Lekciju o pristojnosti i njenim granicama, o tome šta je normalno, a šta nije, čovek dobije u kući u kojoj je porastao, a onda sve to gaji i neguje dok stasava u zrelog čoveka. Ako su ti, etički temelji, u čoveku jednom dobro postavljeni, teško da ikada, ili ikuda, mogu kasnije da iščile. On ih se drži celog života, bez obzira postane li poznat, ili ostane nepoznat. Etički standardi su za njega nešto poput srca života, organa bez koga se ne može.

Međutim, ako si neotesan čovek, nenaučen šta je mera dobog ukusa i pristojnosti, šta je mera za meru, onda (ne)svesno gaziš granice normalnog i korektnosti – ne političke, već istinske ljudske. U tom si slučaju budala, loš ili zao čovek, jer svojim rečima, postupcima i radnjama ugrožavaš drugog čoveka, pokazuješ da ga ne poštuješ, onespokojavaš ga – mentalno i duhovno, fizički ga izobličuješ.

U našem je okruženju mnogo primera neukusnog i neprimerenog, nadasve uvredljivog i nedoličnog obrasca ponašanja poznatih ljudi koji, ne samo da misle da im je sve dozvoljeno, nego im, nažalost, često i jeste dozvoljeno, što – za sada samo ponekad, ide i dotle da – i kad ubiju nekoga – mogu da prođu bez (adekvatne) kazne.

Uglednici i njihova deca

Ako si poznat čini se da možeš sve: ako si sin poznatog lekara ni to što si pobio 10 nevinih ljudi nije dovoljan razlog da te predsednik nazove ubicom, već te zove detetom uglednog pripadnika društva. Ako si vlasnik medija bliskog vlasti – tvoje dete na ulici može na smrt da zgazi dete nekog drugog, nepoznatog čoveka i – gotovo da nikom ništa. Ako si rudar, pa te zatrpa zemlja greškom onog ko vodi rudnik – opet nikom ništa jer si nepoznat, a poznati koji vode taj rudnik, koji nisu reagovali na vreme na upozorenja, ostaju nekažnjeno. Ako u dalekom svetu isprebijaš nekog tako da ostane nepokretan – jer si dete nekog – samo vlasti znanog – uglednika”, država plati za tebe ogromnu globu – da “ubije krv”. Ako si raspojasani lokalni učitelj jahanja – to ti daje za pravo da siluješ maloletnice koje kod tebe treniraju. Ako svojim ponašanjem godinama pretiš celom mestu, a neko te ipak nekoliko puta prijavi policiji – opet nikom ništa – jer ti si dete penzionisanog pripadnika Vojske Srbije koji će 4. maja 2023, pobiti silne ljudi u Duboni i Malom Orašju. Ako si direktor nekog koridora – možeš hudinijevski remasterovati prelazak naplatne rampe na kojoj je tvoj automobil, dok si ti vozio, ubio jednu ženu – i – “normalno” – nikom ništa, jer si srednje poznati političar. A ako si nešto poznatiji političar, npr. ministar odbrane, onda možeš javno – bez ikakve kazne za to – da kažeš da voliš novinarke kad kleknu.

Nije bolje ni u sferi kulture i zabave: ako si slavni muzičar, voljen diljem regiona, možeš “malo da štipneš” voditeljku emisije u kojoj učestvuješ, posle to javno priznaš i još kažeš da ne vidiš ništa strašno u tome, doduše posle na sudu, nakon priznanja, platiš par stotina evra i onda mirno nastaviš da sviraš diljem ex Ju, kao da se ništa nije desilo, jer svi i dalje misle da si svetski megacar. Ako si ugledni glumac – mladu koleginicu, koju si prisilio na seks, posle nekog vremena priupitaš – znaš li ti ko sam ja, a ako si ocvali lokalni kabadahija – usudiš se da napišeš stotine lascivnih poruka mladoj saradnici – i gotovo da nikom ništa. I ugledni advokat ima tapiju na nasilje, zato – cerekajući se u lice – žrtvu silovanja pita – koliko je dug jezik silovatelja… I tako redom, niz bi mogao da traje do drugog petka u oktobru, ali i duže ako bismo ovom spisku dodali ponešto i iz ličnog iskustva.

