Skip to main content

SOFIJA TODOROVIĆ: U Prijedoru nije bilo dostojanstva i tišine

Stav 11. авг 2023.
4 min čitanja

"Komemoracija žrtvama Oluje pretvorena u puki igrokaz"

Preko 130.000 ubijenih ljudi u periodu od 1991. do 1999. na region veličine Zapadnog Balkana znači da je statistički nemoguće ne poznavati nekoga kome je neko stradao, bio povređen ili da je na bilo koji način bio u vezi sa nekim od ratova koji su pratili raspad bivše Jugoslavije. Samo ova spoznaja bi trebalo da nas obavezuje da pitanjima stradanja, zločina i kako nastaviti dalje posle toga moramo pristupati pažljivo, etički i sa pijetetom.

Prošlonedeljna komemoracija pretvorena u puki igrokaz koji služi nacionalističkim interesima predstavnika institucija sa bine, koji su bili dovoljno besramni da na nju stanu, da se sa nje obrate na način na koji su to uradili, u Prijedoru. Ako se vratimo tri godine unazad i setimo da je tadašnju komemorativni skup režirao Dragoslav Bokan, čime se sam pohvalio jer je ostao nepotpisan ali režiserski pečat osnivača paravojne jedinice „Beli orlovi“ jasno je vidljiv.

Odluka da se u Prijedoru obeleže stradanja tokom operacije „Oluja“ utemeljena je na nacionalizmu, da je drugačije ubrzo bi se shvatilo da možda Prijedor nije baš adekvatan izbor. Ali takva vrsta promišljanja nije bila moguća jer je nacionalizam političko uporište najviših predstavnika Srbije i Republike Srpske. Dupli nacionalizam, da bude jači, da ne preza ni od čega, da bude glasan i veliki da se nikada ne dovede u pitanje njegova „zaštitnička“ uloga svih onih koji su pogođeni ratom, a srpske su nacionalnosti. A ko se usudi da njegovu ispravnost dovede u pitanje, smatraće se da se odrekao te plemenite zaštite, svog dela pravde i pijeteta koji su baš ti i takvi ljudi nameravali da dodele. Ko se usudi da dovede u pitanje prestaje da bude ljudsko biće ili sunarodnik, postaje neprijatelj.

I napisala sam komemoracija, ali imam problem sa tim, jer ne znam kako da nazovem to što se dogodilo u Prijedoru tog dana. Zločini počinjeni u „Oluji“ su neupitni. Prognani zaslužuju da se njihova tragedija i patnja prepoznaju i uvaže. /Žrtve zaslužuju dostojanstvenu komemoraciju. Teško mi je dok čitam šta sam napisala, ali to je tako a može i treba da bude drugačije. Tu, na toj bini u Prijedoru, nije bilo dostojanstva, nije bilo tišine, ni pijeteta. A mogli smo čuti i reči poput: majmuni, satrapi, lude, itd. Reči kojima mesto nije na komemoraciji.

Jedna, sada već devojka, prepoznala je sebe i svoju majku na fotografiji koja se prikazivala na velikom ekranu 4. avgusta u Prijedoru. Ta fotografija je nastala 25. jula 1995. godine prilikom iseljavanja bošnjačkog stanovništva iz Žepe.

Nakon što je u medijima izašla informacija da fotografija koja je prikazana nema veze sa „Olujom“, agencija „Pozitiv“ angažovana od strane Vlade Srbije se izvinila za nenamernu grešku. Niko nije ni mislio da je namerno uzeta fotografija koja ilustruje patnju Bošnjaka, jer ne može jedna patnja da uvredi drugu to su ostalom dve tužne priče, podjednako istinite, s tim što o ovoj koja je prikazana na fotografiji u Srbiji namerno ne govorimo. Uostalom izvinjenje unajmljene agencije ne bi trebalo ni da bude predmet razgovora.

Angažovana privatna agencija ne može biti odgovorna za ono što se našlo na velikom ekranu na državnoj komemoraciji koja je finansirana novcem svih nas. Od zvaničnika se niko nije oglasio niti izvinio jer se snaga meri sposobnošću da se nikada ne izviniš, i tu nema predaje.

