugi akti kao što su: Ustav Republike Srbije kojim je u članu 13. utvrđeno da Republika Srbija štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu i razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom; te Zakon o dijaspori i Srbima u regionu , što predstavlja prvi sistemski zakon o odnosima između matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu, i kao takav predstavlja normativnu bazu za vođenje dugoročne politike prema rasejanju. Zakonom se jasno demonstrira volja da se na mnogo ozbiljniji, odgovorniji i racionalniji način vodi politika prema dijaspori i Srbima u regionu. Isto sledi i iz drugih dokumenata: Deklaracija o proglašenju odnosa između otadžbine i rasejanja odnosom od najvećeg državnog i nacionalnog interesa , Strategija za upravljanje migracijama , Nacionalna strategija za mlade , Strategija nacionalne bezbednosti .
Strategija daje prioritet Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori tako što ih stavlja u središte svoje spoljne i regionalne politike. Imajući u vidu viševekovne istorijske i civilizacijske neraskidive veze dve države i naroda, kako se ističe, važno je obezbediti srpskom narodu ravnopravnost i pravednu zastupljenost u državnim ustanovama, državnoj upravi i lokalnoj samoupravi.
Ova Strategija je u regionu percipirana kao Memorandum II. Nakon njenog obelodanjivanja usledile su burne reakcije u svim susednim zemljama. Ona de facto predstavlja realizaciju dela Memoranduma o sprečavanju ugroženosti Srba van Srbije. To je operativni dokument s preciznim uputama za aktivnosti. Reč je o akcionom planu delovanja velikosrpskog nacionalizma u novim uslovima, o uputama kako “mirno i demokratski” ostvariti ujedinjeno srpstvo, a protiv jedinstva i integriteta država u kojima žive.
Glavnu ulogu u implementaciji pomenute strategije ima Srpska pravoslavna crkva (SPC) kao jedina legitimna prekogranična institucija u regionu. Tokom XX veka, kako se navodi u Strategiji, ona je bila praktično jedina integrativna ustanova i most između matične države i dijaspore. Crkva je čuvala, pored vere, nacionalnu kulturu i jezik Republike Srbije. Strategija predviđa logističku i svaku drugu podršku Srpskoj pravoslavnoj crkvi radi obavljanja verske misije, ali i kulturno-obrazovne uloge u dijaspori, koju de facto i ima. U praksi se akcioni plan svodi na: relativizaciju i negiranje ratnih zločina i genocida koje su počinile vojske i policije Republike Srpske i Srbije; destabilizaciju vlada i vlasti u susednim državama jačanjem svesti o njihovoj neefikasnosti; insistiranje na konstitutivnosti Srba u Crnoj Gori, Kosovu i Hrvatskoj; podržavanje separatističke politike u Republici Srpskoj itd.
U međuvremenu su usvojene Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije (2020) , u kojoj se ističe da je najvažniji spoljnopolitički prioritet Srbije očuvanje Republike Srpske; a zatim i Povelja o srpskom kulturnom prostoru (2019) , koju su potpisali ministri obrazovanja Republike Srbije i Republike Srpske. Ova povelja slična je onoj ruskoj iz 2007. kada je osnovan državni fond Ruski svet. Povelja o srpskom kulturnom prostoru ističe da je strateško polazište srpske kulturne politike zasnovano na uverenju da je, pre svih širih integracija, prvi i nezaobilazni korak jačanje kohezije unutar srpskog kulturnog prostora. To je samo korak od proklamovanja ujedinjenja svih Srba, kao što je to bio slučaj devedesetih.
Suština Povelje se svodi na to da kulturna politika Srba van matične zemlje nema potrebe da se usaglašava s kulturnom politikom tih zemalja, nego samo s politikom matice, odnosno, kako piše u Povelji, Srbi na celom svom kulturnom prostoru treba da vode “uzajamno saglasnu kulturno-prosvetnu politiku”. Posebno se značaj daje stavu da jedan narod najčvršće povezuju “sećanja na kolektivna stradanja” i da je to ono što Srbe, koji su u stradanjima izuzetno bogati, drži zajedno više nego išta drugo.