Naravno, nismo mi ovde unikatni po tome. I u svetu je lista poznatih koji su sebi dali za pravo da im poznatost omogući da se bahato i siledžijski odnose prema slabijima i onima koji su – u društvenom smislu – niže na imaginarnoj ili stvarnoj lestvici “važnosti”, ili su u poslovnom smislu podređeni njima. Svi ti užasni nasilnički odnosi opstajali su godinama (i nažalost opstaju još uvek) zahvaljujući predatorskoj menažeriji i pomno razvijenom korporativnom mobingu koje predano opslužuju njihovi činovnici, isto onako kako ovdašnji politički režim održavaju i podmazuju ovdašnji, po državnim firmama, čuvajući svoj mali lični komoditet – platicu, morence, zimovanjce i još poneko putovanjce – tek da se nađe za Instragram.

Onog trenutka kada padne neko od dotičnih podupirača lanca nasilja, uvek se otvori bar jedna mračna priča iz neke od mnogih Pandorinih kutija. Iz njih su tako godinama unazad isplivavale šokante priče o omiljenim glumcima, sportistima i muzičarima koji su javnosti predstavljali svoje umiveno lice, a svoje pravo, musavo, neretko mefistovsko, vešto krili. Kada bi se otkrilo da su zapravo sadisti, siledžije, pedofili, silovatelji, vrlo često se dešavalo da nisu bili čak ni kanselovani, a kamoli procesuirani. Mediji su im, romansirajući njihov učinak pre i posle nedela, produžavali vek trajanja (slično se dogodilo sa ubicom iz Ribnikara), deo fanova bi čak ostajao uz njih, dok bi predatorska menadžerska kultura neretko osmišljavala da se čekom sa više nula kupi žrtvino ćutanje. 

Kad umisliš da si pastuv i svetski megacar

Na tu, nimalo slavnu listu slavnih, kojima je “slavnost” bila carte blanche za siledžijstvo raznih oblika, upisali su se producent Harvi Vajnstin, muzičari poput Merilina Mensona i basiste “Stonsa” Bila Vajmena, među sportistima bokser Tajson, fudbaler Ronaldo, NBA košarkaš Edi Džonson, bejzbol igrač Mel Halm, NLF zvezda Tomas Henderson, pa glumci Armi Hamer, Deni Masterson (“Vesele sedamdesete”, Džejms Franko, Kris Not (“Seks i grad”), Bil Kozbi, Kejsi Aflek, Bil Marej…. I najnovije – glumac, voditelj, jutjuber Rasel Brend, kome bi uskoro mogla da se pridruži i neprikosnovena tetka svih svetskih selebritija – Opra Vinfri. Vinfrijevu je, naime, za neku vrstu mobinga, optužila  Sindi Kraford, koja se prisetila kako ju je čuvena voditeljka, u svojoj emisiji iz 1986. godine, tretirala kao nekog “koga vidi, ali ne čuje”. Uprkos tome što je Kraford bila prisutna u studiju, Vinfri je većinu pitanja o manekenki, umesto njoj, postavila njenom agentu Džonu Kazablankasu, koji je na njih i odgovorio. 

Različiti su, dakle, oblici nasilja koje su poznati sprovodili ili sprovode nad slabijima od sebe. I nasilje nije uvek samo fizičko, seksualno – koje jeste najstrašnije, ali gotovo ništa manje strašno nije ni ponašanje koje demokratizuje nasilje i normalizuje ga u najširem društvenom kontekstu, pogotovo na krilima – uvek brzo prijemčive – pop kulture, koja mu učitava lake i prijatne – tra la la tonove. Često ogrnuto humorom, takvo nasilje izgleda banalno, naivno, benigno i bezopasno, a zapravo bi moralo biti najglasniji alarm za svako društvo. Ne čudi onda što je BBC, na čijem je jednom od radio programa Rasel Brend vodio – slobodno se može reći – mizogini šou, trenutno u totalnoj panici, tim pre što sada i javno istupaju nekadašnji voditelji ove kuće i podsećaju da su čelne ljude BBC-a više puta upozoravali o problematičnom i nedoličnom ponađanju danas kanselovanog zabavljača.

