Skip to main content

SERGEJ FLERE (VRUĆE VOJVOĐANSKO LETO 1988.): Mobilisani mediji i pisma o Vojvodini (3)

Autonomija 17. jul 2022.
11 min čitanja

U svrhu AB, otvorena je posebna rubrika - Odjeci i reagovanja

Jesu li Vojvođani stremili da zbace svoju vladu? Da li je Milošević bio prethodnik savremenog populizma?

Raspadu Jugoslavije prethodilo je više događaja koji su predstavljale vododelnice. Jedan od njih je bio svrgavanje vojvođanskog autonomističkog rukovodstva oktobra 1988. Niz mitinga širom Vojvodine na leto 1988., mogao je izgledati spontano i kao delo “običnih građana”. Nazvan je antibirokratskom revolucijom. Međutim, ti mitinzi, uključujući stalnu grupu demonstranata koji su navodno izražavali pritužbe srpskih stanovnika Kosova, iskazuje se kao, u osnovi, proizvod delovanja srpske elite sa sedištem u Beogradu. Elitu je predvodio predsednik srpskih komunista Slobodan Milošević. Vojvođansko rukovodstvo se najviše prigovaralo da “nemaju razumevanja za kosovske Srbe”. Mediji, politička policija, neki viđeni intelektualci imali su važne uloge. Cilj je bio da se ostvari priljubljeni projekat srpske elite “jedinstvena Srbija”, ukidanje tadašnje autonomije Vojvodine i Kosova. To je omogućeno svrgavanjem vojvođanskog rukovodstva oktobra 1988, a izmene UstavaSrbije usvojene su marta 1989. Antibirokratska revolucija imala je i izrazite crte savremenog populizma.

Mediji – u službi demonizacije Vojvođana

Beogradski mediji su predstavljali vojvođanske vođe kao istinske neprijatelje Srba sa Kosova već tokom jula. Time je otvoreno leto medijske demonizacije Vojvođana.

Ton osude je skočio objavljivanjem zatvorene sednice vojvođanskog partijskog rukovodstva od 12. jula gde su mitinzi označeni kao nacionalistički, i pomenuta je mogućnost da se zatraži Miloševićeva smena. Međutim, sadržina sastanka odmah je bila poznata rukovodstvu Srbije (Krunić, 2009, 122). To je objavljeno u srpskoj štampi uz istovremenu organizaciju skupova u fabrikama širom Srbije, gde se takve pomisli osuđuju, u stvari mobiliše javnost. Izvode sa te sednice je objavila Politika 18. jula na str.. 1,5,6 gde je vojvođansko rukovodstvo označeno ne samo kao „frakcionaško“, već i kao „rasističko“. Zvanično je na vojvođansko rukovodstvo reagovao samo SSRN Beograda, kao da oni više nisu zasluživali reakciju viših tela.

Populistički i nacionalistički pokret podržan je od beogradskih medija, posebno kuće Politika. Nekoliko dana uoči novosadskog mitinga Milošević je posetio kuću Politika. Radio televiziju nije morao jer je tamo vladao njegov bliski prijatelj Dušan Mitević.

Pored novinskih izveštaja potpuno usmerenih na proizvodnju ciljeva AB, pisma uredništvu (1988-1991) Politike su bila posebna snaga ideološkog izraza. U svrhu AB, otvorena je posebna rubrika pisama (Odjeci i reagovanja). Rubrika je trajala od početka napada na vojvođansko rukovodstvo do velikih demonstracija protiv Miloševića u Beogradu (jul 1988 – mart 1991.), očito u periodu kad se „podrška naroda“ mogla širiti takvim sredstvom, dok to više nije bilo moguće kad se velegradsko javno mnjenje okrenulo protiv njega. Rubrika je obustavljena posle protiv-miloševićevskih demonstracija marta 1991, a kad je već ceo mehanizam vlasti funkcionisao nesmetano. Neko je rubriku u pravo vreme ukinuo.

