Skip to main content

SERGEJ FLERE (VRUĆE VOJVOĐANSKO LETO 1988.): Timovi za ukidanje autonomije (2)

Autonomija 10. jul 2022.
9 min čitanja

"Vlast se sada nalazi preko puta"

Jesu li Vojvođani stremili da zbace svoju vladu? Da li je Milošević bio prethodnik savremenog populizma?

Raspadu Jugoslavije prethodilo je više događaja koji su predstavljale vododelnice. Jedan od njih je bio svrgavanje vojvođanskog autonomističkog rukovodstva oktobra 1988. Niz mitinga širom Vojvodine na leto 1988., mogao je izgledati spontano i kao delo “običnih građana”. Nazvan je antibirokratskom revolucijom. Međutim, ti mitinzi, uključujući stalnu grupu demonstranata koji su navodno izražavali pritužbe srpskih stanovnika Kosova, iskazuje se kao, u osnovi, proizvod delovanja srpske elite sa sedištem u Beogradu. Elitu je predvodio predsednik srpskih komunista Slobodan Milošević. Vojvođansko rukovodstvo se najviše prigovaralo da “nemaju razumevanja za kosovske Srbe”. Mediji, politička policija, neki viđeni intelektualci imali su važne uloge. Cilj je bio da se ostvari priljubljeni projekat srpske elite “jedinstvena Srbija”, ukidanje tadašnje autonomije Vojvodine i Kosova. To je omogućeno svrgavanjem vojvođanskog rukovodstva oktobra 1988, a izmene Ustava Srbije usvojene su marta 1989. Antibirokratska revolucija imala je i izrazite crte savremenog populizma.

Letovanje’ kod rođaka u Vojvodini

AB se može opisati preko tri vrste aktivnosti, koje su se međusobno preplitale dopunjavale u političkom: 1. mitinzi, 2. “proizvodnja naroda” putem medija i 3. delatnosti političke i intelektualne elite. U tome su se susreli građanska nacionalistička inteligencija i Miloševićeve snage, prvi ne insistirajući u to vreme na višestranačju, a drugi svesno to odlažući.

Mitinzi: Učešće obavezno

Dok predstavnici srpskog pokreta nisu posetili Miloševića, aktivnost kosovskih Srba je uglavnom bila ograničena na Kosovo. Godine 1986. posetili su Skupštinu SFR jedan put i bili primljeni od strane Kolj Široke. Milošević je vođe tog pokreta primio 17. juna 1988. Na Novom Beogradu, kao predsednik Saveza komunista Srbije. Tamo je predloženo od strane jednog od učesnika pokreta da se skup Kosovaca održi u Novom Sadu, a Milošević je insistirao da se ne organizuju simbolička ili stvarna kolektivna napuštanja Kosova (Kerčov i dr., 1990, 235; Vladisavljević, 2009, 121). Milošević je sledio sa retoričkim pitanjem da li iko od prisutnih ima nešto protiv na šta se niko nije javio (Kerčov idr., 25).

Miloševićevo odobravanje novog toka delovanja je pokretu Srba dalo novo polet, novu podršku, ali i novo upravljanje. Tehnička podrška j dolazila od srpskog političkog vođstva na leto 1988., kao i od Službe bezbednosti Srbije.

Grdešić je sumnjao u značaj poslednjeg oblika pomoći i njegovu efikasnost. Policija, uključujući političku policiju bila je i moćna poluga vlasti, poluga prinude, mada je veći deo funkcija bio u rukama republičkih i pokrajinskih policija, a savezna policija je bila slaba. Analiza CIA je 1985. naglasila da pokušaj recentralizacije (pod Stanetom Dolancom) nije bio uspešan (Directorate of Central, 1986). Mada ti odnosi unutar službe bezbednosti uglavnom u to vreme nisu bili poznati široj javnosti, moguće je pretpostaviti da su direktori preduzeća poslušali zahteve s njene strane za slanjem radnika na demonstracije, uviđajući da se poluge vlasti prenose sa pokrajine na republiku.

