Skip to main content

Slučaj Šodroš ili urbana gerila: Ljudi koji su probudili Novi Sad

Vojvodina 27. okt 2022.
7 min čitanja

"Prvi znak buđenja Novosađana desio se 2016. godine, kada je političkom odlukom smenjeno celokupno rukovodstvo Javnog servisa Vojvodine"

Nakon opštih izbora 2012. godine, na kojima je Vučićeva Srpska napredna stranka (SNS) osvojila Srbiju, u Novom Sadu je formirana vlast sastavljena od, na državnom nivou opozicione, Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera, i imala je relativno komotnu skupštinsku većinu. No, ubrzo je usledio tzv. proces upodobljavanja, što je značilo da se lokalne vlasti širom Srbije imaju prilagoditi strukturi državne vlade, odnosno menjati političkim inženjeringom. To je, opet, podrazumevalo kupovinu ili ucenu odbornika, kako bi prešli na “pobedničku”, naprednjačku stranu.

Za gradonačelnika Novog Sada je, nakon “upodobljavanja”, izabran do tada javnosti nedovoljno poznat Miloš Vučević, sin nekadašnjeg visokog funkcionera Šešeljeve Srpske radikalne stranke, i sam bivši radikal koji se u međuvremenu učlanio u SNS. Vučevićevu vladavinu, nedavno okončanu odlaskom u Beograd na mesto ministra odbrane, označilo je – kažu analitičari – urbanističko nasilje nad gradom, dramatično prilagođavanje planova sumnjivim investitorima, te gušenje javnosti i oponentnih glasova. Novi Sad je praktično postao politički mrtav grad, opozicija je nestala sa scene, a nešto kritičkih glasova dopiralo je jedino iz nejakog nevladinog sektora. Opštoj konfuziji doprinela je i Liga socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka, stranka poznata po izrazito antinacionalističkim stavovima, koja je već godinama u gradskoj koaliciji sa ordinarnim desničarima.

Prvi znak buđenja Novosađana desio se 2016. godine, kada je političkom odlukom smenjeno celokupno rukovodstvo Javnog servisa Vojvodine. Tada su organizovani masovni građanski protesti pod nazivom “Podrži RTV”. Potonjih godina su u Novom Sadu održavani, kao deo demonstracija u celoj zemlji, antivučićevski protesti koji su ostajali bez rezultata i često završavali svađom unutar aktivističkog i opozicionog korpusa. Ipak, ti protesti su izrodili novu generaciju građanskih aktivista, čije je urbano-gerilsko delovanje prepoznato ne samo u Srbiji već i u celom regionu. Novi Sad je, zahvaljujući njima, postao centar otpora Vučićevoj vlasti.

Za šta se bore građanski aktivisti

Šodroš je reč iz mađarskog jezika koja označava neku vrstu nasipa, nešto što je voda nanela, a može da znači i “mirna voda”. Novosađani tim imenom zovu poslednju zelenu oazu grada, stecište raznih retkih biljnih i životinjskih vrsta oko rukavca Dunava. Omiljeno je to mesto za odmor i rekreaciju, prepuno je ribolovaca i ljubitelja prirode. Ono je postalo simbol borbe protiv, kako kažu aktivisti, investitionog urbanizma, koji je, vele, udobni srednjoevropski grad pretvorio u pretrpanu kasabu bremenitu divljom gradnjom, uz nenormalne saobraćajne gužve.

