Prvi novinar ubijen u ratu u Bosni i Hercegovini bio je Kjašif Smajlović, dopisnik sarajevskog “Oslobođenja” iz Zvornika. Njegov rođeni brat Sakib, 29 godina kasnije, bori se da u novinarskoj profesiji sačuva sećanje na svog brata, postavljajući pitanje koje je i naslov knjige koju je objavio 2017. godine: “Ko će javiti: Ubijen novinar”.

Sakib je takođe novinar, danas zaposlen kao dopisnik sarajevskog “Dnevnog avaza” u Srebrenici, a ranije kao dopisnik “Oslobođenja”. Kaže da mu je ljubav prema ovoj profesiji usadio upravo pokojni brat, zahvaljujući kome je napisao svoje prve tekstove za “Oslobođenje” 1970-ih.

“Moj brat je već tada radio tamo i uređivao je jedan podlist koji se zvao ‘Glas Drine’. Jedan dan je došao kod mene u sobu, rekavši mi da mu fali teksta za sutrašnje izdanje. Tako sam napisao svoja prva dva teksta, od kojih je jedan bio izvještaj sa utakmice između dvije srednje škole. I tako je sve počelo, tako su uslijedili i moji prvi honorari. Po završetku srednje škole pisao sam godinu dana za ‘Zadrugar’ iz Srebrenice, a potom sam radio kao honorarni dopisnik ‘Oslobođenja’, sve do rata”, kaže Sakib. 

Priča da je rat proveo u Tuzli, gde je takođe radio kao novinar. Njegov brat Kjašif ostao je u Zvorniku, gde je i pre rata radio kao dopisnik “Oslobođenja”. Ubijen je 9. aprila 1992. godine, u trenutku kada je telefonom diktirao tekst dopisništvu u Tuzli, koji je kasnije trebalo da bude prosleđen za Sarajevo.

“Dok je diktirao taj tekst, on je vidio da ulaze naoružani ljudi i on je sekretarici rekao: ‘Požuri Sevleta, ovo je moj posljednji izvještaj’. Tako je i bilo. Očevici su mi pričali da su ušla trojica nekakvih naoružanih vojnika. Nastala je buka, lomljava, vikanje i na kraju su se čuli rafali. Očevici su pričali da su, kad je on izvučen napolje, primijetili da mu je lobanja izmrskana s lijeve strane, da su mu prsti ruku prebijeni i da je rafalno pokošen grudni koš. Te izjave očevidaca potvrđene su prilikom njegove identifikacije i obdukcije”, kaže Sakib Smajlović.

On priča da se sa bratom čuo dan pre njegove smrti, dok su veze u tada već praznom Zvorniku još radile. Ipak, Kjašif nije želeo napustiti svoje radno mesto.

“Zadnji put kad smo se čuli rekao mi je da je u dopisništvu i da odatle nije ni išao nekoliko dana, da mu je hladno i da mu nedostaje cigareta. Ja sam ga tada pitao zašto i on nije otišao, kad su svi ostali iz Zvornika pobjegli. Rekao mi je: ‘Ja sam profesionalac’. Time je pokazao koliko voli svoj rad i koliko voli novinarsku profesiju, da je ostao tamo da žrtvuje svoj život”, priča Sakib.

Kjašifovo telo pronađeno je tek 2016. godine u jednoj masovnoj grobnici, a za njegovu smrt do danas niko nije odgovarao.

“Poslije rata, ja sam tragao za njegovim posmrtnim ostacima i vrlo je bilo teško doći do podataka. Međutim, Srbin, zajednički prijatelj mene i mog pokojnog brata, rekao mi je dvije moguće verzije, od kojih je jedna bila ta da su prve žrtve u Zvorniku kopane u Kazan mahalu. To je gradsko muslimansko mezarje. Tamo je i pronađeno njegovo tijelo 16. septembra 2016. godine, spakovano u dvije vojničke vreće JNA i ukopano u masovnu grobnicu”, priča Sakib Smajlović.

„Malo se ko sjeća…“

Kjašif je sahranjen dve nedelje kasnije, 1. oktobra 2016. godine, u mezarju Vlakovo kod Sarajeva. Kako kaže Sakib, nakon njegove dženaze malo se ko seća i malo ko beleži godišnjicu smrti njegovog brata.

“Njegovo ‘Oslobođenje’, u kojem je proveo cio radni vijek, od 2009. godine nije ni slova napisalo o njegovoj smrti. Valjda je tada promijenjena uređivačka politika, ne znam šta se dogodilo. Očekivao sam da će i knjigu koju sam ja napisao napisati ‘Oslobođenje’, ipak je on bio njihov radnik, ali to se nije dogodilo”, objašnjava Sakib Smajlović.

Kako kaže, kada se uverio da oni neće napisati knjigu, predlagao je to drugim kolegama i poznanicima, da neko od njih uzme da napiše knjigu koja bi objedinila medijske objave u vezi sa smrću Kjašifa Smajlovića i na taj način sačuvala sećanje na ubijenog novinara. Međutim, svi su mu sugerisali da baš on to uradi.

“Kad je obavljena dženaza 1. oktobra 2016. godine, ja sam ovako sebi rekao: ‘Sad je na Kjašifov slučaj stavljena tačka, ja pišem knjigu’. I knjiga je izašla u julu 2017. godine. Promocija je bila u Domu kulture u Srebrenici i bila je prepuna sala. Oduševilo me je to što su ljudi ipak prepoznali njegov rad i njegovo djelo. Međutim, to je bila jedina promocija te knjige. Osim te promocije, knjiga je bila uvrštena u program jedne manifestacije u Zvorniku, ali je u posljednjem trenutku odatle izbačena. Pored toga, ni udruženje novinara BiH, ni ‘Oslobođenje’, nisu se udostojili da organizuju promociju u Sarajevu ili bilo gdje”, kaže Sakib Smajlović.

On naglašava i da knjiga nije komercijalnog karaktera, već da je 500 primeraka podeljeno svakome ko je želeo da je pročita, kao i da je u međuvremenu prevedena na italijanski jezik.

I pored svega što se dogodilo, Sakib kaže da je veliko bogatstvo to što se ponovo vratio u svoj rodni grad, Srebrenicu, gde i danas živi i radi. Dodaje i da ga je upravo želja da nastavi bratovljev put motivisala da do danas nastavi da se bavi novinarstvom. 

“Veliko je bogatstvo što sam ja popravio i obnovio prijateljstvo sa svim prijeratnim ljudima, tu naravno mislim i na Srbe. Mene to na neki način hrabri i nadam se da će biti bolje. A što se tiče samog života u Srebrenici – Srebrenica je, po mom i po mišljenju svih građana ovdje, najbezbjedniji grad u Bosni i Hercegovini. Ljudi se ovde druže, pomažu jedni drugima. Srebrenici smetaju samo političari”, zaključuje sagovornik Autonomije.

Irena Čučković, Alem Bajramović (Autonomija)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!

Članak je napisan uz podršku Regionalne kancelarije za saradnju mladih (RYCO) i Evropske unije (EU). Njegov sadržaj je isključivo odgovornost Nezavisnog društva novinara Vojvodine i partnerske organizacije Zaboravljena djeca rata i ni na koji način ne reflektuje stavove RYCO-a i/ili EU“.