Pripadnici SDB Srbije su ih u tom smislu instruisali, zajedno sa članovima republičkog komunističkog vođstva i pripadnicima vojne službe bezbednosti. Takvi timovi su slati avgusta 1988. u najmanje 10 (Anonimni 2) ili čak 20 opština u Vojvodini (Anonimni 3), gde su boravili i po 7 dana. Anonimni 3 bio je pozvan u Apatin avgusta 1988, gde je prisustvovao sastanku koji je sledio jednoj takvoj poseti iz Beograda i svedočio o tome da je uspeo da izmeni pripremljene zaključke sastanka, u kojima se zahtevalo smenjivanje vojvođanskog rukovodstva. Te posete su imale strateški karakter, jer su bile direktno usmerene i na ukidanje položaja Vojvodine. Formalno boraveći u banjama i kod rođaka, bilo je i više političkih razgovora dnevno.

Sami mitinzi počeli su 9. jula 1988, kada je nekoliko stotina ljudi došlo u Novi Sad.

Prošetali su se značajnim delom grada i pristupio im je znatan deo domaćina, ali sve nije prelazilo hiljadu lica. Praćeni su od policije. Ustavili su se pred glavnom upravnom zgradom (Banovina), gde su dobili dovod struje i vode, koji je ubrzo prekinut. Govorio je Mićo Šparavalo, koji je bio i vođa puta i vojnički je komandovao učesnicima, koji nisu smeli da se udaljuju (Žilnik). Vratili su se specijalnim vozom isto posle podne bez plaćanja vozarine (Serenčeš, Lekić i dr., 2009, 43).

Elita je učestvovala u organizaciji mitinga i u sasvim operativnim poslovima. Transparenti koje su mitingaši nosili mogli su da izgledaju jednostavno i neprofesionalno (da bi izgledali narodski i iskreno), ali na njihovoj izradi je učestvovao i npr. scenograf Pokrajinskog pozorišta u Prištini Geroslav Žarić (Želimir Žilnik). Žarić je takođe objasnio da je za njega učešće obavezno „jer radi u državnoj službi“. Još značajnija je bila podrška beogradskih medija. Tamo je Milošević postavio nove direktore i urednike jednu godinu ranije. Bilo je i spontanog učešća nekih beogradskih kulturnih poslenika, koji su učestvovali i na putujućim mitinzima, viđeni su bili pevačica Olivera Katarina (koja je pevala patriotske pesme), novinar Aleksandar Tijanić i pesnik Matija Bećković (Žilnik; Anonimni 3).

Žilnik je izvestio da je kao filmski režiser bio zaintrigiran jula 1988. Novosadskim mitingom i da je hteo snimiti film o njemu. Obratio se direktoru Televizije Novi Sad Andriji Majtenji Markoviću, koji nije pristao da mu da ekipu, „jer je tako bilo dogovoreno sa TV Beograd, koja će to pokriti“. Bio je u kontaktu sa direktorom TV Beograd, koji je odgovorio da ne može da mu posudi ekipu „jer se ti skupovi ne odnose na kulturu“. Na kraju je dobio ekipu TV Ljubljana, pa je morao da ceo narativ prilagodi (film „Stara mašina“). Žilnik je bio vrlo impresioniran kako su sami organizatori mitinga profesionalno pokrili događaje, koje je sam posmatrao. Posebno je naveo kako je to bilo suprotno studentskim demonstracijama 1968.g.

Planirani i dramaturški osmišljen miting.
(Foto: Imre Szabó)

U knjizi Kerčova i saradnika, Zoran Grujić, član kosovskog odbora za mitinge, naveo je (255) kako su na licu mesta, tokom mitinga, koordinirali sa ekipom TV Beograd koju je vodila Gordana Suša, tako da se hod automobila i pešaka slagao sa kretanjem kamera, pa su dobijeni dobri snimci, „sa dramatičnim scenama“. „Cilj je bio da se to što više objavi u sredstvima informacija“ (Kerčov i dr., 255). To se odnosilo i na odbijanje demonstranata da šalju delegaciju na razgovore sa predstavnicima vojvođanskog rukovodstva, već bi razgovarali samo kao celina i na otvorenom. To ukazuje na planirani i dramaturški osmišljen miting.