U oazi grad planira da izgradi stambeno-poslovni kompleks nazvan “Novi Sad na vodi”. Taj projekat je problematičan iz mnogo razloga. Kao prvo, njime se uništava priroda, i zaštićene biljne i životinjske vrste. Kao drugo, nasip se za potrebe privatnih investitora izmešta 500 metara u korito Dunava, kako bi se od poplavnog područja dobilo građevinsko zemljište. Stručnjaci kažu da se time značajno povećava opasnost od poplava, sa kojima je Novi Sad u ne tako dalekoj prošlosti imao ozbiljnih problema. Tog mišljenja su bili i Javno vodoprivredno preduzeće “Vode Vojvodine” i Institut za vodoprivredu “Jaroslav Černi” iz Zemuna, koji su dali negativno mišljenje na predlog projekta. Potom je rukovodstvo “Voda Vojvodine” smenjeno, a Institut je kupila kompanija “Milenijum tim”, koja trenutno izvodi radove, tačnije seče šumu na delu Šodroša. Zeleno svetlo je dobijeno, projekat vredan više od milijardu evra mora biti sproveden, nalaže logika tranzicionog kapitalizma, odnosno enormnog bogaćenja investitora bliskih vlasti.

Prvi korak ka realizaciji projekta je izgradnja novog dunavskog mosta na Šodrošu. Novi most je potreban Novom Sadu, ali aktivisti tvrde da mu tu nije mesto. Ne samo zbog zaštite prirode nego i zbog funkcionalnosti. On će, naime, biti deo obilaznice oko grada koja prolazi kroz srce grada, što je apsurd svoje vrste. Osim toga, ugovor sa kineskom firmom koja treba da gradi most – potpuno je tajan, a izbegnut je proces javnih nabavki. Pretpostavlja se da je u pitanju visoka korupcija.

Aktivisti su pre više od četiri meseca osnovali kamp pod nazivom “Šodroš Survajver”, kako bi zaustavili izgradnju “Novog Sada na vodi”, a slike njihove borbe sa policijom i hapšenja koja su usledia obišle su ceo Balkan.

Treba reći da su pre ovih urbano-gerilskih akcija, ljudi koji sada demonstriraju pokušali da se kroz javnu raspravu o Generalnom urbanističkom planu i na druge oficijelne načine, suprotstave ne samo “Novom Sadu na vodi”, nego i drugim problemskim tačkama ovog nedavno usvojenog dokumenta. Ali, vlast je ostala gluva na njihove mnogobrojne primedbe. Izglasavanje GUP-a pratio je obračun privatnog obezbeđenja, koje je Vučević za tu priliku angažovao, sa građanima koji su protestovali ispred gradske skupštine.

Aktivisti tvrde da je građanska neposlušnost u uslovima diktature njihovo temeljno pravo, kao što su i urbano-gerilske akcije koje sprovode sasvim legitimne, jer nikoga ne ozleđuju i ništa trajno ne oštećuju, već njima doprinose borbi protiv državnog nasilja.

‘Spomenik nevinim žrtvama 1944/45.’

Vruća tačka aktivističkog otpora novosadskoj vlasti je i tzv. Spomenik nevinim žrtvama 1944/45. Prvobitno je najavljeno da će Grad njime odati počast onima koji su nepravedno nastradali posle oslobođenja Novog Sada. Inicijator podizanja obeležja je Savez vojvođanskih Mađara, koji blisko sarađuje sa Srpskom naprednom strankom, a u kontekstu velikog prijateljstva mađarskog premijera Viktora Orbana i predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Ispostavilo se, međutim, da se spomenik ne diže samo nevinima nego i onima koji su itekako okrvavili ruke. Recimo Miklošu Nađu, okupacionom gradonačelniku Novog Sada za vreme čije vladavine su učinjeni strašni zločini, “čuvena” Novosadska racija tokom koje su, 1942. godine, izvršeni masovni zločini nad Srbima, Jevrejima i Romima. Spomenik se podiže i drugima koji su direktno učestvovali u pogubljenjima ili rukovodili njima.

Protiv postavljanja spomenika pobunila se celokupna aktivistička i opoziciona scena Novog Sada, organizovani su brojni skupovi, a za sada je vlast izgleda odustala od postavljanja ovog obeležja, bar za neko vreme.