Njen i njegov stan

Tom nasilju, lakom, naizgled bezbrižno upakovanom, najčešće kroz medije, prečesto i mi ovde u Srbiji svedočimo. Jedan takav primer, naizgled benignog, medijskog nasilja, konstantno doživljava i Dragana Varagić, srpska glumica srednjih godina koja izgleda primereno njima: i dalje je lepa, ali se, logično, na njoj vide njene godine. Upravo te njene godine ovdašnji mediji neprekidno tematizuju, kroz podsećanje na to kako je izgledala u legendarnom filmu “Varljivo leto ’68“. Dragani Varagić verovatno nije cilj da i posle pedesete izgleda kao da ima 20, međutim, pitanje je onda šta je cilj medija kada, bar jednom mesečno, postave Varagićkinu fotku iz “Varljivog leta”, uz tekst koji, parafraziran, izgleda ovako: ovako Dragana Varagić izgleda danas, a ovako je izgledala nekada, kada ju je Slavko Štimac, dok je mesila hleb, prišao s leđa da bi joj promesio grudi. Sve to neretko uz dodatak u naslovu: a evo kako izgleda njen stan… Čovek se zaprepasti kada izgugla koliko je puta, samo u toku poslednjih godinu dana, ovakva vest bila objavljena u raznim medijima, ne obavezno tabloidnim.

Takva vrsta pisanja, jedna je od perfidnijih vrsta nasilja nad ženom – njenim godinama i njenim ugledom, koji, recimo Dragana Varagić ima na regionalnoj i kanadskoj sceni. Interesantno je da ništa slično, nikada, u kontekstu nekog muškarca, ovdašnjeg ili stranog, nije objavljeno, osim u slučaju operisanog Mikija Rurkija. Pa ni tada nismo saznali “kako izgleda njegov stan”, u njegovim pedesetim godinama.

Iako se jačina i stepen jednog nasilja ne može porediti s drugim, ipak nasilje nad starima i decom doživljavamo nekako najdramatičnije i najpotresnije, pod uslovom da imamo etički temelj i da nismo ministar – nečega ničega – koji se na svom funkcionerskom profilu hvali da mu je škola u kojoj je pobijeno devetoro dece i njihov čuvar, i dalje elitna, te da zato u nju i dalje šalje/upisuje svoju decu.

Kada se patronistički, mizogino, osiono, predatorski, snishodljivo, bahato, ignorantski, ili jednostavno – bez mozga, kao u slučaju pomenutog ministra, neko odnosi prema određenoj (ugnjetavanoj ili stradaloj) populaciji, bilo starijima, seksualnim i nacionalnim manjinama, deci, onda je to nasilje par excellence.

Npr, kada se odrastao čovek deci obraća nekim seksualnim aluzijama, onda se to zove pedofilija. Ako se u kontekstu dece zeza na račun polnosti, seksualnosti, rodnosti, ako se maloletnoj osobi predlaže bilo koja vrsta seksualne relacije, pa makar na nivou verbalnog, čak i na nivou šale, da li se to može nazvati ikako drugačije do pedofilijom i nasiljem?

Slepi za očigledno

Kako se, npr, zove ono što se čuje u staroj Manjifikovoj pesmi “Cici – mici”, naročito kako se zove ono što se vidi u spotu za istu pesmu, kako se zove taj, „laki peting“ umotan u ugodan šlagerski zvuk? Koji je to žanr užasa na koji smo ostali nemi?