Neka od pisama su bila istinska pisma čitalaca, uključujući od ljudi na položajima, dok su druga nastala unutar redakcije Politike. Npr. tri takva pisma poslata su navodno iz „Poslovne zajednice za snabdevanje ugljem Vojvodine“, ustanove koja nikad nije postojala (provereno u Arhivu Vojvodine oktobra 2021.). Prema narativu pisama, niži službenik Zajednice bio je maltretiran od direktora zbog učešća u novosadskom mitingu, dok je treća službenica potvrdila taj „navod“ i dodatno tvrdila da je direktor pijanica (Mimica i Vučetić, 98-100). Direktor je takođe „slao pismo“ kojim je navode negirao, na neubedljiv način. Uklapalo se u obrazac: rukovodilac je delovao protiv volje naroda, maltretirao podređene koji su podržavali istinsku srpsku stvar. Uz to, rukovodilac nije bio predan svom poslu.

Koliko su pisma bila usmerena ka taktičkim ciljevima proizlazi iz tema pisama. Glavnina pisama u autonomiji Vojvodine, na početku glavna tema (uz Kosovo samo), nestala je januara 1989 (Mimica i Vučetić, 54).

Pisma su bila jednostavna za čitanje, uvek sa istim obrascem sadržine: u pismima o Vojvodini uvek je rečeno da ljudi ne mare za autonomiju, da je treba ukloniti, pa i da ličnosti koje se za to zalažu treba odlikovati (najviše Mihalj Kertes) (Mimica i Vučetić, 85).

“Pisma uredništvu (1988-1991) Politike su bila posebna snaga ideološkog izraza.”
(Foto: printscreen/Cenzolovka)

Još više je pisama bilo da Srbija treba da bude jedinstvena (bez pokrajina, ili bez pokrajina sa značajnim nadležnostima). Jednostavnost u pisanju kombinovana je i sa epskim pesmama. Uloga Miloševića je epski izražena: „Narod se pita…Slobodan ime ponosito, je novi Tito”. „On je prvi među političarima posle rata koji je govorio o problemima Kosova…ne boji se da izgubi fotelju”. “Stekao je poverenje naroda…deli njegovu sudbinu…“ (Mimica i Vučetić, 74).

Što je napred rečeno o koordinaciji snimanja u Novom Sadu potvrđuje Žilnikove tvrdnje da su u mitinge bili uključeni i beogradski intelektualci koji su dodali stručnost mitinzima u medijskoj produkciji, a verovatno i u sadržaju transparenata. Konačni rezultat je bio da se stvori utisak da je „narod“ nosilac aktivnosti (naročito u Odjecima i reagovanjima), koji ne samo da deluje, već i „kaže“, „razume“, „pati“, „zahteva“, stičući punu ličnost (Grdešić, 2019, 76-80).

Ilustrativan medijski slučaj bio je i koji se odnosio na Zorana Vukovića o kojem je svedočio Anonimni 1. Vuković je bio vinovnik porodičnog nasilja 23. 8. 1988 u Novoj Pazovi, ali ga je beogradska štampa (Ekspres Politika, Politika) uporno predstavljala kao učesnika mitinga – žrtvu vojvođanske policije, što se u nastavku pojavilo i kao predmet mitinga, takođe kao protest protiv navodnog nasilja vojvođanske policije. Vojvođanska policija je demantovala, ali Politika i Politike ekspres su nastavile da pišu kao da je reč proganjanju učesnika mitinga.

Trag Službe celim tokom AB revolucije – u saglasaju sa nacionalističkom elitom

Pored intelektualne elite, koja je učestvovala u organizaciji i medijskoj prezentaciji događaja, kao što je napred rečeno, nezamenljivu ulogu odigrala je Služba bezbednosti Srbije (SDB) (što su naveli, npr. Lebon, 107, Glaurdić, Ramet i Bennett, ali i Krunić: govornici su „pripremljeni od Državne bezbednosti Srbije“,, 2009, 17).