Gde je i šta radi Odbor za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije u čijoj bi nadležnosti trebalo da se nalazi organizacija događaja ovakvog tipa? U tom odboru bi trebalo da sedi neko ko je pogledao šta je agencija poslala i ko je odobrio sadržaj. Organizator ovog događaja nije agencija imena „Pozitiv“, organizatori ovog događaja je Srbija, a njeni predstavnici ne smatraju da žrtve „Oluje“ zaslužuju da se kaže „izvinjavamo se“, nisu dostojne jednog „izvinite“ kao što nisu dostojne da bude prepoznate Zakonom o civilnim žrtvama rata.

Samo nekoliko dana nakon ove namerne greške, u smislu odabira mesta i jedne nenamerne greške neke tamo agencije, desila još jedna greška.

Imena troje dece ubijene tokom opsade Sarajeva našla su se na spisku 106 ubijene djece u Istočnom Sarajevu, koji je napravio Republički centar za istraživanje rata i ratnih zločina u Republici Srpskoj, a koju je koristio RTRS u prilogu iz aprila ove godine. Jedno dete je stradalo od granate, drugo dvoje od snajpera. Međutim, smrtonosni hici došli su sa položaja Vojske Republike Srpske, i njihova imena su greškom na spisku koji je izradio Republički centar.

Greška? Jedina greška je što su ikada uopšte stradali, sve drugo je logičan sled kada vladajuća politika diktira da žrtve koristite za kreiranje novih sukoba i nacionalističke političke agende. Monoetničko institucionalno pamćenje uvek počiva na zloupotrebi i uvek je interesno orijentisano, a omanipulatorska kultura sećanja se ne institucionalizuje greškom.

Porodice su uznemirene, pominju se i tužbe, a ja samo mislim: nije greška. Kada pristupaš žrtvama zarad dokazivanje sopstvene nacionalističke misli i učvršćivanja vlastite moći i pozicije, ti povređuješ stalno, razaraš i seješ strah, ne treba ti pištolj.

O popisu žrtava ratova koji su pratili raspad bivše Jugoslavije bilo je brojnih debata na različitim stranama. Postoji nekoliko činjenica u vezi sa ovim: spisak ne postoji. Postojao je samo jedan metodološki transparentan i profesionalan pokušaj izrade jednog ovakvog popisa u okviru koalicije za Rekom.

Spiskovi su i dalje kontroverzna tema jer svi brane spisak koji ima najveći broj žrtava, a ne onaj koji je izrađen na osnovu jasne metodologije i koji je baziran na činjenicama. Za spiskovima koji su izrađeni sa dužnom pažnjom čini se da nema interesovanja zvaničnika. Nema razumevanja da način izrade ne sme da tretira ta imena kao neke brojke i da sam postupak i metodologija moraju uzeti u obzir da se radi o ljudskom biću koje je imalo neki život, neku porodicu, neku priču…

Na primer, bilo je i javnih diskusija o spisku i broju dece ubijene tokom opsade Sarajeva, a ta diskusija se ubrzo pretvorila u etiketiranje svih onih koji govore o važnosti izrade verodostojnih spiskova kao nekakvih izdajnika, zlikovaca i bestidnika. A zašto je to tako i čija je to odgovornost?

Neke stvari moraju krenuti „odozgo“ od vrha države, od najviših predstavnika institucija jer oni imaju političku odgovornost da rade i govore tako da se netrpeljivosti ne raspiruju jer ovaj je region već dovoljno propatio, a i dalje pati jer se ne radi na prevenciji i neponavljanju već su zloupotrebe i manipulacija prošlošću najefikasnije sredstvo za sticanje moći, bez obzira na cenu. Cenu svakako neće oni platiti, kao što nisu ni nakon ratova, pa nije ni važna za njih.

Trideset godina je prošlo od početka ratova, trebalo bi da postoji odlučnost da se uradi ono što je ljudski minimum a institucionalna odgovornost i dužnost. Moralo bi da se vidi dalje od sopstvenog interesa i uvredljivih političkih manipulacija, ako im je stalo. A ako nije, onda ništa.

Autorka je programska direktorka Inicijative mladih za ljudska prava.

(Danas)