Ko otkrije informacije o sopstvenoj zaradi u Linglongu biće kažnjen umanjenjem plate, a kao krajnja mera aneksom ugovora o radu predviđeno je stavljanje radnika pod „prismotru“ mesec dana.
Mario Reljanović, naučni saradnik Instituta za uporedno pravo ističe da prismotra postoji samo u specijalnim istražnim radnjama koje sprovodi uži krug lica.
„Poslodavac to ne može da radi ni pod kakvim uslovima. To je krivično delo i zaposleni može da podnese krivičnu prijavu protiv odgovornog lica“, ukazuje sagovornik N1.
Strah da će im rad u gumari narušiti zdravlje, nije jedino čega se boje srpski radnici koji su dobili posao u Linglongu.
Stavljanjem potpisa na Ugovor o radu, prihvatili su i Aneks ugovora koji nosi naziv Ugovor o poverljivosti informacija gde piše nešto što verovatno nikada do sada u Srbiji nije viđeno ni u jednom ugovoru o radu.
Aneksom se, naime, predviđa da ukoliko zaposleni otkrije informacije o sopstvenoj zaradi, svaki put kada takvo ponašanje bude otkriveno biće dužan da isplati 20 odsto otkrivene zarade kao nadoknadu štete, a kada dva puta zaredom otkrije informacije o zaradi biće dužan da isplati 50 odsto od otkrivene zarade kao nadokandu štete i nalaziće se pod prismotrom mesec dana.
„Prismotra kao takva ne postoji ni u radnom pravu, niti generalno, osim kada je reč o o nekim specijalnim istražnim radnjama koje može sprovesti uži krug lica specijalizovanih za to – policija i BIA i još neka lica, ali isključivo u određenim okolnostima“, objašnjava mario Reljanović.
Stavljanjem zaposlenog pod prismotru poslodavac čini krivično delo.
„Zaposleni koji smatra da je prisluškivan, sniman… može da prodnese krivičnu prijavu protiv odgovornog lica“, navodi Reljanović.
Investitori na granici sa zakonom
On navodi da je ponašanje, odnosno postupanje stranih investitora u Srbiji često na granici sa zakonom.
„A, ponekad se ta granica, čini se, nedvosmisleno prelazi. I ovo bi bio jedan od takvih slučajeva“, ukazuje Reljanović.
On ističe da su sve tri takozvane sankcije koje predviđa odredba aneksa – prvo sankcionisanje radnika oduzimanjem 20 odsto zarade, pa 50 odsto, pa stavljanje pod prismotru – nezakonite.
„Postoji vrlo jasan zakonski okvir kako funkiconiše dispciplinsko sankcionisanje zaposlenih i to se ne može unapred odrediti za neke buduće slučajeve sporazumom, niti taj sporazum može biti deo ugovora o radu“, upozorava Reljanović.
Jedini način da poslodavac radniku odbije od plate neku navodnu štetu koju je zaposleni učinio je da, kako ističe – sprovde zakonom predviđeni postupak za tako nešto i da zatim ili zaključi pojedinačni poseban sporazum sa zaposlenima o tome, ili da tuži zaposlenog za naknadu štete gde bi na sudu zaista morao da dokaže da je šteta i nastala.
„A, u ovom slučaju ne vidim kako odavanje podatka o zaradi može uopšte da utiče na to da li šteta postoji ili kako može da dođe do štete za poslodoavca, ili kako to može biti poslovna tajna“, objašnjava Reljanović.
Na pitanje da li se nekad sreo sa formulacijom „staviti radnika pod prismotru mesec dana“, Reljanović odgovara odrično.
„Taj deo je bez presedana. Imali smo situaciju u kineskoj kompaniji u Boru, gde su radnici na početku pandemije upozoravani da će biti stavljeni pod neku vrstu prismotre, što se nikada nije realizovalo, niti je to bilo moguće“, navodi sagovornik N1.
Poslovodstvo (Linglonga, prim. nov.) se, kako ističe, ponaša kao da je to kineska ambasada – to se videlo kad je tv ekipa probala da snimi gradilište, kada su ne mogavši fizički nekoga da udalje, pokušali da opstruiraju snimanje.
„Iz te netransparentnosti proističe sve ostalo. Ta netransparentnost je samo deo onoga što se dešava. I mi imamo međudržavne sporazume o takvim investcijama koje se posle realizuju ugovorima sa pojedinačnim firmama – i kineskim i drugim. A, nakon toga imamo ponašanje poslodavaca koje je na ivici ekstrateritorijalnosti. Imamo i ponašanje naših organa koji smatraju da je to nešto ekstrateritorijalno i u samom filmu se čuje izjava predsednika – otkud se jedna TV brine za sudbinu kineskih radnika – kao da se ti ljudi ne nalaze na teritoriji Srbije i ne potpadaju pod njenu jurisdikciju, što naravno nije tačno“, ističe Reljanović.
Svi slučajevi gde inspekcija rada okleva ili odbija da izvrši inspekcijski nadzor, a tu, kaže, misli na neke ranije slučajeve, kao i izjave tih najviših državnih organa koje idu u prilog da se po svaku cenu zaštiti investoitor bez ozbira šta se dešava u samom krugu te fabrike, govori da postoji neka tendencija da se ti investitori i krug fabrike posmatraju kao strana teritorija. I to, navodi Reljanović – ni na koji način ne može da se opravda.
Ko štiti radnike
Mario Reljanović napominje da ima ceo niz zemalja gde se radnička prava poštuju daleko više nego u Srbiji.
„Radnici mogu da se obrate inspekciji rada, mogu da se obrate i tužilaštu ili policiji i da podnesu krivične prijave ako smatraju da poslodvac zaista pokuašva da ih drži pod prismotrom. Poslodavac je ograničen u skupljanju informacija od drugih zaposlenih u vezi ponašanja nekog zaposlenog i to je nešto što bi svi radnici trebalo da znaju. Meni se čini da sudovi, pa donekle i inspekcija rada, pokušavaju da rade svoj posao i da u većem broju slučajeva taj posao u zadatim uslovima rade na zadovoljavajući način. Ali, neka inicijativa mora da potekne i od samih radnika i u tom smislu moraju nekako da se zaštite“, rekao je sagovornik N1.
Sve ostalo, kaže, dolazi iz promene politike.
„Ne možemo pravno da zamislimo zaštitu od činjenice da država ne ispunjava svoje funkcije i ne želi da zaštiti radnike kao u nekim prethodnim slučajevima gde su bili umešani strani investitori“, zaključuje Reljanović.
(Autonomija/N1 , foto: lična arhiva)