Kada bih napisao da se Srbija danas nalazi u raljama huliganizma, neki bi rekli da je to preterano a neki da sam otkrio rupu na saksiji, i to odozgo.

Huliganizam nije samo (para)sportski problem niti sintagma „u raljama huliganizma“ treba da upozori na postojanje državne represije ili nasilnih predstavnika izvršne ili zakonodavne vlasti. Konstatacija „Srbija je danas u raljama huliganizma“ upućuje na način na koji funkcioniše javno polje u Srbiji, a njemu pripadaju jednako i stadioni i mediji i skupštine. Huliganizam je terminološki marker ili zamena za dominantni kulturni obrazac po kome funkcioniše srpska javnost. Dugotrajnost bez otpora i alternative jednoj društvenoj i komunikacionoj praksi donosi legitimitet podrazumevanog obrasca ili nepisanog pravila. To pravilo najčešće je u sukobu sa legislativom i oficijalnim moralom, što ne umanjuje njegovu snagu iako ga mesto ispoljavanja potiskuje na socijalni rub i gura u rubriku incidentnih situacija.

DSZ

Ako ne možete da naplatite svoja potraživanja, jer je sudski postupak spor ili njegov ishod sporan, pozvaćete uterivače dugova. Ako želite da se osvetite, pozvaćete kostolomce ili plaćene ubice a ako želite da se zaštitite mimo gnjavaže i ograničenja policijske procedure, unajmićete kratke cevi privatnog obezbeđenja, eto silogizama nepisanih pravila. Nedavno je Blic podsetio da u Narodnu skupštinu sa svojim naoružanim telohraniteljima ulaze poslanici Velimir Ilić i Čedomir Jovanović, obojica i predsednici stranaka. Ilića je nedavno, u po bela dana i naočigled pristalica, fizički napao Dejan Stojadinović i dobio kaznu od 2 godine izdržavanja zatvorske kazne, dok mu je u obezbeđenju Srđan Adžemović, čovek kriminalnog dosijea čije prisustvo kod poslanika izaziva nelagodu i strah. Jovanović je dugo godina izložen pretnjama smrću i njegov život liči, kako je sam uporedio, na svakodnevni boravak na frontu. Dakle, ako država zakazuje u zaštiti građana ili distribuciji pravde, građani stvari uzimaju u svoje ruke. Takođe, za samozaštitom posežu oni koji su u stanju da je plate, ne samo oni kojima je ona potrebna. Ali, za samozaštitom posežu jednako oni koji su ugroženi zbog riskantne i nepopularne politike koju vode, kao i oni koji se u svojoj politici i izjavama i sami služe nasiljem i podstiču ga. Iako je neverovatno da policija nije u stanju da samostalno reguliše bezbednost u Narodnoj skupštini, dopuštajući promenadu kratkih cevi, iako je upitan legitimitet poslovanja privatnih obezbeđenja kao rent a paravojski, indiferentnost društva biva narušena tek kad neki incident ukaže na meru infiltracije nepisanih pravila u svakodnevni život.

Pretnja

Nesigurnost je globalna činjenica života u savremenom društvu. Lokalna specifičnost je život konstantno ugrožen pretnjama i benevolentnim odnosom policije i sudova prema inicijatorima verbalnog i fizičkog nasilja. U Srbiji nepisana pravila napuštaju mesto inkriminisane margine i oblik sankcionisanog ponašanja, zauzimajući položaj neizbežnog nasilja koje se mora tolerisati. Mada ni tu nije najčistije šta se mora a šta ne, tačnije gde je nasilje posledica nesposobnosti države a gde državne eksploatacije ili podsticanja.

Decembra meseca, dan posle utakmice Partizan – Šahtjor šestorici navijača beogradskog Partizana stavljene su lisice na ruke zbog skandiranja dvostiha „Opasna si kao zmija, proći ćeš kao Ćuruvija“ upućenih Brankici Stanković, novinarki TVB92, autorki emisije „Insajder“. Skandiranje je praćeno „performansom“ probadanja lutke, naduvanog rekvizita za erotsku samopomoć, koja je u datom kontekstu trebalo da predstavi futurološki mizanscen izvikivane rečenice. Među uhapšenima bio je 27-godišnji poručnik Vojske Srbije Dragan Đurđević, vođa navijačke podgrupe „Brain damage“, čiju zabranu je tražilo Republičko tužilaštvo. Posle skoro 4 meseca sudsko veće Prvog osnovnog suda, kojim je predsedavala sudija Jelena Milinović, odbacilo je optužnicu. Veće je oslobodilo optužene sa obrazloženjem da to što su uradili na tribinama stadiona nije pretnja smrću već „krivično delo uvreda na javnom skupu“, uputivši novinarku na privatnu krivičnu tužbu.