Dušan Ristić, nekadašnji predsednik Skupštine Kosova naknadno je komentarisao novosadski miting: „Najgora stvar koja bi mogla da nam se desi je da nas prime…“ Bolje bi bilo da „(su) nas uhapsili“. „Naša strategija je bila da ih nateramo da [vojvođanski rukovodioci] naprave grešku“ (Hudelist, 190). U nastojanjima Miloševića da obori vojvođansko rukovodstvo miting je bio pravi potez, dok je sa stanovišta Kosovaca drugačije. Sa stanovišta strategije svrgavanja vojvođanskog rukovodstva, trebalo je ukazati da ono „ne mari za kosovske Srbe“, upravo o čemu je Milošević govorio u svom intervjuu NIN-u nekoliko dana kasnije. Žalio se na „ravnodušnost prema Srbiji…ne u nekim narodima, u nekim rukovodstvima,“ „ 47 pitanja Slobodanu Miloševiću“, NIN, 3. jul 1988, 13). (Tu se iskazuje i da on govori „u ime naroda“, nasuprot drugim političarima).

„Zašto da pravimo požar pred kuću onog koji je uz nas“

Miroslav Šolević, možda najgrlatiji među kosovskim aktivistima, je kasnije objašnjavao zašto mitinzima nisu išli na Beograd, gde je podrška Kosovcima mogla biti veća, svakako bi publika bila veća. „Zašto da pravimo požar pred kuću onog koji je uz nas“ (Kerčov, 181). Ne samo da je shvatao da je u sprezi s Miloševićem, već i da je u tom odnosu moćan.

Nakon prvog mitinga u Novom Sadu, 9. jula 1988, beogradski odbor SSRN nije gubio vreme u moralnom šamaranju vojvođanskog rukovodstva. Nasuprot Novom Sadu, Zoran Todorović na sednici SSRN Beograd 11. jula (Politika, 12. jul 1988, 5): „Beograd je mesto gde svako može da izrazi svoje teškoće, svakome je bezbednost garantovana, tu se traži ohrabrenje i kod najviših (političkih) tela. Stoga se (vojvođanska) birokratija boji, svi oni koji ne veruju narodu se boje”. Glavna poenta sednice je bila da „stavovi rukovodstva u Novom Sadu ne odražavaju stavove naroda”, ali je predsedavajući Dragan Tomić dodao da „Srbija mora da bude kao sve druge republike” (5).

Sledeći miting je bio u Pančevu, blizu Beograda. Policiji je iznenađujuće bilo da su na glavni trg demonstranti došli istovremeno iz različitih pravaca. Paralelno s mitingom jedan pojedinac je obilazio razne punktove i delio nacionalno propagandni materijal, tada ilegalan, zbog čega je bio priveden. Mada mu je po propisima sledio odlazak kod sudije za prekršaje, rukovodilac pančevačke javne bezbednosti pustio ga je na slobodu nasuprot naredbama Pokrajinskog štaba. Anonimni 1, u to vreme podsekretar u Pokrajinskom sekretarijatu za unutrašnje poslove, je upamtio da je to bio jak znak da vojvođanski sistem bezbednosti ne deluje, da naredbe dolaze od drugde.

Pod budnim okom Službe

To je bio tek početak leta mitinga, ukupno ih je u Vojvodini održano preko 30 (Kerčov, 43-48). Dok je jul bio popunjen medijskim spektaklom i euforijom protiv vojvođanskog rukovodstva, avgust je bio popunjen mitinzima u Vojvodini. Prisustvovalo im je i po više hiljada ljudi. Može se miting u Titovom Vrbasu smatrati vododelnicom, jer je on dosta udaljen od Beograda.

