Skip to main content

RODOLJUB ŠABIĆ: Privatni čuvari javnog reda

Stav 03. avg 2022.
3 min čitanja

Nedavni događaji u Novom Sadu, prvo protest prilikom usvajanja GUP-a na kome je protiv učesnika primenjena gruba sila, a odmah potom i „Buna protiv mafije“, veći protest sa zahtevima da se kazne odgovorni za nasilje nad demonstrantima i organizuje referendum o GUP-u, s razlogom su privukli veliku pažnju javnosti.

Ne bi valjalo da to što su nove senzacije, poput konstituisanja skupštine Srbije i turbulentnih događanja na Kosovu, preusmerile pažnju javnosti, vlast iskoristi da zaboravi da duguje odgovore na neka pitanja. Ko je dao povod za incident u Novom Sadu? Ko je sve učestvovao u (mal)tretiranju demonstranata? Jesu li, odnosno koji su zakoni prekršeni? Treba li očekivati da vlast sa sličnim postupanjem nastavi?

Za neposredan povod za incident izvesno je odgovorna gradska vlast. Poslovnik o radu skupštine grada Novog Sada (čl. 126) jemči pravo građana zainteresovanih da prisustvuju sednici da to pisanim zahtevom zatraže od predsednika skupštine. Zahtev da se u okviru rasprave o GUP-u skupštini obrati samo jedan predstavnik organizacija koje stoje iza protesta podnet je blagovremeno. Po poslovniku, predsednik Skupštine je bio dužan da se o tom zahtevu izjasni pismeno, najkasnije 24 sata pre sednice, ali on to nije učinio. Ignorisao je zahtev, ništa nije odgovorio. Tako je povredio i poslovnik i Ustav (čl. 56) koji jemči pravo građana da organima vlasti upućuju predloge i da od njih dobiju odgovore kada ih traže. Uvredljiv i potcenjivački postupak (čak i nezavisno od više sličnih tokom javne rasprave o GUP-u u kojoj je vlast ignorisala više hiljada primedbi građana) čini nezadovoljstvo opravdanim.

Protiv učesnika protesta vlast je izvela veliki broj ljudi. Pored uniformisanih pripadnika policije bilo je tu i mnogo ljudi u civilu. Neki od njih su bili u belim majicama označeni ID karticama na kojima je pisalo „Obezbeđenje“, a neki su bili bez ikakvih oznaka. Zakon o policiji (čl. 66) predviđa da su policijski službenici u civilu pre početka primene policijskih ovlašćenja dužni da se predstave pokazivanjem službene značke i službene legitimacije. Samo izuzetno, ako to okolnosti u konkretnom slučaju zahtevaju, ne moraju se tako predstavljati, ali i tada imaju obavezu da na svoje svojstvo upozore rečju – „policija“. A kako shodno Zakonu o privatnom obezbeđenju (čl. 60) službenici privatnog obezbeđenja uopšte ne bi smeli delovati u civilu, bez uniformi i oznaka, kršenje zakona je bilo očito. Ostalo je nejasno ko su konkretno ljudi koji su kršili navedene odredbe dva zakona, ali je jasno da zakoni nisu kršeni samo na taj način.

Nad nekima od demonstranata primenjena je prekomerna, brutalna sila, nad jednim čak i veoma opasan i po život rizičan zahvat. A Zakon o policiji (čl. 32) predviđa da je dozvoljeno primenjivati „samo mere i sredstva kojima se rezultat postiže sa što manje štetnih posledica po lice prema kome se preduzimaju“ i (čl. 68) „uz minimum neophodne sile“.

Nezavisno od svega navedenog već samo učešće pripadnika privatnog obezbeđenja u akciji na javnoj površini zaslužuje posebnu pažnju. Šta znači da, kako je rekao gradonačelnik Vučević, „nije u pitanju nikakvo privatno obezbeđenje, Vučića ili Vučevića, to je zvanična licencirana agencija za fizičko-tehničko obezbeđenje koja ima ugovor sa Gradom Novim Sadom za čuvanje objekata“?

Obezbeđivanje reda i mira na javnom mestu uređuje Zakon o javnom redu i miru, koji (čl. 2) izričito predviđa da su nadležni organi za održavanje javnog reda i mira „Ministarstvo unutrašnjih poslova, komunalna policija, inspekcijski organi i drugi nadležni organi u skladu sa zakonom utvrđenim delokrugom“. Dakle nadležni organi, što privatne agencije za obezbeđenje izvesno nisu.

I Zakon o privatnom obezbeđenju (čl. 2) predviđa da „usluge privatnog obezbeđenja ne spadaju u policijske ili druge poslove bezbednosti koje vrše organi državne uprave“ i shodno tome, dalje, da „pravna lica i preduzetnici koji imaju licencu za vršenje poslova privatnog obezbeđenja ne mogu vršiti poslove zaštite lica i imovine koji su u isključivoj nadležnosti državnih organa, ni primenjivati operativne metode i sredstva koje ti organi primenjuju na osnovu posebnih propisa“.

Privatno obezbeđenje ima, naravno, u zaštiti objekata, odgovarajuća ovlašćenja za primenu sredstava prinude. Ali Zakon o privatnom obezbeđenju (čl. 21) predviđa da se poslovi zaštite nekog objekta ili prostora mogu vršiti samo unutar štićenog objekta. Sme li privatno obezbeđenje koje štiti objekat proširivati svoja ovlašćenja van tih granica, na javne površine? Da li policija postavljanjem i pomeranjem zapreka na ulicama može da širi prostor za primenu ovlašćenja privatnog obezbeđenja i van objekta? Reči unutar objekta, pogotovo reč samo to isključuju. Svako drugačije tumačenje je, bez sumnje, jezički nekorektno.

Uprkos tome, ljudi iz vlasti su raspoloženi za kreativno tumačenje zakona, koje apetite njih i njihovih privatnih kompanjona može proširiti do neslućenih granica. Najavili su to i predsednička inauguracije pre 5 godina, razbijanja ranijih masovnih protesta građana i propali nacrt zakona o policiji. Hoće li građane u dogledno vreme, na njihovim ulicama, pred njihovim kućama suočiti sa nepoznatim, nabildovanim, neuniformisanim likovima u službi privatnih gazda i interesa, opremljenim sredstvima za vezivanje, gasnim sprejom, dresiranim psima, pa čak i vatrenim oružjem koji po slobodnom nahođenju nešto štite? Sa posledicama koje su sa stanovišta minimalnih standarda ljudskih prava neprihvatljive.

(Peščanik, Foto: mc.rs)