U nalazima o raspadu Jugoslavije političkoj policiji (SDB) nije pridat naročiti značaj. Ona je bila decentralizovana po republikama i pokrajinama nakon pada Aleksandra Rankovića 1966, savezna koordinacija je bila slaba do pokušaja pod Stanetom Dolancom da se ona recentralizuje (početkom 1980-ih, u zadacima protiv liberalizacije i terorizma (Vasović-Mekina: 1999). Ti napori nisu bili uspešni (Direcorate…1986), SDB Srbije je volela da se meša u druge republike (Flere i Klanjšek, 2019, 204), zbog čega su te republike i protestovale.

Istina, izveštaj američke CIE je bio blagonaklon prema SDB, jer je ona igrala „vrednu ulogu“ u borbi „suzbijanja regionalnog nacionalizma“.

Ulogu SDB Srbije je nama istakao najpre Anonimni 2, objašnjavajući zašto vojvođansko rukovodstvo nije aktivnije delovalo protiv demonstracija na leto 1988. Podvukao je da su pripadnici SDB Srbije obilazili vojvođanska naselja pripremajući mitinge, zajedno sa pripadnicima Vojne službe bezbednosti i da su se usredsređivali na doseljenička naselja (kolonisti). Anonimini 3 je dodao da je u Bačkoj Palanci, odakle je krenuo miting na Novi Sad 5. oktobra 1988. protiv vojvođanskog rukovodstva agitovao jedan tada aktivni general JNA. U tom gradu je tada se pripadnik Službe bezbednosti Srbije Jovica Stanišić (koji će uskoro postati njen dugogodišnji šef) izveo preokret da su se dvojica lokalnih čelnika preko noći preobrazili od autonomaša do vođe pokreta protiv novosadskog rukovodstva. Mihalj Kertes i Radovan Pankov predvodili su 5. oktobra 1988. marš na Novi Sad. Oni će biti bogato politički nagrađeni položajima. Stanišić se koristio i slobodnom novinarkom Rankom Čičak, koja je već ranije pisala protiv vojvođanskog rukovodstva i obavljala prikrivene delatnosti (Lopušina, 1997, 373).

Srpska služba bezbednosti je pažljivo motrila sve pripadnike vojvođanskog rukovodstva već od 1986. (Dragović-Savić, 2020).

Možda najvažnije, Služba bezbednosti Srbije probila je u Službu državne bezbednosti Vojvodine i sprečila njeno ostvarivanje zaštite Vojvodine (Anonimni 1). Međutim, kasnija sudbina članova vojvođanskog rukovodstva ukazuje da ni oni sami nisu bili jednako čvrsti u odbrani ustavnog položaja Vojvodine. Mada su svi ostali bez političkih položaja, neki su trpeli i u pogledu zapošljavanja (Anonimni 3, član užeg partijskog rukovodstva).

Mihalj Kertes i Radovan Pankov predvodili su 5. oktobra 1988. marš na Novi Sad.
(Foto: arhiva)

Vojo Vučinić, jedan od lider Srba sa Kosova, optužio je već 1989. Miroslava Šolevića, možda najglasnijeg među njima, da je „finansiran od Službe bezbednosti“ (Kerčov, 53). U toj knjizi ima još slučajeva koji se mogu tako tumačiti: Dušan Ristić, nekadašnji predsednik Skupštine Kosova, koji je ranijih godina govorio o neviđenoj međunacionalnoj slozi na Kosovu, teško se, sa takvom prošlošću, mogao odupreti instrumentalizovanju od strane SDB Srbije.

Skeptički stav Grdešića prema uticaju SDB može biti razumljiv s obzirom na njene formalne nadležnosti i njenu podelu po republikama i pokrajinama. Službe bezbednosti su takođe po svojoj prirodi tajanstvene. Ali neformalno je njihov uticaj u to vreme bio velik, a običan svet nije morao da zna da su se njene nadležnosti smanjile ni da je ona podeljena po republikama i pokrajinama. Stoga je razumljivo da su direktori, na njihov nagovor, slali radnike na demonstracije. Kao što se ponajviše desilo u Bačkoj Palanci i okolini gde je upravo delovao Stanišić, koji će biti nazvanom „mozgom Miloševićevog režima“.