Strategija razvoja kulture Srbije od 2020. do 2029. takđer se uklapa u projekat srpskog sveta. Strategija, izmedju ostalog, na prvo mesto stavlja “opredeljenost za zaštitu i negovanje nacionalne kulture”, odnosno, “Strategija je, s obzirom da Republika Srbija predstavlja matičnu državu srpskog naroda naseljenog u regionu i različitim delovima sveta, opredeljena za očuvanje i povezivanje srpskog kulturnog prostora, odnosno, zaštitu kulturnog nasleđa i promovisanje kulturnog stvaralaštva svih nosilaca srpskog kulturnog identita, bez obzira na to gde žive”. Kao glavni cilj se ističe mera “negovanje srpskog jezika i ćirilice i povezivanje srpskog kultunog prostora, koja ima veliki značaj za očuvanje kulturnog identiteta Republike Srbije i srpskog naroda i koja je posvećena ostvarivanju prioriteta podsticanja uloge kulture u razvoju društva, posebno imajući u vidu ključnu ulogu kulture u stvaranju oblikovanju i prenošenju društvenih i kulturnih vrednosti i važnost očuvanja, predstavljanja i interpretacije kulturnog identiteta.”
Radi se o setu mera koje zaokružuju politiku Beograda kada je reč o srpskom kulturnom prostoru odnosno “srpskom svetu”. Taj projekat “srpski svet” ima podršku svih elita, uključujući i znatni deo civilnog sektora. To se posebno videlo u odnosu prema Kosovu kada je tokom tzv. unutrašnjeg dijaloga većina zauzela stav da Kosovo treba ostati zamrznuti konflikt u očekivanju pogodnog trenutka za njegovu podelu. Aktuelna vlast radi na projektu na svim frontovima.
Međutim, treba istaći da se ne radi o personalnom projektu Vučića ili Dodika, već o državnom projektu koji svaka nova vlast implementira shodno datim okolnostima. Članovi vlade otvoreno zagovaraju “ujedinjenje”, a najagilniji zagovornik je Aleksandar Vulin, ministar policije (prije toga odbrane). On ističe (više puta je to ponovio) da je “zadatak njegove generacije političara” nastavak borbe za “ujedinjenje svih Srba u jedinstvenu državnu i političku zajednicu”, koja mora biti sprovedena mirnim putem. To između ostalog brani i tezom da “narod koji je upoznao ponovljeni genocid u svakoj generaciji i uvek od istih počinilaca nema pravo da ostavi svojoj deci priliku da i ona dožive istrebljenje svojih sunarodnika u delovima nacije gde ih ne štiti država. Zahvaljujući Vučiću Srbi su postali jedinstven politički narod i proces ujedinjenja je počeo, a to se više neće moći zaustaviti.”

“Disciplinovanje” Republike Srpske

Posle višegodišnjeg zanemarivanja Bosne i Hercegovine i tolerisanja etnonacionalističkih lidera koji su sistematski uništavali mogućnost njene funkcionalnosti, Evropska unija i Amerika su se posljednjih meseci latile politike smirivanja Milorada Dodika. Cilj je bio da se zaustave njegove provokacije i da se službenici Republike Srpske vrate u državne institucije. Predsednik Bajden (Joe Biden) je prilikom posete nemačkog kancelara Šolca (Olaf Scholz) Vašingtonu potvrdio spremnost i opredeljenost da kompletiraju posao integracije Zapadnog Balkana u evropske institucije i da konačno ostvare Evropu koja je celovita, slobodna i u miru.
Evropska unija je tek agresijom Rusije na Ukrajinu postala svesna opasnosti i brojnih propusta kad je reč o Balkanu. Iako je bilo dosta reakcija na maligni uticaj Rusije, to nije bilo praćeno adekvatnim evropskim politikama, prvenstveno zbog toga što je i sama unutar sebe dozvolila mogućnost da Rusija korumpira desničarske (ali i leve) pokrete kao i brojne političare. To je stvorilo sliku o Zapadu kao dekandentnom i nesposobnom za rešavanje svojih problema.
