Kada umre Jedan Čovek, nikada ne umire samo on, ne ode u vetar samo to jedno postojanje, samo taj jedan njegov ovozemaljski život. Ne odlazi tada samo ni taj jedan njegov kofer, pun, crni, ni to u njemu za put 1953-2021 spakovano. Svi snovi, nadanja i brige, sve želje, radosti i tuge – uspomene sve odreda.

Sa tim Jednim Čovekom odlazi još mnogo toga: na put se prvo odlomi poveliko parče duše druge, sva davna sećanja, zajednička neka, velike radosti i ništa manje tuge, mnoge otplakane noći, i isto tako mnogi nasmejani dani, razdragana jutra pride i pijane večeri u nizu, sa njima i ona usamljena, popodneva kišna.

Ode tako i niz tvojih ličnih priča, čudesna istorija isprepletenih ljudi, tvoja mladost, vera, kajanja i šanse, sve ono što si slagao na police mnoge, tačno jedno sećanje na samoga sebe. Ode tako i nema ga više.

Ne veruješ, stojiš, dok gledaš sa strane, kako je uopšte moguć jedan odlazak takav? Odlazak Jednog Čoveka takvog?

Jedan Čovek takav otišao je juče sa ovog sveta. Devetnaestog dana februara 2021. godine, u danu kada je ustoličen patrijarh srpske crkve, Srbija je izgubila jednog drugog patrijarha – patrijarha reči pesničke, onog koji je tako vrcavo umeo da nađe čardaš u tim lepim nogama, ali i da se zakocka sa prevarantom životom i izvuče uvek nekog keca iz rukava. Uvek, ali ne i juče.

Kako perfidno odigran manevar, Smrti! Kako neočekivano brutalno odigran solo!

Ali zajebala si se, Smrti, znaj, ovoga puta jako: crnoj ptici ne daju se lako oni koje voliš, oni samo sklopljenih krila nastave da snivaju, zauvek ugravirani u one čije su duše jednom zaposeli. Dok ijedna duša pamti, smrti – znaj Smrti – nema. Večnost je jedina opcija.

Zato, dok jedan D – mol noćas duboko para nebo nad Salajkom, u ime svih nas iz godina svih, za sve one koji govore jezike naše, one bez titla, pusti jednu onu u kojoj su kose pune polena, jer samo se tako, s polenom u kosi, može izdržati sve ovo, samo se sa tom vatrom u nogama može živeti još malo, dostojanstveno, strasno, živeti slobodno…

(021)