Brković: Ne pristajem na ono što nam se servira kao ‘srpski san’

Svakako jedno od najprepoznatljivijih lica “novosadskog otpora” jeste Brajan Brković. Iako veoma mlad, dugo je već aktivista. Bio je jedan od lidera Omladinsko-studentske akcije (OSA), a u jednom periodu je bio i gradski funkcioner opozicione Stranke slobode i pravde (kojoj je na čelu Dragan Đilas). Režimski mediji protiv njega vode kampanju već godinama, a posebno vole da istaknu činjenicu da je unuk crnogorskog pesnika Jevrema Brkovića, koji je tokom ratova devedesetih – u znak protesta protiv tadašnje ratotvorne politike crnogorske vlade – napustio Podgoricu i živeo u Zagrebu. Brajan se u medijima bliskim vlasti naziva “ustaškim unukom”, a nedavno je njega i njegovog dedu spominjao i sam predsednik Vučić.

“Ne smemo da imamo most zato što je unuk Jevrema Brkovića rešio da pravi gluposti svakog dana”, rekao je tom prilikom Vučić.

Brajan je zbog urbano-gerilskih političkih akcija priveden četiri puta u prethodnih godinu dana. Ima pet krivičnih prijava i četiri prekršajne. Krivične su uglavnom za nasilničko ponašanje u grupi i napad na službeno lice, a prekršajne za remećenje javnog reda i mira, vređanje službenog lica u vršenju dužnosti i uništenje tuđe imovine.

Dakako da Brković nije sprovodio nikakvo nasilje, niti je napadao službena lica, ali je ovo način da se on, kao jedan od lidera “pobunjenika”, primiri. Ali bezuspešno, kako izgleda. Ne samo da Brković nije sprovodio nasilje nego se, naprotiv, dešavalo se da ga policija šutira ili bije rukama i štitovima, ili hapsi sa leđu u stilu, kako kaže, “linije odbrane u američkom fudbalu”. Osim toga, i van protesta je presretan i pretresan na ulici i, tvrdi, nedvosmisleno praćen (BIA).

U razgovoru Brajan Brković kaže da je za njega “kap koja je prelila čašu”, zbog koje se odlučio na riskantan politički aktivizam koji podrazumeva svakodnevni rad, krivične i prekršajne prijave, prozivanje i maltretiranje – svojevremeno bespravno rušenje u beogradskom naselju Savamala, a potom i ubistvo lidera kosovskih Srba Olivera Ivanovića.

“Osim toga, nepravde u društvu počele su da se normalizuju, istina je oko nas relativizovana, počeli smo da se navikavamo na laži i ćutke prihvatamo sveopštu fašizaciju. I da mrzimo, sve i svakoga. Sve to jednostavno nisam mogao ćutke da gledam. Imao sam osećaj kao da sam paralisan nekim ružnim snom, da želim da se probudim, ali ne mogu to da učinim. Moj aktivizam je pokušaj da probudim sebe i društvo, da ne pristanemo na ono što nam se servira kao nekakav ‘srpski san’, a koji je zapravo jedno razoreno, bolesno društvo”, kaže Brković.

Brković je deo “Šodroš Survajver kampa”, a aktivisti okupljeni oko njega najavljuju da će, najverovatnije, izaći na sledeće lokalne izbore u Novom Sadu, koji bi trebalo da se održe 2024. godine, kao grupa građana.

Đurić: Solidarnost sa onima koji su ugroženi

Srđan Đurić je takođe iznikao iz OSA-e, a nedavno se priključio novoosnovanoj stranci “Zajedno”, čiji su kopredsednici kandidatkinja na prethodnim predsedničkim izborima Biljana Stojković, ekološki akivista Aleksandar Jovanović Ćuta i bivši gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović. Zbog protestnih akcija protiv Generalnog urbanističkog plana, borbe za zaštitu Šodroša i akcija protiv narečenog spomenika – tri puta je privođen. Protiv njega se vodi osam krivičnih i prekršajnih postupaka koji, kako kaže, “ne predstavljaju ništa drugo do politički obračun sa neistomišljenicima”.

