Nedavno održan Svetski samit Ujedinjenih nacija o održivom razvoju u Rio de Žaneiru „RIO+20“ ostaće poznat kao „epski promašaj“ umesto da donese očekivanu revalorizaciju politike održivog razvoja.

Nade u ovogodišnji Samit, koji je održan od 20. do 22. juna 2012. godine ponovo u Riju nakon 20 godina od čuvenog Samita o održivom razvoju 1992. godine, izneverene su, bar prema analizama eminetnih učesnika – Grinpisa i drugih ekoloških organizacija.

„Nikakav progres nije napravljen od Samita u istom gradu 1992. godine, kada su tri važne konvencije usvojene: Konvencija o klimatskim promenama, Konvencija o biodieverzitetu i Konvencija o borbi protiv dezertifikaciji. Uprkos plemenitim ambicijama ovih konvencija, one nisu zaustavile negativne globalne trendove: od 1990. godine, godišnja emisija ugljen-dioksida povećana je za 45% i uskoro će njegova koncentracija u atmosferi prestići 400 ppm; stopa izumiranja vrsta danas je alarmantno visoka, oko 30% vodozemaca, 21% ptica i 25% vrsta sisavaca ugroženo je, a borba protiv dezertifikacije takođe je izgubljena, postotak površine degradiranog zemljišta porastao je sa 15% 1992. godine na 24% u 2008. godini“, nezadovoljan je švedski ekspert Rikard Varlenijus.

Skupština ekoloških organizacija sa severne polulopte Anped, sa sedištem u Amsterdamu, neposredno je nakon usvojenog najvažnijeg dokumenta Samita Rio+20 „Budućnost koju želimo“ lansirala peticiju „Budućnost koju ne želimo“, koju su već potpisali preko 2.000 pojedinaca i organizacija iz čitavog sveta. U peticiji se kaže: „Dokument se odnosi na kratkovremeneske nacionalne agende i ne referiše se na planetarna ograničenja. Model neoliberalnog ekonomskog razvoja još uvek je dominanta paradigma i pored naučnih pokazatelja da nije u skladu sa konceptom održivosti“.

O usvojenom tekstu „Budućnost koju želimo“ raspravljalo se do sitnih sati, argumentacijama grupe zemalja uglavnom južne polulopte „G77“, Evropske unije, SAD, švajcarskih i brazilskih delegata. Rasprava se vodila na kontroverznim pitanjima zajedničkih principa, ali nejednakih odgovornosti, finansijskih mehanizama za finansiranje inicijativa održivog razvoja i predloga za visoku reprezentativnost budućih generacija, sve dok švajcarski predsednik nije napustio Samit.

Iako, generalno nezadovoljni, eksperti nadu u svojevrsni napredak polažu u deseti princip ove deklaracije (Princip 10). U njemu se sagledava pitanje zaštite i unapređenja životne sredine nerazdvojivo od široke participacije svih zainteresovanih, od njihovog pristupa informacijama do pristupa pravdi. Ovaj princip poznatiji kao princip ekološke demokratije izrodio je zakone pristupa informacijama o životnoj sredini u preko 100 država, pravo učešća javnosti u pitanjima zaštite životne sredine u preko 120, a sudovima i tribunalima zaštite životne sredine u preko 44 država.

(Autonomija)