Ekipa Autonomije zaputila se novopečenim brzim vozom u urbanom folkloru, poznatijem kao Soko, put Beograda. Ispred čuvene železničke stanice u Novom Sadu, koju jegradonačelnik Miloš Vučević nazvao Starom damom, ima šta i da se vidi. Na samom ulazu, umesto tradicionalnog obezbeđenja koje proverava da li je sve u redu, zatičemo svitu plavoprslukaša koji dele promo kese sa ispisanom stranačkom parolom: Mir, stabilnost, Vučić.

Samim ulaskom stiče se neki čudan utisak. Vidi se da je stara dobra železnička stanica, u kojoj deca i golubovi satirično rečeno stoje „rame uz rame“, i dalje tu. Njen duh, i pored agresivne staklenizacije i groteskne modernizacije, i dalje nije ugašen. Bankomati, menjačnice, automati za karte, sređeni šalteri – sve je tu, kao i u nekim evropskim gradovima.

Na onom istom peronu, gde se čekao i onaj stari voz koji je odisao dimom cigareta koji kulja iz komotnih kupea, čekamo Sokola. I sleteo je. Kroz klizna vrata, na kojima nas čeka u potpunosti doterana, ispeglana nazovimo stjuardesa, ulazimo u voz. Prolazimo pored zaposlenih, koji nas mrsko gledaju razmišljajući „Šta ovi sad snimaju, gledaju, šta im sada ne valja?“.

Na prvi pogled, sve je u redu. Putem krajnje moderne i jednostavne aplikacije rezervisali smo dva mesta. Program nam je očekivano generisao sedišta 24 i 25, što zvuči sjajno. U potpunosti ushićeno prilazimo našim sedištima, i tu nastaje haos.

Iako ni kolega ni ja nismo stručni u oblasti železničkog saobraćaja, niti nekih ostalih oblika, ostajemo zbunjeni. Očigledno smo dobili neki voz sa felerom ili greškom, kako kome odgovara. Zbunjuje nas raspored sedišta. Nekom logikom, koja me i dalje buni, 24 i 25 nisu mesta jedna pored drugog, već je 24 iza, dok je sedište 25 ispred.

Tu haos tek nastaje. Građani isfrustrirano pokušavaju da se dogovore ko će gde da sedne. Jedna starija žena kreće da viče „Šta je ovo! Ko je ovo smislio“. Nekako su se svi rasporedili i nastupio je mir.

Nekako smo preživeli, došli smo do Prokopa za svega pola sata, što uistinu jeste za pohvalu, ako zanemarimo to što smo stigli nigde i što nam do smeštaja treba najmanje 45 minuta. Međutim, pravo iznenađenje je bio povratak.Ulazimo u voz, opet ona ista procedura, i naravno, jer nam to balkanski mentalitet nalaže, zatičemo nepoznate ljude na našim sedištima. Sedamo na nepoznata sedišta, jer su nam naša ukrali. Ulazi četvoročlana porodica, sa sedištima od broja 49 do broja 52. I imaju šta da vide. Nekom logikom, sedište 52 je tek pored sedišta 58. Zbunjeno gledaju i ništa im nije jasno.

I tu kreće panika. Svi manično postavljaju isto pitanje: “Pa da li su oni normalni? Naravno da smo dobili robu s greškom“. Stariji gospodin od nazad postavlja filozofsko pitanje :“Može li ova vlast išta da uradi kako treba?“.Odlično pitanje. Dolazi kontrolor koji govori sledeće reči: „O ne, opet! Pa da li je ovo moralo ovako?!“.

Sva ova pitanja u potpunosti su na mestu. Uzimaš karte, misliš da sediš pored svog petogodišnjeg deteta i šta te zatekne? Da ono treba da sedi samo tri reda ispred tebe? Ali sve je to okej, to je sve za našu decu.

Kolega i ja smo ustali i uspeli da nađemo nazad neka mesta kako bismo omogućili porodici da bude na okupu. Soko je uzleteo i stigli smo čitavi u Novi Sad.

Aleksandar Bugarin (Autonomija)