Baš, je ovo Pozorje samovoljno, žilavo i tvrdoglavo neko biće! Evo ga, već 66. put! Svašta se za dobrano više od pola veka koječega dogodilo u njemu, pored njega, oko njegai bliže i dalje… A, ono uvek preko crvenog tepiha! Uvek, pa i sinoć – uprkos pošasti korone, besparici, mrzovolji, apatiji, pametovanju i “pameti”, pokušajima za “reformama” i premundurivanjima svake vrste, raznim klipovima u točkovima, zastavama raznih boja, neprostojnostima, revolucijama i ratovima na papirima i u stvarnostima… – crveni tepih! I tako smo i ovaj put, juče, predveče 18. juna (i neka je otvaranje pomereno, bar miriše lipe u Novom Sadu) naši cenjeni gosti i mi, Novosađani preko crvenog tepiha prostrtog kroz gradilište, kroz rupe u koje su upadale i krivile se damske štikle, noge da polomiš, kroz šoder,stazom ograđenom nekim visokim žicama ušli u Srpsko narodno pozorište!Belilom prekrivenim lakovanim cipelama i s tom prašinom od struganog kamena na trepavicama,al smo ušli! Opet! Zlu vremenu, uprkos!

Jer, kako je – na otvaranju 66. Sterijinog pozorja na sceni „Jovan Đorđević“ emotivno, iskreno, lepo,setno, a spokojno ohrabrujuće u svečanoj besedi, tri puta ovenčan Sterijinom nagradom – rekao glumac Svetozar Cvetković „ … ovaj grad – Novi Sad i ovaj prostor – Srpsko narodno pozorište, uspeli su da sačuvaju jedini svetao mrak naše prošlosti kao i zalog za sadašnjost, ali i budućnost i to ne samo scenske umetnosti već našeg bitisanja i duhovnog identiteta…“

Ponosni, naravno. U prepunoj sali jasno se ocrtavalou vazduhu da su nam baš „legle“ ove reči! Hvala, gospon Cvetkoviću.

Nismo, pak, zadovoljni, a pogotovo ponosni što gradonačelnik tog i takvog Novog Sada nije bio u sali. Ko god i kad god da sedi na stolici prvog čoveka Magistrata, tu mu je mesto, na otvaranju najznačajnijeg teatarskog događaja u Regionu. To mu je, ako ništa drugo, posao. Bio je gradski ministar kulture Dalibor Rožić i pokrajinska ministarka Dragana Milošević. Republička, Maja Gojković, inače Novosaođanka, je, pak, na putu, u Parizu. Zli jezici, još, šapuću da to nije i jedini razlog što nije bila. Umešala se, sikću jezičare, i geografija. Možda. Delegirala je, zato, zamenika, Radovana Jokića.

Ostali, sve Sterijanci, sve sam pozorišni svet, ushićen – publika, glumci, reditelji, upravnici pozorišta, kritičari, novinari… I svi oni, mogli su sinoć, a to su i uradili s osmehom bez grimase (poneko tek s maskom na licu), da se dotiču, rukuju, zagrle… a, bilo je i poljubaca.Valjda je loše za nama!

I, da, što da ne ostane zabeleženo, lepo je: Doneli nam ovi naši Riječani – čiju smo predstavu, Nušićevu „Ministarku“, sinoć gledali i slušali (uz moćni orkestar), ekavski, a iz Hrvatske (iako je nemali broj nas teško odolevao porivu da im tokom predstave šapne, samo opušteno, gospodo, Nušić ume da govori i jekavski i ijekavski i svakojako 🙂 ) – malo mirisa Jadrana. A, i slamenih šešira i kratkih, letnji pantalona (namignuti valja posle ovih reči, samo ne znam kako se to „piše“) na žurki povodom otvaranja Pozorja, na terasi „Treme“, najzad prepune! Neka je s pogledomna gradilište!

Branislava Opranović  (Bilten Sterijinog pozorja)