Kao što je već napred navedeno, drugi segmenti nacionalističke elite su takođe učestvovali i ostvarili kumulaciju delovanja.

Ali u poznom autoritarnom uređenju, sa elementima slobodnog izražavanja, uloga Službe bezbednosti bila je ključna u organizaciji pokreta. Najpre, unutar službe su se desile tektonske promene u pogledu lojalnosti. Tek na toj osnovi, ona je izvršila pritisak npr. na direktore i lokalne rukovodioce koji su takođe menjali stranu i podsticali da mase uzmu učešća u demonstracijama 5. oktobra, a i na nekim mitinzima pre. To ne znači da su pripadnici te službe u kolektivnim posetama najviše govorili: to su verovatno činili profesionalni političari, dok su oni boravili podstičući mitinge. Da se Milošević nije libio posluživanja tim instrumentom govori i protest 1989. bosanskog rukovodstva zbog „analize međunacionalnih odnosa“ koju je srpska služba bezbednosti vršila u Bosni i Hercegovini (Flere i Klanjšek, 2019, 204). Dakle, u ovdašnjem slučaju, trag te službe je nađen celim tokom AB. To ne isključuje da su se neki direktori od početka protivili vojvođanskom rukovodstvu, kao i da neki učesnici mitinga nisu bili autonomno motivisani.

Ali celog pokreta ne bi bilo bez intervencije koja je navedena, koja je uključivala ne samo angažovanje Službe bezbednosti, već i medija i nekih slobodnih intelektualaca i umetnika. Dozvoljavamo da su ti intelektualci i umetnici svojom voljom pristupili.

Učešće pripadnika vojne službe bezbednosti govori o strateškom preraspoređivanju snaga već u to vreme, prvo o značaju te službe i drugo o tome s kime je već bila u alijansi.

Ali, da li je kod stanovništva Vojvodine bilo potražnje za AB i koliko?

Gorko se kajem svog učešća

Pre svega, tu su neizvesnost društvenog života, težina pada životnog standarda od 1980. g. dalje činile plodan teren za spasonosna rešenja koja su nudili najviše etnički preduzetnici, pretvarajući sva pitanja u međunacionalna. Od aktuelnih pitanja ekonomskih mera, do osnovnih pitanja odnosa u federaciji, sve se tumačilo kao na štetu baš sopstvenog naroda. (Flere i Klanjšek, 2019, 160-175). Opšta atmosfera bila je više nego plodna za svaki populizam, ali i za raspad Jugoslavije. Ekonomski uspesi Vojvodine u 70im godinama gubili su se iz svesti u celoj Jugoslaviji.

Ovde nas interesuje da li je bilo specifičnih faktora privlačenja pojava u koje su spadali mitinzi, u Vojvodini i pre svega među Srbima, jer je AB bila izrazito jednonacionalna pojava. Istina, na početku je Milošević branio da se mitinzi takvim nazivaju, već da su oni samo protesti protiv progona bez obira na nacionalnost (Čolak, 2017, 220). Međutim, u svojoj prvoj izjavi bezuslovne podrške mitinzima u Vojvodini, 5. septembra 1988. Milošević je nadahnuto rekao: “Oni su progonjeni kao Srbi i Crnogorci…oni ne mogu da se brane kao Holanđani, protestanti ili berači pamuka, jer ih niko ne ugrožava na toj osnovi” (Politika, 7. septembar, 1988, 7).