Početkom avgusta su neki od učesnika počeli da nose narodne nošnje, da istaknu srpstvo. Odeća je izvirala sa upravo završenog snimanja filma Boj na Kosovu, kojeg je režirao beogradski režiser Zdravko Šotra, a producent je bila Televizija Beograd (Lekić et al., 46). Neko se pobrinuo da ta odeća stigne do učesnika mitinga. I drugi stalni učesnici počeli su da nose kape iz srpske tradicije (šajkače).

Žilnik je takođe primetio da su učesnici koji su putovali autobusom po mitinzima imali preobuku u autobusu za različite mitinge, „kako bi se stvorio utisak da ih ima više“.

Primetio je i da je tehnička oprema za snimanje najmodernija, kakva se dotad u Jugoslaviji nije koristila. Primetio je strogu organizaciju demonstranata, kojom je komandovao pukovnik milicije Mićo Šparavalo (učesnici se nisu smeli udaljavati bez dozvole).

Tok mitinga je obično bio da se najpre pokaže da su Kosovski Srbi iz tog mesta pozvani. To je odavalo jedan utisak nenametljivosti. U tom slučaju nisu ni lokalne vlasti mogle negativno da reaguju. Na mitinzima bi učestvovali stotine ili hiljade stanovnika iz mesta.

Autobusima ih je došlo takođe više stotina ili hiljada. Autobusi su dolazili vremensko usklađeno i učesnici bi dobili sendviče i piće. Inače je pomenuti scenograf rekao da je „odlazak na miting za njega obavezan, jer on radi u državnoj službi“.

Mitinzi su tipično započinjali jugoslovenskom himnom, sledio bi pozdrav od nekog iz lokalne zajednice, patetični govor o patnjama Srba na Kosovu, a završavao bi se pismom najvišem jugoslovenskom rukovodstvu u kojem bi se vojvođansko rukovodstvo sramotilo. Ne možemo u potpunosti da se slažemo sa Grdešićem koji tvrdi da je to bio „paradoksalan rezultat interakcije mase i elite“ (60). Mada masa jeste učestvovala i mada su vođe kosovskih Srba možda verovali da su igrali glavnu ulogu (Miroslav Šolević, intervju Vreme, „Režim nas je iskoristio“, 454, 18. septembar 1999), njih je u stvari vodio Miloševićev režim od sastanka 17. juna. Mile Lavrnić, Miloševićev šef kabineta, telefonirao je 20. jula Miću Šparavalu, tražeći od njega kao „komandanta mitinga“, da dođu u Pančevo kroz tri dana, o čemu ovaj drugi ništa nije znao. Kasnije su Šparavala još dva puta iz CK zvali u vezi s istim. (Kerčov, 245). U stvari, to je bila opšta komanda, da mitinzi protiv vojvođanskog rukovodstva mogu početi. No, tom opštom komandom se ne završava njihova organizacija.

Opšta komanda: Mitinzi protiv vojvođanskog rukovodstva mogu početi.
Banovina (Foto: Autonomija)

Pomagali su im pojedini lokalni funkcioneri iz Vojvodine koji su potajno prelazili na Miloševićeviu stranu, bili su u stalnom kontaktu sa Miloševićevim saradnicima i očito da su primali tehničku podršku oko prevoza, hrane, i drugog. Grdešić navodi da su institucije režima službeno bile uključene u 52.5% mitinga posle 5. septembra, ali to je tek završnica i nas interesuju naročito mitinzi gde ta podrška još nije bila otvorena. Naši intervjui političkih vođa iz tog vremena (Anonimni 2, 3 i 4, Anonimni 1) potvrđuju da je srpska služba bezbednosti bila uključena u organizaciju tokom celog leta 1988. Pa i specijalni voz iz Novog Sada u Beograd 17. juna nije mogao da obezbedi niko drugo do neko sa velikom vlašću.

U pravu je Grdešić da su mitinzi imali dinamiku koja je bila određena „elitnim događajima“. Na žalost on nije mogao da uzme u obzir najvažniji među njima, sastanak kod Miloševića 17. juna.

