Dok ne krenemo da se ilegalno volimo po podrumima jedino što je naš domašaj jeste da to malo bednog vremena što imamo ne potrošimo na Vučića, na krize koje samo što nisu eksplodirale, već na emotivni razgovor sa svojom decom, ženama, muževima, prijateljima, kaže za Nova.rs dramski pisac, scenarista i profesor Nebojša Romčević.

„Institucionalno gledano pozorišta su u više nego jadnom stanju, i u tom smislu su ogledalo društva. Svrha pozorišta u formiranju nečijeg pogleda na svet je mala. Subvencionisana pozorišta su ućutkana. Svako priča gde ga lično svrbi. Dominiraju teme koja su trenutno in – na primer prava manjina. Ali, teško je razumeti da u zemlji u kojoj vlada tiranija pitanja manjina budu dominantna. Jer, ne može ni njima biti dobro u tiraniji. Ali, sadržina je najveći problem pozorišta. Upalo je u istorijski redak formalizam da se ne proizvode sadržaji već trendseterski tematski krugovi. Retki su pisci prisutni na sceni. Pozorište je postalo rediteljsko, protiv čega nemam ništa, ali režija je ipak artikulacija naracije, koja dolazi iz piščeve glave. Siguran sam da postoji more zanimljivih tekstova koji nikada neće dospeti na scenu. I dobijete jedan oblik dvorskog teatra. Sve to zajedno postala je ekskluzivna cirkuska priredba gde imate nacrtane slonove, lavove bez zuba.“

„To ne znači da ne postoji generacija koja stvara, već ona koja sprečava da se stvoreno vidi. Mi smo vazda bili u krizi uprava, što proizlazi iz sistema. Ako država daje novac, a kod nas su se država i partija poistovetile, morate u skladu s tim da se ponašate. S jedne strane imamo filozofiju ćutanja, a s druge larpurlatizma, fantastične predstave, koje ne promišljaju ništa šire.“

„Tu i tamo dese se velike predstave velikih umetnika zbog kojih poverujemo da je pozorište živo. Daju nam iluziju te velike predstave da sve ima smisla. Ali, to su retki akcidenti i jaz između dramskog pisanja i pozorišta je postao izuzetno veliki. I dramski pisci su se preselili na televiziju i na film. Recimo, Martin Makdona je počeo da režira. Veliki broj pisaca je krenuo put televizije“, rekao je Romčević.

Posebna je tema kako zemlja od sedam miliona stanovnika i toliko pretplatnika televizije može finansijski opravdati toliku potrošnju na igrani program kad nemate ljude koji to mogu da pokriju, ukazao je on.

„Zna se tačno koliko reklamnog novca pluta u našim medijima. I kad saberete koliko košta proizvodnja, ne možete a da se ne zapitate – Šta je ovo, dođavola?“, dodao je.

„Gotovo čitava glumačka branša je pacifikovana. Eventualno se tu i tamo pojave kontroverzni biznismeni u serijama, pokvareni pomoćnici ministra, ali to je jedna vrsta pastoralizacije. Meni je nejasno i kako državna televizija može da se hvali svojim rejtingom, jer ne postoji da bi imala rejting. Ni Narodno pozorište ne postoji da bi bilo puno, nego vrhunsko. Meni je apsurdno da se neko hvali rejtingom, jer mi plaćamo tu televiziju da bude kvalitetna. Televizija je nacionalna kulturna institucija, a ne ukras oko Dnevnika, Vučićevog intervjua… A ništa nije važnije od ‘bogojavljanja’. U tim ‘bogojavljanjima’ ništa nećete propustiti ako ih sve propustite. U čitavoj Evropi se formira reakcija na propale koncepte. Ali, makar smo tu avangarda, u smislu autoritarnosti, kulta ličnosti. Mi nikad iz toga nismo ni izlazili. Kad ste toliko zaostali, u jednom trenutku ćete biti avangarda, jer se ne pomerate a svet se kreće u cikličnim procesima i hopla – vi ste na čelu, primer svega toga. Ne mogu više o nečijem predsednikovanju. Kažu istraživači koji su se bavili bolesnicima u terminalnoj fazi da postoji sedam stepena do smrti. Mi smo prošli i taj sedmi stepen. Kaže se da nada umire poslednja, a ja mislim da je nada umrla. Izgleda mi kao da smo u buretu na Nijagarinim vodopadima i pokušavamo u tom buretu da isečemo nokte potpuno nesvesni da su tu vodopadi. Srbija ne zna šta je bilo juče, šta će biti sutra. Jedina delatnost je merenje javnog mnjenja“, ocenjuje.

„U ime Isusa za Božić pojedosmo Boga oca“

Upitan sa kakvom nadom je dočekao Božić, on je rekao da smo ga „najpre, svi proveli jedući, kao i sve druge praznike“. „Volim da kažem da u ime Isusa za Božić pojedosmo Boga oca. A pitanja nade i planiranja nisu od iste kakvoće. Nada počiva na ideji čuda“, dodao je.

Ceo intervju možete pročitati na Nova.rs.

(N1)