Ovog vikenda navršiće se tačno tuce, odnosno 12 godina od početka uličnih protesta u Srbiji, koji će, osam meseci kasnije, 5. oktobra 2000. godine, dovesti do svrgavanja režima Slobodana Miloševića.

Miloševića je sa vlasti srušila koalicija čak 17 opozicionih stranaka – Demokratska opozicija Srbije (DOS) – koja je formirana januara 2000. godine, nakon silnih muka i čitave decenije opozicionih svađa koje su išle u korist režimu.

DOS su podržavale i pojedine nevladine organizacije, poput grupe ekonomskih eksperata G17 plus koja će kasnije prerasti u političku partiju. Podržavali su ih i pojedini sindikati, ali DOS su pre svega podržavali mladi aktivisti iz antimiloševićevog pokreta Otpor, koji su imali bogato iskustvo u borbi protiv režima.

Želeli smo da stvorimo slobodnu zemlju…  

Vladimir Ješić bio je jedan od najistaknutijih i najviše puta hapšenih „Otporaša”. Za razliku od pojedinih, koji su iz Otpora nakon smene vlasti prešli u politiku ili u diplomatiju, Ješiću nije bilo do toga. Počeo se baviti novinarstvom, a danas pokušava da se bavi biznisom. “Tamo ’98, 99. godine, kada smo bili hapšeni od strane Miloševićevog režima, velikom broju prijatelja sam govorio da ne odlaze iz Srbije, misleći da ćemo svi zajedno moći da stvorimo zemlju u kojoj ćemo normalno živeti. Da se konačno obistini ona naša parola: ‘Doći će i zima, pravićemo sneška, biće i Srbija slobodna ko Češka!’ Očigledno, mi te godine nismo doživeli”, smatra Ješić.

…a danas smo otupeli?

Prema Ješićevim rečima, silna građanska energija iz 2000. godine potrošena je jer se u Srbiji zapravo nikada nisu desile stvarne promene, odnosno nikada se posle 5. nije desio 6. oktobar. “Čovek koji nas je hapsio, sada je čovek koji je proglašen ‘evropejcem’, što je potpuni apsurd! Kada pričate nekom iz drugih zemalja da je Miloševićev čovek na čelu policije, oni to ne mogu da veruju. Nama je to potpuno normalno i to je ono što je najopasnije. Mi smo jednostavno oguglali i otupeli…”, ocenjuje Vladimir Ješić.

Elita ne želi promene

Miodrag Isakov bio je jedan od 17 lidera DOS-a, jedno vreme i potpredsednik Vlade Srbije, a potom i ambasador u Izraelu. Isakov je već godinama van politike i kaže da svoja uverenja nije promenio. “Ja sam i dalje ubeđen da ne može ništa da se pomeri na bolje bez obračuna sa prljavim kapitalom, stečenim na propasti države i građana, jer taj kapital i dalje podstiče korupciju i kontroliše sve društvene i ekonomske tokove. Elita – i politička, i ekonomska, i kulturna – ne želi suštinske i stvarne promene, ne želi uređenu državu, jer u takvoj državi oni ne bi mogli biti elita”, smatra Isakov.

Normalnost kao (ne)moguća misija

Isakov smatra da nije bila iluzija ideja iz 2000. godine koja je pokrenula građane na bunt protiv režima da se od Srbije može napraviti pristojno mesto za život. „Nije bila iluzija da se može od ove zemlje napraviti ozbiljna pravna država i pravedno društvo. To se može i danas, ali – naravno – mora se razjuriti sve ovo što sada čini elitu u ovoj zemlji. I to većina od njih bi morala biti uhapšena! Nema demokratije u Srbiji dok većina političara i privrednika ne bude uhapšena”, oštro ocenjuje Miodrag Isakov.

Vladimir Ješić je, s druge strane, pesimista u pogledu budućnosti. „Bilo bi dobro da svi oni koji mogu – da nađu izlaz iz ove zemlje, da nađu neku bolju budućnost sebi u nekim drugim zemljama, koje će im ponuditi da se školuju, da žive i rade u nekom normalnom okruženju, u kojima se neće ugrožavati osnovna egzistencija, u kojima ih političari neće smatrati najobičnijim biračkim telom. Na žalost, ovde nema budućnosti”, smatra Ješić.

Teškom mukom sastavljeni DOS počeo se raspadati praktično odmah nakon svrgavanja Miloševića s vlasti, a sve je kulminiralo ubistvom premijera i glavnog pokretača promena Zorana Đinđića 2003. godine.

Od lidera DOS-a u politici su danas aktivni još samo njih šestorica: Dragoljub Mićunović, Vojislav Koštunica, Velimir Ilić, Nenad Čanak, Žarko Korać i Rasim Ljajić. Trojica su umrli, a jedan od lidera, general Momčilo Perišić, završio je u Hagu.

(Deutsche Welle)