Godinama je Evropska unija tolerisala ponašanje Srbije u regionu i dozvolila je da njene aspiracije postanu realne. Republika Srpska se percipira kao jedini ratni plen od koga će Beograd bez većeg pritiska teško odustati. Narativ srpskih nacionalista, kako u Srbiji tako i u Republici Srpskoj, već se godinama svodi na to da je Bosna i Hercegovina neodrživa i da je njen raspad neminovan, da su Muslimani srušili Jugoslaviju (teza koja se sve više koristi u Beogradu), da je Bosna i Hercegovina regresivna, da je Republika Srpska stvorena kako bi se sprečio genocid (Ana Brnabić), da nema odgovrnosti čelnika bosanskih Srba iz 1992. za izbijanje rata (Željka Cvijanović), da je greška što Beograd nije priznao Republiku Srpsku (Milorad Dodik) te da je rat u Bosni i Hercegovini bio oslobodilački rat Srba (Dobrica Ćosić, teza opšte prihvaćena).
Milorad Dodik je najistureniji eksponent Moskve, ali i najnepridvidiviji akter u Bosni i Hercegovini. U tom smislu je i potencijalni generator nasilnog sukoba. Dodikova drskost i arogancija nastavljene su nakon što ga je Zapad sankcionisao. Nastavlja sa svojom retorikom osporavanja legitimiteta novoimenovanog visokog predstavnika Šmita (Christian Schmidt), jer nije potvrđen u Savetu bezbednosti. To je samo eho onog što Moskva stalno ponavlja. Tako je, nakon što je visoki prestavnik poništio zakon o nepokretnoj imovini Republike Srpske, izjavio “da najbolji sinovi Republike Srpske nisu izginuli da bi neizabrani Nemac Kristijan Šmit krčmio ono za šta su dali najvrednije” .
Ponašanje Rusije prema Bosni ukazuje na njenu ambiciju da smanji uticaj Zapada i potkopa zapadne političke projekte izvan bivšeg sovjetskog prostora. Ona na tome radi sistematski kako bi uspostavila novu međunarodnu bezbednosnu arhitekturu, koja marginalizuje Sjedinjene Američke Države i Severnoatlantski savez. Bosna kao središnja zemlja je savršena prilika za rušenje zapadnog sistema na Balkanu, instaliranog nakon 2000. Zato je Rusija godinama podržavala nacionalističke i antidemokratske snage u regionu, posebno u Republici Srpskoj.
Ruska agresija na Ukrajinu je pokrenula i pitanja o budućnosti evroatlantskih integracija Zapadnog Balkana. Iako je okružen državama članicama Evropske unije i Severnoatlantskog saveza, region je samo delimično integrisan u evroatlantske političke i bezbednosne strukture. Nedefinisana politika Evropske unije tokom poslednje decenije doprinela je regresiji regiona i njegovom okretanju ka drugim partnerima.
Srbija je jedina zemlja u Evropi koja se solidarisala s Rusijom. Zbog toga je pod ogromnim pritiskom, ili kako kaže predsednik Vučić, “u mnogo težoj situaciji nego što izgleda”. Od nje se traži sporazum s Prištinom kojim se faktički priznaje Kosovo, zatim “disciplinovanje” Republike Srpske i odricanje od Rusije, odnosno uvođenje sankicija Rusiji. Kristofer Hil (Christopher Hill), američki ambasador u Beogradu, u intervjuu za Politiku izjavio je da postoji samo pogrešan ili pravi put te da Srbija mora napraviti izbor. On sugeriše da “postoji samo jedan put, i to je Zapad, to je Evropska unija” .
Aktuelna konstelacija u Evropi, ali i u samoj Srbiji, jedinstvena je prilika da “Srbija najzad izbegne da njeni odnosi sa Rusijom odrede njenu stratešku budućnost”. Srbija je pod sve većim pritiskom i Rusije i Zapada da se opredeli. Ukoliko predsednik Vučić zbilja odabere Evropsku uniju kao budućnost Srbjie, to bi doprinelo njenom izvlačenju iz ruskog zagrljaja.

(Gradski portal, Foto: N1)