Ipak, u stanovništvu su morali postojati i neki faktori potražnje. Od posebne važnosti je kod populizma preobražaj ekonomskih negodovanja u kulturna, dakle u nacionalizam. Upravo se potražnja u nauci smatra slabom tačkom istraživanja populizma (Grdelić, 115). Potražnju često karakteriše i određena društveno konstruisana naivnost potrošača te “tanke ideologije”, ali je potražnja svakako bila prisutna (120). Nas interesuje da li je potražnja bili autentična ili pak veštački proizvedena. Neki od Grdešićevih respondenata u okviru fokus grupa iz Novog Sada, učesnika mitinga, rekli su: “Sve je bilo organizovano, pripremljeno, plakati su narodu podeljeni…” (120). Drugi ispitanici su sećali da su “mnogi radnici bili pod pritiskom [uprave preduzeća] da idu…ko nije hteo da ide, za njega su bila otpuštanja i svašta!” (121) Tako da je potražnja jednim delom bila prividna i veštačka. Otpuštanja su stvarno čekala samo rukovodioce i direktore, retkog intelektualca, a ne radnike (do masovnog zatvaranja fabrika će doći nešto kasnije). Međutim, osećaj učesnika je autentičan. To je bila situacija: sad ili nikad, a pritisak je dobrim delom konstruisala sama srpska Služba državne bezbednosti, ukazujući da dolazi novo vreme vezanosti za Beograd i da je tamo i perspektiva njihovog preduzeća (Anonimni 1).

“ Učesnici novosadskog mitinga 5.i 6. oktobra su svedočili takođe: „Gorko se kajem svog učešća. Mislim da snosim deo odgovornosti…“ (Grdešić, 2019a, 618). Mnogi su navodili da ih je ponela nacionalistička retorika (619), ali i da su bili „manipulisani“ „kao i milion puta kasnije“. Poneki svaljuju odgovornost na strane agenta, čak Amerikance, pa i Miloševića viđaju u tom okviru. Ipak, češće se govori o tome da su ih poveli „dođoši“, strani kulturi Novog Sada (623-4). Učešće je proizvelo cinične i apatične ljude, zaključuje Grdešić.

Radnik iz Novkabela svedočio je da je smena od 1500 radnika „morala da ide“ na demonstracije 5. oktobra, jer ih „uprava prisilila“. Drugde je direktor srednje škole školu zatvorio i đake uputio na demonstracije (2019, 120).

Mada danas postoji sloboda govora, učenici smatraju da su u 80im godinama bili nosioci društvene moći i da su bili slobodniji (135). Iz svih tih 6 fokus grupa saznajemo, da tu nije bilo prave potražnje za zbacivanjem vojvođanskog rukovodstva.

Nije lako naći direktne faktore potražnje, ali nacionalna vezanost je blisko povezana sa njima.

Godine 1986. sprovedeno je opšte jugoslovensko istraživanje omladine JUPIO (Vrcan i Ule, 1985) koje nije otkrilo mnogo etnonacionalizma. Bio je koncentrisan pre svega kod Albanaca na Kosovu i manje kod Slovenaca (Flere, 1986). No, nas ovde interesuju razlike kod Srba u Vojvodini i Srbiji. Bilo je nekih tragova manjeg opsega nacionalizma u Vojvodini. Prvo, U Vojvodini je jugoslovenska orijentacija i identifikacija bila više raširena. Bila je za 14% viša nego u užoj Srbiji (Vrcan i Ule, 1985). Drugo, skoro polovina vojvođanskih respondenata (47%) je preferiralo jugoslovensku kao nacionalnu identifikaciju (najviši broj u Jugoslaviji). Treće, bilo je razlike u shvatanju nacionalne vezanosti: upitani da li bi se osećali jednako da pripadaju čovečanstvu i svojoj naciji 48% bi se slagali u Srbiji, a 57 % u Vojvodini – među Srbima. Te razlike nisu velike, ali govore o različitim preovlađujućim atmosferama.

Skoro polovina Vojvođana preferirala je jugoslovensku kao nacionalnu identifikaciju.
(Ilustracija: Autonomija)

Među uslovima za sklapanje braka je u Vojvodini relevantnost nacionalnosti bila samo jedna trećina onoga u Srbiji (7% u odnosu na 20%). (Radin, u Flere (ur.) 1988, 110).

