Pre 37 godina Sarajevo, BiH, ali i cela bivša Jugoslavija, radovala se prvim i jedinim Olimpijskim igrama na ovim prostorima. Olimpijski plamen u Sarajevu, na stadionu Koševo Sanda Dubravčić je upalila pred 60.000 ljudi.

Dve i po milijarde ljudi putem TV-a pratilo je otvaranje Olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine, a 514 sati programa emitovano je tokom najvažnijeg sportskog događaja tadašnje Jugoslavije, priseća se generalni sekretar organizacije ZOI 1984. godine Ahmed Karabegović.

„Policija je utvrdila da je jednog dana od 62 do 65 hiljada ljudi koji su pratili skokove. Tada smo očekivali od Ulage medalju. Napomenuo bi da je za vreme Olimpijade prodato 696.000 ulaznica. Da ne govorim o našim ljudi koji su svi prošli“, rekao je Karabegović.

Jedna od uzdanica tadašnje jugoslovenske olimpijske ekipe bio je i ski skakač Primož Ulaga. Trideset i sedam godina kasnije, slike Igmana i dalje su kristalno vidljive u njegovim sećanjima.

„Neću nikada zaboraviti ovih dana ‘84. godinu. Na kraju nisam bio uspešan, ali svejedno. I znam da su ljudi odlični, svugde po svijetu putujemo i kada se vidimo malo se smejemo. I nadam se da će nekada ponovo opet biti skijaški skokovi u Bosni“, rekao je Primož Ulaga, jugoslovenski ski skakač.

Bibija Kerla predstavljala je Jugoslaviju u brzom klizanju, vraćanje u olimpijsko Sarajevo, uvek joj oživljava najljepše uspomene života.

„Pa prva slika… Vučko, pahuljica, Zetra… Onda Jure Franko i sve ostale kolege koje su bile sa mnom u olimpijskom selu. Ja kada sam izašla iz olimpijskog sela pet dana sam plakala, jer sam mislila da je to kraj sveta, da više ne postoji ništa“, kazala je Kerla.

Trener nekada sankaške reprezentacije Jugolaslavije, a danas BiH i trostruki prvak Jugoslavije u jednosedu Senad Omanović razočaran je što danas bob staza na Trebeviću se nalazi u očajnom stanju, nekada se o njoj pričalo samo u superlativima.

„Sigurno da je ova staza u to vreme bila najbolja, najljepša, najbrža, najsigurnija, najatraktivnija i najpreglednija staza u smislu da su posetioci mogli da pristupe i dobro pogledaju izbliza, kako to izgleda kada prođe bob, sanke ili skeleton pored njih“, kaže Omanović.

U Olimpijskom muzeju u Sarajevu danas se ponajviše zahvaljujući Edinu Numankadiću može videti postavka o organizaciji pripremi i realizaciji ZOI ‘84, ali i kolekcija umetničkih dela.

„To je jedinstven dokument. Ljudi i dan danas zovu i pitaju kako je to bilo moguće dobiti jednog Endija Vorhola, Mikelanđela Pistoleta, Henrija Mura. Srećom to se realizovalo, ja sam bio čovek koji je potpisao taj ugovor za realizaciju mape. I danas u Međunarodnom olimpijskom muzeju u Lozani, kao svedočanstvo o sarajevskoj Olimpijadi, stoje dve grafike ove mape”, rekao je Numankadić.

„Te ‘84. na otvaranju Olimpijade, imali smo samo osam kamera. Četiri godine ranije u Lake Placidu bilo je 16 kamera. Uvek je poseban sentiment probuđen, kada se sećanje vrati na te događaje, malo se zaledi srce i zatreperi, malo se čovek ukoči naravno”, rekao je Slaviša Mašić, glavni reditelj Zimskih olimpijskih igara 1984. godine.

Sećanja na Olimpijadu u Sarajevu moraju i treba da se čuvaju, ali poražavajuće je da većina nekadašnjih olimpijskih borilišta danas se nalazi u očajnom stanju, perspektivni mladi sportisti u zimskim sportovima sakupljaju donaciju putem Facebooka, dok država nema cilj, strategiju, plan i viziju da iskoristi vrhunske prirodne potencijale olimpijskih planina.

Semir Mustafić (N1)