U tom spotu iz 2017. vidimo Manjifika u vidu animiranog gospodina s kicoškim brcima kako stoji naslonjen na automobil (što sugeriše da je on biznismen, verovatno uspešan), koji poziva žensku osobu sa kikicama (što može biti samo maloletnica, dete), mameći je komadićem čokolade da priđe k čici, ona se diskretno nećka (ništa drugo ne izgovara, a svako “ne” zapravo je “možda” ili već pola da”), pa onda ta, prva animirana junakinja spota, ipak vrlo brzo sedne u krilo, a čika koji liči na Manjifika odjednom spusti čokoladu na nivo svog krila, devojčica nestaje u tom pravcu, vidimo njega kako trepće očima od užitka, devojčica se potom pridiže, usana musavih od – čokolade??!! Pesma je, nažalost, duga taman toliko da se mogu pružiti prsti ka još jednoj animiranoj devojčici. Ta, tek mrvu starija (što ukazuju njena frizura i haljina), liči pomalo na Crvenkapu, njoj se već predlaže šetnja po šumici “čim priđe k čici” (dakle pedofilija u ovom spotu nije tek usamljeni slučaj, već matrica), zove je opet da mu sedne u krilo, ona se nećka – ne bih ja, ne bih ja… Ali kad joj on ponudi sladoled, ona odmah poklekne (žene su, dakle, lako osvojive, tek jednim sladoledom), on spušta sladoled do nivoa krila, onda pada ka njemu, on kolača očima od zadovoljstva, ona se pridiže i oblizuje. I to nije sve, nakon što su obe “pale”, obe devojčice se sad već same zagrću i skidaju (one su, sugeriše se, dakle, radodajke), jedna ga potom u maniru hanky-panky, lupa po delu kičme na kojem leđa gube časno ime, a onda sledi grupnjak, jer “čiko zna, čiko zna”, peva autor pesme.

I na sve to na You Tubu naleti dete – maloletna devojčica, dečak ili ono, dok gleda svoj omiljeni crtani film.

Užas iza „idile“

Možda je Manjifiko zaista jedan od “čika koji zna”, možda sebe percipira kao neodoljivog frajera, možda to on nekim ženama i jeste, možda on svojoj regionalnoj muzičkoj pastvi priča istinitu ili imaginarnu priču o svom ljubavničkom skoru, ali bi zbog ovog teksta i spota morao prompno biti prijavljen You Tubu i da na njemu završi isto kao Rasel Brend ovih dana. Kanselovan. Zbog toga što u toj svojoj pesmi normalizuje nenormalan, pedofilski narativ, a prisetimo se da je – i pre ne tako davnih događaja – malčanski berberin i ubijene Tijane Jurić, bilo strašnih pedofilskih priča. Morao bi biti kanselovan i zato što bi mogao nanovo da inspiriše jednog od blizu 800 registrovanih pedofila u Srbiji ili osokoli neke slične maloumnike koji su za sada negde prikriveni.

Manjifikova pesma i spot su sramotni i uvredljivi, mizogini, čak pornografski. Oni su čista pedofilija. I nema tu priče o umetničkoj slobodi. Stop! Svako podmetanje da je to umetnost, zabava, šala, skeč, zapravo je iz domena da sloboda govora podrazumeva i govor mržnje. U celoj ovoj priči dodatno šokira to da je ona tolike godine ostala neopažena na sceni, odnosno da niko od konzumenata popularne kulture – fanova, ali ni medija, teoretičara kulture, feministkinja i muzičkih kritičara nije primetio i napisao koliko se toga ružnog i opasnog krije u njoj. Neverovatno je i to da je Manjifiku u pesmi deo refrena pevao ženski bend “Frajle”, koji je tada možda još uvek bio četverac, Neverovatno je da te, tada četiri žene, nisu osetile, ni primetile opasan opa-cupa narativ, podtekst i kontekst koji se krije u njemu.

I na koncu: iako se često referišemo kako je ovdašnja treš muzika sastavljena od neverovatno stupidnih i uvredljivih tekstova, punih eksplicitnih poziva na razne vrste nasilja, ipak mnogi od njih nisu tako perfidni kao redovi i slike od kojih se sastoje Manjifikova pesma i spot za nju. I baš zato je  “idila” koja se krije iza tog muzičko-animiranog užasa dvostruko opasnija.

A sad – oguglajmo po “Cici-mici”, uživajmo još malo u spektakularnosti nasilja, zgrozimo se, onako salonski, pa nastavimo čitanje tekstova tipa: ovako je izgledala nekada, ovako izgleda danas, a ovako izgleda njen stan. To smo mi – nenormalni ljudi današnjice… 

(Autonomija, foto: Pixabay)