“Pritom, ovde ne govorim samo o sebi, već o nizu aktivistkinja i aktivista iz Novog Sada koji svakodnevno preživljavaju ono što preživljavam i ja. Sa policijom prilikom privođenja konkretno nikada nisam imao problema – što ne mogu da tvrdim i za druge aktiviste i aktivistkinje”, kaže Đurić.

‘Ne mogu da sedim u svojoj zoni komfora i mirno posmatram kako se nad mojim sugrađankama i sugrađanima svakodnevno i bez prestanka vrši tortura’, kaže Srđan Đurić (Ustupljeno Al Jazeeri)
Đurić tvrdi da je solidarnost ključna reč koja je uticala na njegov izlazak iz uobičajene studentske kolotečine i ulazak u svet aktivizma.

“Jednostavno, ne mogu da sedim u svojoj zoni komfora i mirno posmatram kako se nad mojim sugrađankama i sugrađanima, sunarodnicama i sunarodnicima, svakodnevno i bez prestanka vrši tortura, kako fizička – tako i psihička, a da pritom ne uradim ništa. Dakle, solidarnost sa radnicima, seljacima, običnim građanima, solidarnost sa svim onim društvenim slojevima koji su egzistencijalno ugroženi stvaranjem velikih socijalnih nejednakosti, što je upravo izazvano politikom ovog režima koji je okrenut isključivo sopstvenim interesima, a ne stvarnim potrebama građanki i građana koji ovde žive”, kaže Đurić.

Šodroš – šta dalje?

Šta će se desiti sa šodroškim protestima? Da li se građani građani mogu izboriti protiv basnoslovnog profita koji će biti ostvaren izgradnjom “Novog Sada na vodi”?

Brković kaže da aktivisti na Šodrošu pokušavaju da postave ne samo liniju odbrane od prljavog kapitala već i “tačku oslobađanja od straha od sile režima”.

“Policija koja je čuvala ogradu iza koje su započeti građevinski radovi – zapravo je čuvala imidž strahovlade. Nijedna institucija, nijedan institucionalni put na koji smo krenuli do sada vezano za Šodroš i GUP – nije završen dijalogom sa institucijama, zato što to institucije nisu htele.

Da se razumemo, ne želim ja da sedim za nekim stolom sa gradskim vlastima i razgovaram treba li ovaj most ovde da se gradi ili ne. Želimo da vlast sasluša eksperte, recimo ljude iz Društva arhitekata Novog Sada, kredibilnog predstavnika struke koji može da iznese drugačije i kvalitetnije rešenje za građane. Želimo da taj proces prati aktivistički i civilni sektor, da građanima sve bude transparentno i dostupno, da zaista postoji debata na javnim medijskim servisima o ovakvim projektima. Za sada, nemamo drugi izbor nego da se na ovaj način borimo kako bismo sačuvali prirodu i spasili Novi Sad”, kaže Brković.

Đurić ističe da se aktivisti ne bune protiv izgradnje mosta, kako to režimska propagana prikazuje. Oni smatraju, a to tvrdi i struka, da je problem mesto na kojem se on gradi.

“Uz to su problem i druge stvari koje se kriju iza izgradnje mosta – a to je realizacija projekta ‘Novi Sad na vodi’, odnosno upliv prljavog stranog i domaćeg kapitala. U pitanju je kompleks od više desetina hiljada kvadrata stambeno-poslovnog prostora i potencijalni profit od više stotina miliona evra.

Pored toga, jedan od ključnih problema je i namera da se nasip kojim se Novi Sad brani od poplava izmesti nekoliko stotina metara u korito Dunava. Na ovaj način se ugrožava bezbednost Novosađanki i Novosađana, samo zato da bi se dobilo još građevinskog zemljišta. Na kraju, naglasio bih i to da je Šodroš poslednja zelena oaza u Novom Sadu, gde živi veliki broj strogo zaštićenih vrsta biljaka i životinja, što je, takođe, jako bitno”, kaže Đurić.

(Radio Slobodna Evropa, foto: Autonomija)