Predstavnici države bili su neprijatno iznenađeni odlukom suda. Ministarstvo pravde podnelo je inicijativu Visokom savetu sudstva da preispita rad sudskog veća koje je postupalo u tom predmetu, dok je Republičko javno tužilaštvo uložilo žalbu na presudu, jer je optužnica protiv huligana bila prva u kojoj je napad na novinara tretiran kao napad na službeno lice. Zanimljivo, epizoda „Insajdera“ posvećena fudbalskim huliganima u Srbiji nosi naziv „Nemoć države“. Suštinsko je pitanje ko je tu nemoćan i da li je reč o nemoći ili o nečemu drugom. Da li je reč o kratkovidosti, nestručnosti i kukavičluku jednog sudskog veća, čija je odluka višestruko štetna i opasna ili je rad ovog veća simptom bazične truleži celokupnog srpskog pravosuđa koje više nije u stanju da prepozna osnovne interese društva i zaštiti pravdu? Sa druge strane, sudeći po užurbanim i ogorčenim reakcijama predstavnika izvršne vlasti i tužilaštva, da li ovaj slučaj očitava „nemoć države“ u tome da legalno reformiše domaće pravosuđe ili se ta nemoć ogleda u tome što vlast nema snage i sposobnosti da snizi stepen nasilja u društvu, otklanjajući moralne, političke i ekonomske uzroke huliganizma? Ova ključna pitanja su poput pitanja za milion dolara – ne postoji pouzdan i zadovoljavajući odgovor na njih. Poenta je da je svako prepušten sebi. Ko ima potrebe biće mu dodeljena policijska zaštita; ko ima i novaca, angažovaće privatno obezbeđenje. Samo, da li uvećanje broja kratkih i dugih cevi i naoružanih pojedinaca povećava stepen bezbednosti ili transparentno očitava da bezbednosti u našem društvu ima sve manje?

boy_graffiti_uzi_gun
Photo courtesy Photos8.com

Savez

Razlog zbog koga sam prestao da gledam sport na TV-u, pored toga što mi je postao neizmerno dosadan, leži u činjenici da mi je muka od te količine klupskog ili reprezentativnog fanatizma na tribinama, u suštini luzerskog i eskapističkog. Opet, kao što je obrazovni sistem vid predvojničke obuke i ispotiha služi bildovanju primitivnog patriotizma, tako i sportsko komentarisanje ima zavidan staž zamene za plemensku propagandu. Spoj komentatorskog podilaženja i navijačkog prostakluka kao dimna zavesa zastire televizijsku sliku tako da postane sasvim bespredmetno o kom sportu, utakmici ili akteru je reč. Treba biti istinski fan sporta pa ignorisati tu dimnu zavesu i posvetiti se praćenju igre. U suprotnom, ako nelagode nema, stopljen si sa nadražajima iz katodne cevi, dok uniformni huk širi prijatnu jezu niz kičmu i šošolji mošnice.

U odlučujućoj četvrtoj utakmici u krcatoj Areni Partizan je dobio Makabi, preskočio svoju senku i overio kartu za final four u Parizu. Svečane lože postali smo svesni tek kad je voajersko oko kamere prenelo slavljeničku atmosferu: predsednik Tadić, u neizbežnom društvu sa premijerom RS Dodikom, pozdravljao je igrače Partizana i pevao sa navijačima. Sve vreme, na jednoj od tribina dvorane stajao je okačen ogroman transparent: „Dogodine u Kninu“. Zaista, ko sme i šta se sme kačiti na tribine tokom sportskih manifestacija, što će kamera instantno teleportovati u milione domova? Hrvatski mediji nisu propustili da dovedu u vezu Tadića i političku poruku navijača. To je preterivanje, jer Tadić nema revizionističkih izjava o ratu u Hrvatskoj, ali kako mu onoliki transparent nije smetao, odnosno kako organizatorima utakmice ili TV prenosa nije zasmetala preteća politička provokacija koja iskazuje nemirenje sa „gubitkom Krajine“? U stvari, nema suštinske razlike ni u isticanju poruka koje optimalno korespondiraju sa zvaničnom politikom. Takva je: „Kosovo je Srbija“, koja često krasi dva najveća fudbalska stadiona u zemlji. Čemu takav transparent pored živog Vuka Jeremića? Tu više nije reč o podršci koju baza upućuje državnom rukovodstvu, već o nalogu koji borbene formacije navijača upućuju vlastima. Dakle, ovi transparenti imaju za cilj da pokažu ko koga vodi i ko kome diktira ciljeve nacionalne politike.

Da li su Tadić i režimska bratija toga svesni? Verovatno da. Međutim, srpska vlast na nasilje reaguje tek kad se ono desi, kada posledice budu nepopravljive. Bilo je potrebno da se desi ubistvo Brisa Tatona i faktički zabrani održavanja Gej parade, da grad bude okupiran fašističkim grafitima, pa da Tužilaštvo reaguje predlogom o zabrani određenog broja huliganskih grupa i ekstremnih desničarskih pokreta. Država je tako pokazala da je ranjiva i neorganizovana da se blagovremeno suprotstavi organizovanim nasilnim grupama, da zazire od onih koji lance svoje mentalne neslobode koriste za prebijanje stigmatizovanih grupa, te da im, možda, poput poručnika VJ kome su plastične erotske lutke fetiš, pomalo i zavidi. Bez efikasnih policijskih akcija na suzbijanju huliganizma i šovinizma, država pokazuje da je prećutno sklopila pakt sa inicijatorima nasilja u Srbiji. Tako huligani nisu problem sve dok skandiraju ono što ministri govore po belom svetu (možda i ono što misle a ne smeju da saopšte), i sve dok se ne zanesu u svojoj oholosti i pomisle da su jači od države.

U međuvremenu između države i huligana vlada tolerancija i ravnoteža straha. Građani i političari se sami organizuju, pretnje smrću novinarima sud tretira kao javno izrečene uvrede, spoljnu politiku definišu politički saveti Alcatraza i Brain damage-a. Tadiću, njegovim spin doktorima i srpskoj političkoj eliti preostaje jedino da se samozadovoljno cere i navijaju punim plućima.

www.e-balkan.net