Dva indikatora: nedelovanje vojvođanske službe i pisanje Politike

Među drugim zapažanjima Anonimnog 1 navodimo:

Jedan od organizatora mitinga u Pančevu, Ilija Živković, iz Vršca, bio je priveden zbog izazivanja nereda. U policijskoj stanici iz džepa izvadio je pištolj na kojem je bilo ugravirano: „Iliji Živkoviću od predsednika Srbije Petra Gračanina“. Anonimni 1, koji je bio prisutan komentariše: „Tada sam shvatio da Milošević vlada svim institucijama. Čovek je odmah bio pušten”.

Na mitinzima, najpre 12. avgusta u Novoj Pazovi, vojvođanska služba je primetila kolege iz srpske službe, koji nisu bili najavljeni kako su propisi naređivali. Jedan pripadnik je imao novinarsku legitimaciju i kao takav je komunicirao sa učesnicima mitinga.

Vojvođanski funkcioneri državne bezbednosti imenovani u radnu grupu za praćenje mitinga zajedno sa predstavnicima druge službe, javne bezbednosti, tokom jula-avgusta, ali nisu učestvovali na njenim sednicama. Umesto toga pojavljivali su se drugi, mlađi pripadnici te službe, koji su samo beležili tok sednica. Anonimni 1 je kasnije saznao da je beogradska centrala srpska službe Srbije o tim sastancima obaveštavana, tako da je mogla delovati. Unutrašnja razbijenost vojvođanske službe doprinela je njenoj neefikasnosti u sprečavanju i suzbijanju mitinga. Istovremeno, oni koji su lojalnost preneli na Beograd, osigurali su svoju budućnost. I obratno: posle smene vojvođanskog rukovodstva došlo je do čistke u unutrašnjim poslovima.

Upitan o saznanju o direktnim dokazima finansiranja, transporta, snabdevanja hranom i drugim logističkim uslugama od strane srpske službe Anonimni 1 nije imao neposredan odgovor o dokazima, ali je rekao da se „u zbiru to vidi.“ Kaže da je njemu bilo jasno što se tokom leta događa na osnovu dva indikatora: nedelovanje vojvođanske službe i pisanja Politike.

Anonimni 1, pomenuti podsekretar, se priseća da je nakon oktobarskog svrgavanja vojvođanskog rukovodstva bio lažno optužen u NIN-u izjavom Mitra Kneževića iz saveznog SUP-a da je nameravao vodenim topovima da suzbije demonstracije. Hteo je da to nekoliko dana kasnije razjasni saveznom ministru unutrašnjih poslova kao najvišem funkcioneru. Dobrosav Ćulafić je odmahnuo rukom i rekao: „Vlast se sada nalazi preko puta – ukazujući na zgradu republičkog ministarstva“. Prethodna dijagnoza Anonimnog 1 je bila potvrđena.

kraj drugog dela


pročitajte prvi deo: SERGEJ FLERE (VRUĆE VOJVOĐANSKO LETO 1988.): AB revolucija je jugoslovenske ratove učinila verovatnijim


Intervjui – napomenaautora

Intervjui izvedeni sa osobama iz Novog Sada na jesen 2021, osim sa Anonimnim 1, sa kojim su izvedeni januara-februara 2022. Taj je u vremenu u pitanju bio treći-četvrti po rangu funkcioner vojvođanskog Sekretarijata (Ministarstva) unutrašnjih poslova, dok su Anonimni 2, Anonimni 3, Anonimni 4 i Anonimni 5 u to vreme bili vojvođanski politički prvaci, koji su sedeli na sednicama Predsedništva Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine. Jedan je bio među njima po položaju, dok su ostali bili birani članovi tog tela.

(Autonomija)

Portal Autonomija u četiri nastavka objavljuje feljton na osnovu naučnog rada Sergeja Flerea Identitetska pitanja Vojvodine: “Vruće vojvođansko leto 1988.”, u dogovoru s autorom. Sergej Flere je profesor emeritus Univerziteta u Mariboru i redovni profesor Univerziteta u Novom Sadu.