U kasnijem jugoslovenskom istraživanju uoči samog raspada, 1990. g., na velikom uzroku odraslog stanovništva, Hodson i saradnici, utvrdili su da je nacionalna tolerancija neznatno prevlađivala nad suprotnim stavom, kad se posmatra cela Jugoslavija, ali je u Vojvodini – dakle, čak nakon mitinga – bila mnogo viša nego u užoj Srbiji (prosek u Vojvodini: 3,82 [Srbi: 3,65], prosek u užoj Srbiji 3,21 [Srbi: 3,23], Hodson et al., 1994, 1548).

Indikatori autoritarizma, latentne osnove nacionalizma i protivnosti demokratičnosti su bile predmet proučavanja. Njegovo prisustvo je 1989. u Jugoslaviji bilo većinsko (preovlađivala je autoritarna orijentacija), ali je u Vojvodini bila značajno niža nego u Srbiji (Flere i Molnar, 1993). Psihološki autoritarizam je bio dominantan i u svim pojedinačnim sredinama, ali je bio prisutan i kao kulturna matrica. Međutim, uprkos tome što je bio psihološki svuda preovlađujući, nije svuda doveo do istih političkih situacija, pa čak i u Makedoniji, gde je bio najviši nije proizveo ni politički autoritarno uređenje ni vodio u međuetnički rat. Delovanje politički aktera je tu bilo odlučujuće.

To što je tolerancija bila viša u Vojvodini ne znači da latentna potražnja u Vojvodini nije postojala, uprkos nesumnjivo većoj nacionalnoj toleranciji. Ima, međutim, indikatora međunacionalnih odnosa gde nije bilo razlike između uže Srbije i Vojvodine: npr. nacionalna idealizacija kod omladine nije se razlikovala po obimu 1986 (Flere, 1990).

Ali, jasno je da ima osnova za tvrdnju da je etničkim preduzetnicima, političkim akterima bio potreban poseban napor, da pokrenu omladinu (i odrasle) Vojvodine u smeru nacionalističkih mitinga i nacionalističkog vrenja. Da bi se svrglo vojvođansko rukovodstvo, propaganda, nemiri i mitinzi su bili potrebni. To će se prevesti u jedinstvo Srbije, mada je jedinstvo Jugoslavije bilo pominjano na mitinzima u Vojvodini takođe, no u početku i više kao ukras (npr. Kerčov, 205, 231), dok je jedinstvo Srbije stalni bilo u prvom planu.

Omladina Vojvodine nije bila spremna da postane masovni učesnik mitinga početkom leta 1988., pa je ruka Miloševićevog režima preduzela posebne podsticaje. Ne može se to smatrati spontanim „trenutnim uspehom Miloševićevog poziva“ kako je naveo jedan naučnik (Pavković, 2001). „Uspeh“ je u vojvođanskom slučaju zahtevao intervenciju spolja.

kraj trećeg dela


pročitajte: 

Prvi deo –SERGEJ FLERE (VRUĆE VOJVOĐANSKO LETO 1988.): AB revolucija je jugoslovenske ratove učinila verovatnijim

Drugi deo –SERGEJ FLERE (VRUĆE VOJVOĐANSKO LETO 1988.): Timovi za ukidanje autonomije


Intervjui – napomena autora

Intervjui izvedeni sa osobama iz Novog Sada na jesen 2021, osim sa Anonimnim 1, sa kojim su izvedeni januara-februara 2022. Taj je u vremenu u pitanju bio treći-četvrti po rangu funkcioner vojvođanskog Sekretarijata (Ministarstva) unutrašnjih poslova, dok su Anonimni 2, Anonimni 3, Anonimni 4 i Anonimni 5 u to vreme bili vojvođanski politički prvaci, koji su sedeli na sednicama Predsedništva Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine. Jedan je bio među njima po položaju, dok su ostali bili birani članovi tog tela.

(Autonomija, naslovna fotografija: naplo.org)

Portal Autonomija u četiri nastavka objavljuje feljton na osnovu naučnog rada Sergeja Flerea Identitetska pitanja Vojvodine: “Vruće vojvođansko leto 1988.”, u dogovoru s autorom. Sergej Flere je profesor emeritus Univerziteta u Mariboru i redovni profesor Univerziteta u Novom Sadu.